О нападима на Владику Јована и Музеј жртава геноцида или - није српски клеветати

Није српски ћутати, познати став који се налазио у агенди познате телевизијске емисије на јавном сервису Србије, готово у цјелини изражава потребу за писањем овог текста. Заиста, није српски ћутати ако су у фокусу значајне националне, идентитетски важне теме, али како није српски ћутати, тако није српски ни ма шта говорити, поготово не пријетити, обмањивати, манипулисати... А још кад иза побројаног стоји повријеђена сујета која исходиште налази у неоствареним амбицијама које далеко надилазе способности, онда не само да није српски, већ је и антисрпски.

Напади на Стефана Радојковића, секретара Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, представљају непосредан повод за ово нећутање, али и за покушај да одговоримо на питање како су напади оваквог интензитета постали могући и зашто се догађају, односно коме требају.

Напади на Стефана Радојковића, секретара Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, представљају непосредан повод за ово нећутање, али и за покушај да одговоримо на питање како су напади оваквог интензитета постали могући и зашто се догађају, односно коме требају.

На фејсбук страници „Јадовно 1941“ прије неколико дана подијељен је кратки снимак на којем је приказан дио излагања Стефана Радојковића приликом отварања изложбе Новомученици јасеновачки у свјетлости Васкрсења у Културном центру Новог Сада 22. 01. 2019. На снимку видимо Стефана који заинтересованој публици говори о проблемима везаним за попис и процјену броја жртава комплекса концентрационих логора и логора смрти Јасеновац и објашњава им зашто број жртава није важан у односу на чињеницу да је над Србима у НДХ почињен геноцид. Са једне стране, број не указује на карактер почињеног злочина, а са друге, ако бисмо се бавили искључиво бројем жртава бавили бисмо се тек једним сегментом геноцида, односно само оним дијелом који указује на ефикасност убица, а то је у конкретном случају комплетан државни систем НДХ.

Уредник странице „Јадовно 1941“, господин Душан Басташић, постављени видео је испратио опаском „Дотични је секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ. Предсједник Одбора је владика Јован Ћулибрк. Паметном доста.“ и тако потенцијалним коментаторима дао јасан сигнал у којем смјеру треба ићи приликом коментарисања. Тако је и било. Пред Радојковића је у коментарима постављен шведски сто увреда те је мирне савјести могао бирати да ли ће бити „говедо“, „перфидна штеточина“ или пак „говно издајничко“.

Поред овакве провале примитивизма, на коју је уредник странице остао нијем, појавио се коментар чији аутор је отишао и корак даље. Он је за Радојковића устврдио да „... Оваква наказа – тровач са лажним информацијама је директна штеточина, отворени непријатељ и убица те не заслужује ни право на живот (курзив Д. И.) попут педофила, некрофила, канибала и сличних монструма а камоли одузимање лиценце или доживотну робију...“. Гле чуда, на овај коментар је услиједила реакција уредника. Иако би било очекивано да је коментар уклоњен или у најмању руку коментатор опоменут због говора мржње и позива на линч, то се није десило. Уредников одговор гласио је: „... он је секретар највишег тијела СПЦ које се бави геноцидом над Србима. То је тек катастрофа.“. Још док је трајала ова тирада вербалног насиља, на фејсбук страницу Манастир Јасеновац стигла је порука садржаја идентичног поменутом коментару чији аутор промишља о томе ко има а ко нема право на живот, наравно уз напомену да се односи на Стефана Радојковића. Истовремено је и Радојковић на приватном твитер профилу добио поруку у којој му је један од коментатора великодушно обећао батине. Само, ето, да га сретне.

Коментари на фејсбук страници „Јадовно 1941.“

Након пријетњи, коментарисање на страници „Јадовно 1941“ је настављено, али је уредник странице коментаторе усмјерио на Радојковићевог претпостављеног у Одбору за Јасеновац САС СПЦ и тако показао да је, иако се ломи преко Радојковићевих леђа, ово још само један у низу напада на епископа пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка). Басташићеву опсесију владиком Јованом можемо пратити од 2015. године када је на основу сензационалистичког наслова („Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу“) једног владичиног интервјуа у часопису Недељник покренуо читаву кампању која је за циљ имала да прикаже владику Јована као Степинчевог браниоца, а посљедично и као човјека који кроз „релативизацију“ Степинчеве одговорности „релативизује“ сам карактер и обим почињених злочина у НДХ. Тезе које смо могли читати током ове бјесомучне кампање вођене против владике Јована у септембру и октобру 2015. године, а које су изведене из одговора на једно од 25 питања у интервјуу, понављале су се и током наредних пет година, истина у неком модификованом облику, прилагођене конкретној ситуацији којом је конкретни напад био инспирисан или евентуално допуњене понеким детаљем из владичине биографије. Притом је још и развијана конструкција према којој су стручна јавност на једној страни и потомци жртава на другој у сталном сукобу јер је стручна јавност „склона заступању туђих интереса“. Став „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца.“, који је дошао као одговор на новинарско питање „A како тумачите то што је папа Бенедикт XVI рекао да је Степинац у тешким временима постао бранилац Јевреја, православних и свих прогоњених?“, представљен је као релативизација Степинчеве улоге у НДХ, иако је ријеч о несумњивом изразу неслагања са тврдњама папе Бенедикта XVI, али и оног дијела српске јавности који је инсистирао на измишљотини Србољуба Живановића према којој је Алојзије Степинац својом руком клао српску дјецу.

