Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću

(Danas, 6-7.7.2013)

Vaš aktivizam i rad, Vaša misija, nešto su posebno na političkoj sceni Srbije: posve drugačije, vredno poštovanja. Hrabrost i odlučnost Vam se ne mogu poreći. Ne obećavate nego delate. Govorite o nasušnoj potrebi modernizacije Srbije za koju su važni svi časni, pošteni, vredni, odgovorni, čestiti, bez obzira kojoj stranci pripadali ili nijednoj ne pripadali.

Govorite o onome što je ključno u svakom civilizovanom društvu: o poštovanju ljudskog dostojanstva, vrednosti svakog čoveka, o brizi koju svako poniženo i ljudsko biće zaslužuje... Govorite o preko potrebnoj odgovornosti na svakom poslu, na svakom mestu, u svakoj prilici. Govorite o kadrovima iz svoje stranke koji su po Vama uzorni, odgovorni, čestiti – ali govorite i o onima koji nisu ispunili očekivanja. A ispunjavanje očekivanja ponajmanji je problem u ovoj priči. Vi jeste novi politički duh koji, s pravom, želi da menja sve nabolje, prosperitetnije, modernije. To su uočili svi, pa i oni koji vas nisu voleli, i ne vole, i neće Vas voleti. Ipak, ne biste smeli da odvraćate pogled i od onog što vas sapliće na putu modernizacije Srbije, ponižava je, unazađuje, unesrećuje, vraća u stara ostrakistička, osvetnička, zla vremena.

O „vašim“ kadrovima je reč. O onima kojima njihovu „suštinu“ ispunjava ono što su i njihove karakterne i intelektualne i vrednosne osobine. Reč je, naime, o onima koji se iza vas propinju ne bi li se njihov „plemeniti“ lik video u Srbiji, duvaju vam za vrat, a zlo im je ključna vrednosna kategorija, mržnja aksiološki stav; laži, obmane javnosti, poluistine, klevete, blaćenje su model njihovog delanja na javnoj, političkoj sceni, u institucijama u kojima sprovode , kažu, i u vas se zaklinju – vašu strategiju modernizacije Srbije. Čine ono najgore, najprizemnije, najopskurnije, najneljudskije koje je mnogo bliže zverskom, nečasnom, primitivnom, uličarskom, prostačkom... A o tzv. intelektualcima je reč. Ima takvih na svakom mestu. Oni su opasnost i zlo ne samo za vas, vašu stranku, Vašu misiju; oni su zlo za Srbiju – i ono što je najgore: oni su opako zlo za kulturu, za onu supstancu koja je naša identifikaciona karta, po čemu se prepoznajemo u Evropi, u svetu... Tamo stremimo... Tamo nam je mesto, zar ne? Ali znajte onima kojima je prostakluk, primitivluk, zlo i mržnja osnovno načelo njihovog „ljudskog“ i profesionalnog delanja, angažmana u Vaše ime, strateško opredeljenje... ponavljam: oni su podjednako vaša sramota, kao što su i sramota Srbije. Da li su Vam takvi potrebni, da li takve smete braniti po svaku cenu jer su, kako kažu, „Vaši“ kadrovi, jer se tobože ponose time što su vaša dika i perjanica? U tu priču, naravno, ne verujem. Hoću da verujem da Vas ti obmanjuju, i zloupotrebljavaju, i obezvređuju svaku plemenitu misiju koja od Srbije želi napraviti doista modernu državu. I zato ne bi trebalo da štitite te koji su u ponižavanju i ljudi i Srbije suviše daleko otišli.

Skrivaju se iza Vašeg autoriteta i istovremeno su sinteza svega negativnog. Ništa im nije sveto. Njihov angažman se sveo na ponižavanje ljudi. Njihova moć, snaga, temelji se na uterivanju straha u kosti svakom zaposlenom, na potkazivanjima, na uhođenju, na ostrakizmu, osvetništvu prema svakom navodnom neposlušniku.

I još jednom: o ponižavanju kulture je reč, o uništavanju one vrednosne supstance kojom smo se ponosili. O ponižavanju ljudi, naročito – možda najvrednije supstance.

