Njegošu i Kusturici u čast, ili zašto u Andrićgradu nije bilo „prvih“ Srba i Crnogoraca

Nisu ove moje reči upućene

svima njima nedošlima

ni pretnja ni kletva

već njihova

poodavno

poodmakla žetva!

29. 11. 2013.

Ne znam. Morao sam. To je sve što mogu odgovoriti na pitanje mog pobratima, i svih mojih prijatelja koji su me pitali zašto sam danas na vrat na nos, otišao iz Srbije, iz Kraljeva grada, smeštenog uz koleno večne Žiče, i otišao na doček besmrtnom Njegošu, u najmlađi mu, a najdrevniji grad Srbije, Balkana, Evrope, i zemaljskog šara, što je njemu podaren.

Ništa danas nije bilo kao što izgleda.

U ovom slučaju ni ovaj dan, 29. novembar, ne beše onaj dan, na koji svi najpre pomislimo da je, a to je rođendan jedne od naših mnogih u ništavilu i vatri nestalih nazovi otadžbina. Ono što se danas spoznalo, to je da to zaista beše rođendan, ali ne neke, kako kažu, bivše republike, već našeg najvećeg živog pesnika, i budućeg besmrtnika, akademika Matije Bećkovića.

Ni Milorad Dodik, ovog, po svoj prilici, vrlo neobičnog i večnog dana, ne bi više onaj za koga se do sad izdavaše. Ne, nije više u pitanju vođa prekodrinskih Srba, u za Srbe preteškim vremenima, a ta sigurno nisu ona koja su drugima uvek najteža bila, ona kada se gine i krv lije, već su to ona vremena kada se iscrtavaju nove, nama danas skoro nepoznate, granice Kosovske i nebeske, i za sva vremena večne, državotvorne ideje, obezdušenog, i za dugo porobljenog srpstva i ovodrinskog i nešto manje onog prekodrinskog. Ne nije u pitanju više neki veliki vođa prekodrinski, već veliki ktitor srpski, koji ukaza na pravac kojim u treći milenijum, valja Srbima, ko i svoj njihovoj braći krvnoj i bliskoj, uspravno i nasmejano, kao i on sam, ići.

Ni Emir Nemanja Kusturica, nije onaj čovek, za koga se dugo nama izdavaše, a mi njegovi savremenici, mislismo zbog toga da ga dobro znamo, jer i to opet beše samo naša ovovremena varka i pogrešna misao, dok on čekaše svoj, od samog tvorca osmišljen, novi zadatak i novu promisao. Mislismo da je u pitanju naš najveći srpski reditelj, a on, tek to danas pojmismo, nikada tome, ni blizu bio nije. I on će od danas postati večan, ali ne kao reditelj, već kao naš najveći srpski neimar, koji požive među srbima, na njihovom, čini mi se, nikad težem prelazu između dva milenijuma. Prethodno srpsko razmeđe milenijumsko, ostade zauvek u večnom mraku. Znamo samo za neka imena, kao što za kralja ili kneza Časlava znamo, a on pored tog sveg „silnog“ znanja našeg, osta da zauvek čami i časlavi, da nas sa one strane kraja prvog mračnog milenijuma čeka, dok smo mi na putu ka nama samima, ustvari zalutali! Ni sve Tesline zauzdane i ujarmljene sile univerzuma, ne uspeše da to srpsko doba makar malo osvetle, ne bi li videli, ko li smo mi bili i kuda smo zaumili. Danas je isti taj problem novog razmeđa dva milenijuma, zahvaljujući ovom čoveku, kome ove reči, samo u njegovu čast i pišem, zauvek rešen. Trebalo je samo hiljadu godina da se novi stari odgovori zadužbinarski opet novim umom pojme i otkriju. Andrićgrad će biti to sveto mesto, koje će zahvaljujući Kusturici, za novih hiljadu godina, čuvati sve te važne odgovore, koje mi, Srbi današnjice, na žalost, ili na sreću, niti smemo, niti treba da znamo. Dovoljno je da te odgovore daleke budućnosti, za razliku od njega koji ih zna, mi makar samo osećamo!

Ni Drina na ovaj dan, ne bi više nabujali i zeleni neprelaz, koga samo ćuprija Mehmed paše Sokolovića mogaše da umiri i utiša za nekoliko dugih vekova. Ne! Drina poraste ko misao nadošla iz tople Kusturičine Hercegovine, koja se u današnjem presvetlom danu bez ijedne zrake sunca, poče da preliva preko, preko samo njoj prohodnih stamenih brda i planina, zadanih od najtvrđe kamene večnosti, i konačno napojene nekom nepoznatom (možda nekom zaveštanom Teslinom, Pupinovom i Milankovićevom) i moćnom silom postanka i trajanja. I sve to, samo da bi Drina od danas vekovima primanom hladnoćom, i to od Andrićgrada,običnim smrtnicima nepoznatom i nebeskom, novoprimljenom toplinom svojom, počela se razlivati ka plodonosnoj Semberiji i Mačvi, koje obe, od kada je sveta i veka, po prvi put od postanja, i baš u ovom čudesnom danu, osvanuše i omrkoše na istoj strani. Drinskoj. Srpskoj. Ne Republici Srpskoj. Već običnoj srpskoj strani. Gde god da je i koja god da je.

Prvo što mi se danas u podne, po dolasku u Andrićgrad, u oči moje, i srce, i dušu, zabi ko strela otrovna, i što me pogodi ko usud sami, beše mali broj ljudi. Gorčina me zapljusnu, i jed neka, koju ne umedoh da savladam lako i izgnam iz sebe, da mi dan i povod za radost današnji ne oskrnave. Napominjem, Kusturica je čovek, koga ne znam i koji mene ne zna, i koji me samo redovno i uvek, kad god se sretnemo prepozna. Ali na njegovom licu danas, ja ne videh bol koja mene nespremnog, i zateče i saseče. Izgleda da je on tu svoju dilemu, već odavno rešio, i to na svojom rukom izgrađenom, i samo svom, ličnom, grdnom sudilištu i gubilištu. Čovek takav, kakav je on, svoj pakao stvara, makar ga i rajem zvao, i „ništa njemu nije nepoznato, što god dođe, on mu je naredan“. Kad znaš odgovore, šta će ti pitanja? Kad osećaš beskraj, šta će ti vremena?

Ne bi pridošlih „prvih“Srba danas u Andrićgradu! Ne bi „prvih“ Crnogoraca danas u Andrićgradu! Ne bi „prvih“ ljudi Srbije i Crne Gore! Ne bi ih! Ne bi ni „drugih“. Ne bi ih! Ne bi ni „trećih“. Ne bi ih! Ne bi ni imena njihovih. Ne bi ih! Ne bi ni imena naših. Ne bi ih! Ne bi nikakvih imena. Ne bi ni onih ničijih. Ne bi ih! Ne bi ni onih sujetnih. Ne bi ih! Ne bi ni onih razjedinjenih. Ne bi ih! Ne bi ni onih što misle da su mnogo moćni. Ne bi ih! Ni jednog, ni drugog! Ni srpskog, ni crnogorskog! Ne trpi Njegoš takve. Ne bi ni uglednih. Ne bi ih! Svima njima je presudio još davno Njegoš sami! Večnim ćutanjem današnjim, samo to potvrdi, dok udobno smešten u svoj tron nebeski, putuje besmrtan, ka beskraju našem, onako usput, ne zamarajući se, svima je njima očas presudio još jednom! Samo ih je u treptaju misli i krajičkom oka pogledao danas, i video odmah šta se u Beogradu i Podgorici radi! Ustao bi rado da im sve izreči, izduši, iznjedri, iznjeguši, ali čemu, kad je sve napisao već, i bolje se od tih reči i pesme stare, ne može! Samo zato, on danas, i osta da i dalje nemo sedi!

Ko od njih, tih nazovi „prvih“, sme da pogleda u postolje Njegoševog spomenika, gde stoje izvorno Andrićeve reči: „tragičan junak kosovske misli“, koje kao da Njegoša i dižu u sama nebesa! Ko od njih sme da stane, pred ovu gromadu od čoveka, i ako ne naglas, a ono bar u sebi, pročita: „TRAGIČAN JUNAK KOSOVSKE MISLI“, a da ni na tren, ne pomisli da su te krupne i bolne reči, danas upućene baš njima, i samo njima! Ko od njih, od „prvih“, „drugih“, „trećih“, iz Srbije i Crne Gore, i onih što misle da su mnogo moćni, sme da na ovaj dan pomisli da je „tragičan junak kosovske misli“, samo njihova ovozemaljska titula, samo njima data, i za sva vremena! Ko to sme da pomisli pored Njegoša! Ko će da svima njima objasni, da bi današnjoj Srbiji i Crnoj Gori, mogle samo njihove suze i klečanje dugo pred Njegošem, na ovom mestu, nekome nešto da znači! Zato u Srbiji i Crnoj Gori, na ovu dvestogodišnjicu Njegoša, oni od njega, ko od tvorčeve Pravde beže! A mogli su da izraze pokajanje makar! Pravo! Iz duše! Oprostili bi im Srbi! Ako ne zbog sebe, a ono zbog Njegoša, jer zašto bi oprost uopšte trebao da postoji, ako to ne može! Ali pitam opet: Ko od njih sme da stane pred Njegoša, i klekne pred ove reči, koje lično Andrić, i presudi i dosudi, da budu samo Njegoševe, i to dok je i Srba i sveta! Odgovor je dao današnji dan: Niko! Baš niko!

A kažu mi neki, da bi oni, ti nesretnici, što ih ja ovde iz čiste vaše i moje zabave zovem „prvi“, sigurno danas došli, nego da su im zabranili neki prokleti stranci! A ja kažem: Pa tek takvi pred Njegoša niti smeju niti mogu! Pa ustaće sin zemaljskih nebesa i vrhova crnogorskih, ustaće i glavom kroz nebo proći! I gde ćemo posle svi mi sa njim, sa Njegošem, kad on ustane, i ne bude imao gde u današnjoj Srbiji i Crnoj Gori, ni nogom da kroči! A i da kroči u Srbiju ovu, teško bi mu iko od nas, mogao da objasni, ko su te kreštave žene, što čudnim jezikom novogovore, što su lepe i silne ko „momče od đevojke“, i šta to one od njega hoće, i što ga ruže i što smrt njegovu ponovnu tako brzo traže! Gde bi tada mogli da ga smestimo sem kod Kusturice u Andrićgrad, da makar tu, na miru on stoluje večno! Samo bi nas Kusturica mogo spasti besa Njegovog što smo od „praha oca Srbije“ tako važnog za njegovih vremena, stigli do „praha Srbije“, a oca zaboravili, i istisli, a i Srbiju u prah i pepeo pripravili!

I opet ponavljam: Ne može se i ne sme pred Njegoša tako! Makar i bronzanog! Samo zato što je Njegoš već sve rekao, oćutasmo i mi danas Njegoša ćutljivog! Inače bi on sigurno ustao, i nanovo nam svima teže reči no ikad zadao, i ko orao moćni nama zakliktao i zarekao!

Šta ako od Lovćena bljesne, šta ako od Žiče i Studenice krene, šta ako od Gračanice i Visokih Dečana zatutnji, ko današnje Glamočko bilo, i spoji se nad čitavim srpskim narodom u jedno Kolo, veliko i večno! Šta ako se istina Njegoševa sa Kosova uzdigne, i nebo zapara! Zato oni i nisu došli, kukavna im majka! Izabrali su da u silnom strahu, za svoj život ovozemaljski bedni, još malo nekako prožive, da nekako dopuze do samog kraja, do tog običnog zemaljskog praha, kao kraja ljudskog kakvog bilo!

I zato su danas, ovde u Andrićgrad, poput mene samog, i došli samo oni mali nepozvani! Došli su i duhovnici, došli su i nebotvorci, došli su i smrtnici, i svi oni srpski ovovremeni i onostrani, ali i oni večni, i u večnosti zarobljeni, ko što je Kusturica, ko što je i Njegoš sami!

Došli su samo oni, zbog kojih će i zahvaljujući kojima će, ovaj grad večno i da živi i postoji. Samo oni. A i ko bi drugi?