Став „Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу.“, којим је недвосмислено речено да се будућа мјешовита комисија СПЦ и Римокатоличке цркве у Хрватској не може бавити судским поступком у којем је расправљана улога Степинца у НДХ, већ се мора бавити самом том улогом, представљен је као амнестија Степинца или чак као најава укидања пресуде којом је осуђен на 16 година затвора.

Дакле, на темељу редукованог садржаја једног пасуса у интервјуу и његовог злонамјерног тумачења изведено је неколико теза које су годинама служиле за креирање негативне медијске слике владике Јована

Дакле, на темељу редукованог садржаја једног пасуса у интервјуу и његовог злонамјерног тумачења изведено је неколико теза које су годинама служиле за креирање негативне медијске слике владике Јована. Ове тезе представљају посебан омаж људском бешчашћу ако знамо да смо у истом интервјуу, у пасусу који слиједи оном „спорном“, могли прочитати: „Не могу заточени Патријарх Гаврило и Владика Николај у окупираној Србији да се пореде са, како је назива отац науке о холокаусту Раул Хилберг (Raul Hilberg), сателитом par excellence, НДХ у којој је католицизам био основа владајуће тоталитарне идеологије и у којој је клер уживао посебна права и утицај. Њихова улога је потпуно различита.“

Тезе постављене у кампањи 2015. године током протеклих пет година ширене су на тему владичиног школовања у Израелу, образовног профила и истраживачких афинитета. Чињенице да је владика Јован постдипломски студиј из јеврејске културе похађао у Спомен установи Јад Вашем и Јеврејском универзитету у Јерусалиму, као и да је одбранио магистарски рад на тему Историографија Холокауста у Југославији, послужиле су као „доказ“ да се ради о човјеку са „задатком“ да фаворизује јеврејске науштрб српских жртава.

Ова теза је коришћена колико у нападима на владику Јована толико и у нападима на Музеј жртава геноцида и то само зато јер је он предсједник Управног одбора ове институције. Овдје се ишло толико далеко да је руководство институције која је списку страдалих током Другог свјетског рата на југословенском простору додала више од 60.000 имена оптужено за немар и континуиран намјеран нерад. Иако је Музеј објавио двотомну студију Ђура Затезала Јадовно, ова институција је оптуживана за „потискивање истине“ о овом комплексу логора смрти.

Нису Одбор за Јасеновац САС СПЦ и Музеј жртава геноцида били једине институције на нишану Душана Басташића и групе људи окупљене око удружења на чијем је челу

Нису Одбор за Јасеновац САС СПЦ и Музеј жртава геноцида били једине институције на нишану Душана Басташића и групе људи окупљене око удружења на чијем је челу. На мети напада нашле су се и институције Републике Српске које су 2016–17. године организовале образовни семинар под називом Образовање о Холокаусту, геноцидима у НДХ и превенцији геноцида. Организатори су били Министарство просвјете и културе Републике Српске, Републички педагошки завод, Филозофски факултет у Бањој Луци и Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Циљ овог семинара био је обука наставника и професора историје и српског језика у креирању и извођењу наставе на ове осјетљиве, идентитетски изузетно важне теме, али и да се из система обуке наставног кадра избаци једна инострана организација која је у претходној години изводила семинаре на сличне теме са циљем да се у образовном систему у Републици Српској уведе настава историје по мјерилима хашких пресуда.

Манастир Јасеновац са црквом посвећеном Рођењу Светог Јована Претече припада Епархији пакрачко-славонској Српске православне цркве

Први напади на овај пројекат су дошли са оне стране са које су били очекивани, од новинарке која је истовремено и предсједник Хелсиншког парламента Бања Лука, која је проблематизујући котизације покушала криминализовати читав пројекат. Тамо гдје се она зауставила након објављена два текста наставио је господин Басташић

Резултати овог семинара су били већи од очекиваних. Поред испуњења оба постављена циља, након овог семинара дошло је до промјене наставних планова и програма који су овим темама омогућили знатно више простора, а на основу тога Република Српска је добила и неупоредиво боље уџбенике историје. Први напади на овај пројекат су дошли са оне стране са које су били очекивани, од новинарке која је истовремено и предсједник Хелсиншког парламента Бања Лука, која је проблематизујући котизације покушала криминализовати читав пројекат. Тамо гдје се она зауставила након објављена два текста наставио је господин Басташић са неколико, у том моменту, својих најближих сарадника. На темељу назива семинара обликована је теза према којој се у Републици Српској припрема терен за увођење посебног наставног предмета образовање о холокаусту као да се овдје ради на систематској фаворизацији јеврејских, а науштрб српских жртава геноцида у НДХ. Треба примијетити да овакво раздвајање српских и јеврејских жртава, при чему је њихова супротстављеност постепено постала опште мјесто, представља ход по жици латентног антисемитизма који је у објављивању текстова Мирјане Стојисављевић између децембра 2019. и марта 2020. године нашао свој пуни израз.

Са друге стране, у овом периоду Одбор за Јасеновац САС СПЦ је организовао шест међународних симпосиона под називом „Новомученици: Полиперспектива“ и у сарадњи са Музејом жртава геноцида покренуо издавачку библиотеку историјских извора о страдању српског народа у НДХ. Манастир Јасеновац је постао мјесто ходочашћа о чијем значају расте свијест међу Србима, а већ неколико година у његовом власништву се налази и зграда усташке болнице из периода постојања логора за коју је везано свједочанство о Светом Вукашину из Клепаца. Мјешовита комисија СПЦ и РКЦ у Хрватској, у којој је владика Јован имао кључну улогу у кадрирању стручњака који су вршили истраживања за потребе српске стране, није дошла до заједничког става о Степинцу, а судећи по посљедњим информацијама папа Фрањо је уважио аргументе српске стране. Одјек оваквог дјеловања видимо и у саопштењу Њемачке бискупске конференције од прије неколико дана.

Епископи Српске православне цркве и Чувари гроба господњег у Манастиру Јасеновац о празнику Новомученика јасеновачких

И на крају, да се вратимо на случај с почетка овог текста. Треба ли рећи да су текстови у којима су нападане поменуте српске институције и истакнути појединци дијељени, а неријетко и спонзорисани на друштвеним мрежама, те да је код коментатора у континуитету подгријавана атмосфера линча. Тако смо добили коментатора којем је потребна тек искрица да би пријетио и био спреман да бије. Кад имате овакву ситуацију, негативну кампању у којој доминира вербално насиље можете покренути у било којем моменту па чак и ако подијелите научно утемељен садржај, али ако га ставите у матрицу која је припремана неколико година. На концу, ако смо видјели како се овакве ствари креирају и како се постиже атмосфера кључања на друштвеним мрежама, остаје питање зашто се то догађа.

Након изузетно значајних успјеха Удружења грађана „Јадовно 1941“ који су се огледали у организацији првог комеморативног скупа на Велебиту 2010. године у сарадњи са Српским народним вијећем из Загреба, затим у организовању Међународне конференције о Јадовну 2011. године у сарадњи са Институтом за савремену историју из Београда и Академијом наука и умјетности Републике Српске, а уз свесрдну подршку и помоћ Одбора за Јасеновац САС СПЦ, и на крају у неочекиваном успјеху покретне документарне изложбе „Моје Јадовно“, господин Душан Басташић је себе видио као човјека којем припада функција креатора свих процеса везаних за истраживање, образовање и меморијализацију Геноцида над Србима у НДХ на српском говорном подручју.

Како се радило о претенциозности без преседана, његове активности су од стране представника научних институција схваћене као неозбиљне што је водило постепеном захлађењу међусобних односа, а након неуспјеха у директној комуникацији Басташић се окренуо заобилазним стратегијама које су испраћене и унеколико смањеним апетитима. У љето 2014. године господин Басташић је основао асоцијацију српских удружења која је донијела одлуку да се у Одбор за Јасеновац САС СПЦ кооптира госпођа Гордана Достанић, а у Управни одбор Музеја жртава геноцида господин Миленко Јахура. Уз господина Басташића, госпођа Достанић и господин Јахура чинили су чланство Управног одбора Сабрања. Како је и ова одлука била наметљива и крајње неозбиљна, ни Свети архијерејски сабор СПЦ ни УО Музеја жртава геноцида је нису узели у разматрање. Затим се господин Басташић окренуо медијима у намјери да блаћењем српских институција подвуче важност невладиног сектора, притом указујући на своје удружење као на замајац свих жељених процеса.

Чини се више него очигледним да у средишту оваквог дјеловања стоји неостварена амбиција некога ко себе, у посљедњих неколико година, сматра алфом и омегом свих процеса који се тичу погледа настрадање Срба у НДХ.