Znate da je Službeni glasnik bio ona institucija srpske kulture i nauke koja je na najlepši način vaskrsnula izdavačku strategiju nekadašnjeg Nolita, Prosvete, BIGZ-a, a na koju smo bili ponosni. I na koju ste, verujem, i Vi bili ponosni, jer ste imali prilike da to i vidite, i da o tome slušate. I na Glasnikovu misiju u ovim vremenima, naravno da ste bili ponosni. Ta priča je, što se Glasnika tiče, prošlost. Postala je tužna priča, strašna. A ona je sad takva zbog mnogo čega od onog na šta ukazujem. Da li je to strategija koja se sprovodi u Vaše ime, da li je to ono čime treba da se ponosite ili je trenutak da podignete svoj glas i da sprečite i ponižavanja ljudi koji su radili odgovorno svoj posao i o tome ostavili dubok trag u ovoj kulturi. Pre svih mislim na Slobodana Gavrilovića. Ali mislim i na urednički sastav koji je takođe radio krajnje savesno, odgovorno, s uvažavanjem najviših vrednosnih, naučnih i estetskih kriterijuma. Razjureni su na beskrupulozan način. Kao prvog, najpre je, dakle, oterao Gavrilovića, čija je plemenita kulturna misija bila nesporna, a kome je obećao urednički angažman u bibliotekama koje je pokrenuo i uređivao – „Svedoci epohe“ , „Koreni“, „Otpori i zabrane“ – postoje živi svedoci tog razgovora. Zatim je na red za likvidaciju došao sjajni urednik Branko Kukić – a greh mu je bio što živi u Čačku! Novi hazjajini, Vaši stranački egzekutori, mislili su drugačije i Kukića, koji je besprekorno uređivao baš najprofitabilnije knjige – odjurili su bez trunke stida. (Javno se lično izvinjavam Branku Kukiću zbog učinjenog mu zlodela.) Potom su ismejani i uklonjeni dr Boško Mijatović, prof. dr Tanja Miščević, prof. dr Tanasije Marinković, urednici časopisa („Izazovi evropskih integracija“, „Pravo i društvo“, TFT, koje je s uživanjem ugasio), Triva Inđić, Bogdana Koljević, Nikola Jovanović, Slobodan Šuljagić... Verovao sam, u prvi mah, da će se sa tim besmislenim i nerazumnim i ničim izazvanim osvetničkim nasrtanjem na ljude od ugleda i stvaralačkog integriteta – prestati. Prevario sam se. Oni oprezniji, od samog početka, znali su da je novi a stranački hazjajin odmah po dolasku presudio svima – nekima je presuda doneta sa odloženim aktiviranjem. I ta egzekutorska presuda, začinjena bednim licemerjem, aktivirana je ovih dana uz opskurne ponude dotičnog v. d. izvršioca radova u ime stranke, pa pretpostavljam i u Vaše ime, gospodine Vučiću. Šutnuti su Jovica Aćin, prof. dr Ilija Vujačić i ja, sa obrazloženjem, kako v. d. izvršioca reče, da smo „najbolji urednici u državi“, dodajući „bogato ću vas nagraditi za vaše nove rukopise“! Izvesna vremena i običaji se nikad ne menjaju! Nove čistke nesumnjivo tek slede.

A da li znate, gospodine Vučiću, i Vi i javnost Srbije, taj gospodin perjanica Vaša i Vaše stranke je, i u Vaše ime, ukinuo kapitalne nacionalne projekte kao što su „Koreni“ (objavljeno 17 knjiga – autori su najveća imena srpske i evropske nauke od Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića i mnogih, mnogih drugih – rađeno je u saradnji sa SANU – da li je to i zbog osvete prema SANU), potom Frekvencijski rečnik srpskog jezika, koji je predano decenijama radio Đorđe Kostić (od najstarijih vremena...)? Da li je to ono iza čega i Vi stojite gospodine Vučiću? Uveren sam da ove podatke ne znate, jer dotični o tim svojim poduhvatima nije govorio i ne govori.

Pitam Vas da li je ukidanje knjižara strateški zadatak SNS – a to je ono čime se gazde Glasnika hvale. Da li je za hvaljenje, u kriznim vremenima, teranje ljudi na ulicu koji su bili sa ugovorima na određeno vreme – dakle oduzimanje im i parčeta sirotinjskog hleba?

Da li ste ikada čuli bilo koju rečenicu o dobitima koje je Glasnik ostvarivao u prethodnim vremenima? Da li ste i vi i javnost Srbije čuli bilo koju reč o strateškim kapitalnim ulaganjima u Glasniku?... Mnogo toga bih Vas mogao pitati što je svakom razumnom čoveku neshvatljivo, a dešava se u Glasniku dok nesrećni ljudi ćute, gnevni, poniženi, prestravljeni...

O ponižavanju i kulture i nauke je reč, ponavljam. O ponižavanju ljudi, što je najgore. I to od onih koji svoju moć zasnivaju na bahatom ponašanju, na aroganciji, na manifestovanju rečnika koji je uličarski, primitivan, prostački – na strahu kojim se najmoćnije vlada. Nije moj glas usamljen. Mnoštvo je onih koji se pitaju šta se dešava, zašto sve to, šta je uzrok ovoj vrsti beslovesnosti, ludila u ime Vaše, Vaše stranke, Vaše misije modernizacije Srbije. Samo mali, neznatan, broj se usudio da podigne glas protiv ove vrste ludila. Ne dozvolite da se iza Vas kriju svi oni koji ovakve gadosti čine. Vi to zasigurno ne znate, a bilo bi dobro da sve to istražite i da tu pošast odstranite dok je vreme. Znam da se sa mnom slažete da je ovo trenutak za uzbunu. Znam da posle svega ovoga ne možete niti smete reći da su Vaše intelektualne perjanice ovoga kova besprekorne, odgovorne, humane, onaj soj ljudi koji je ovoj Srbiji potreban, kojima biste se Vi smeli ponositi... Poslednji je čas: stati zlu nogom za vrat, jer je malignitet te vrste postao velika nesreća Srbije – ne samo u Glasniku. Ima toga, zasigurno, i na drugim mestima, u institucijama, u javnim preduzećima. Da li je to moderna Srbija koja hitro želi u Evropu? Verujem da je Vaš stav izričit i jasan – s takvim ljudima Srbija sreće neće imati nikad i nigde.

Autor je bivši urednik Službenog glasnika i redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu