Nulta tolerancija liberalizma

Kod nas liberalna ideologija ima toleranciju od oko 6%, ali to joj ne smeta da bude vladajuća društvena ideologija. Ona sebi dopušta i mnogo više. Tako u Sjedinjenim Ameičkim Državama jedan odsto građana prisvaja oko 66% prihoda od kapitalnih dobiti i dividendi[1], dok na globalnom nivou petina građana sveta poseduje oko 83% sveukupnog bogatstva.

Za preostali deo populacije ova ideologija bogatih ima pripremljene sasvim druge aršine. Najsiromašnija petina svetskog stanovništva raspolaže sa oko 1% bogatstva. U političkom smislu, njene su aspiracije mnogo veće i manifestuju se promocijom i postepenim uvođenjem tolerancije od tačno 0%.

Tako se ideologija koja istovremeno zastupa maksimum ekonomskih i maksimum individualnih sloboda postepeno suočava sa neodrživošću daljeg rasta u sopstvenom koordinatnom sistemu (Nolanov dijagram) i opredeljuje se, sasvim prirodno, za svoj stvarni cilj, maksimum ekonomskih sloboda, klizeći neumitno apscisi desnog totalitarizma. Na tom putu sopstvene nužnosti, neoliberalizam društvu šalje obmanjujuće signale tako što se zaogrće šarenilom levog propagandnog plašta (prava seksualnih manjina i sl.).

Tako se ideologija koja istovremeno zastupa maksimum ekonomskih i maksimum individualnih sloboda postepeno suočava sa neodrživošću daljeg rasta u sopstvenom koordinatnom sistemu (Nolanov dijagram) i opredeljuje se, sasvim prirodno, za svoj stvarni cilj, maksimum ekonomskih sloboda, klizeći neumitno apscisi desnog totalitarizma.

Novi svetski levijatan

Čovek se, na početku svoje istorije, najpre oslobodio levijatana paganizma. Zapadni čovek se potom, u epohi renesanse, oslobodio i levijatana monoteizma (hrišćanstva), opredeljujući se za racionalizam, humanizam i individualizam. Vođen čuvenim duhom protestantizma, sopstvenim znanjem i preduzimljivošću, a tuđim prirodnim i ljudskim resursima, on je bivao sve bogatiji i sve slobodniji. Levijatan države postao je vremenom preslab gospodar i preobrazio se, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, u moćnog levijatana globalizma.

Na libertarijanskom putu slobode, koji traje evo već više od 400 godina, čovek vladajuće civilizacije preobrazio se toliko da svoj racionalizam neopaženo menja u gnosticizam, individualizam u bezličnost, a antropocentrizam otvoreno zamenjuje geocentrizmom. I njegov humanizam se sve manje odnosi na ljude, a sve više na životinje. Kao da umesto istorijskog hoda unapred posmatramo duhovni hod unazad.

I tehnološki napredak se iz sredstva čovekove slobode pretvara u neskriveno sredstvo korporativne kontrole.[2] Mlađani internet ne omogućuje samo prikupljanje podataka o korisnicima, već je i sredstvo za podsticanje pobune u odabranim (periferijskim) društvima. Izgleda da je najbolja imperijalna armija konačno dobila i svoju Sajber komandu[3] i da smo svedoci njenih prvih akcija na severu Afrike.

Rat kao produžetak demokratske politike drugim sredstvima

U razvijenom medijalizovanom društvu slobodno javno mišljenje, kao tekovina građanskog društva, zamenjeno je kloniranim javnim mišljenjem koje projektuju mediji (televizija, novine). Oslobođeni nacionalnih centara moći, najslobodniji među njima, nalaze se u orbiti svetskih centara moći. Korporativna politika prolazi kroz filter tink-tank instituta i, uz mala posredovanja, završava u dnevnim novinama kao ugledna kolumna ili obična vest televizijskog programa.

Levijatan države postao je vremenom preslab gospodar i preobrazio se, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, u moćnog levijatana globalizma.

Medijsko transnacionalno oblikovanje javnosti dovršavaju lokalni političari, uz pomoć sopstvenih doktora za spinovanje. Ispitivači javnog mišljenja daju informacije za neophodne korekcije spin-efekata. I jedni i drugi koriste primenjena socijalnopsihološka znanja proizašla iz istih onih (tink-tank) instituta. Građaninu omamljenom demokratijom preostaje samo da, povremeno, na glasačkom listiću, zaokruži (sve jedno koju) stranku nejveštijeg političara.

Onima koji nemaju glasačke listiće, niti oslobođene medije, a raspolažu poželjnim prirodnim resursima ili jeftinom radnom snagom, demokratija dolazi uz borbenu vazdušnu podršku. Sajber komanda će inicirati internet pobunu, tajne službe dostaviti oružje i instruktore besplatnoj kopnenoj vojsci, a avionima i krstarećim raketama demokratske snage biće podržane sa bezbednog odstojanja, iz vazduha. Osvajački kolonijani rat vodi se kao rat za demokratiju.

Nulta tolerancija kao renesansa zore

„Poricati činjenice o tim napadima je isto kao da poričete Srebrenicu, a oni koji to čine biće tretirani kao oni koji negiraju holokaust – u najboljem slučaju smatraće se marginalnim elementima, na sumanutoj margini i sa duboko negativnim programom.”[4] Izjednačavanje svakog, pa i nerasvetljenog, zločina sa holokaustom više puta je kritikovano od uglednih mislilaca kao što je Noam Čomski. Niko od njega nije kompetentniji za razumevanje i suprotstavljanje uvreženoj neuroligvističkoj manipulaciji ovim pojmom.

Ipak, podmuklost ove zloupotrebe saosećanja sa žrtvama zločina prevaziđena je surovošću sadržinskog i vrednosnog određenja prema onima koji govore ili misle na nedozvoljen način. Oni će biti socijalno marginalizovani (medijski i ekonomski) i proglašeni duševno premećenim (stigmatizacija i socijalna izolacija), jer je njihov „program“ duboko negativan (i u krajnjem „kanibalistički“), kao što je program prvih „duboko pozitivan“ i napredan.

Sajber komanda će inicirati internet pobunu, tajne službe dostaviti oružje i instruktore besplatnoj kopnenoj vojsci, a avionima i krstarećim raketama demokratske snage biće podržane sa bezbednog odstojanja, iz vazduha.

Ako je ovako programiran da govori jedan ugledan diplomata, ne treba se čuditi surovosti i sirovosti ostalih metoda koje će biti primenjene prema neposlušnim pojedincima i narodima (otpadnicima). Mitsko-simboličku suštinu tog poretka najbolje otkrivaju inovirani nazivi takvih projekata - Nova zora (Irak), Odisejeva zora (Libija), i sve tako unazad do Zlatne zore i njenog zlatnog načela: Ordo ex chao.

Horizont ovakve zore verovatno označava granice neoliberalne ideologije do kojih nikako ne smemo stići, ma koliko civilizovani bili i ma kako najnovije utopijsko svitanje izgledalo privlačno.