Nema naučnog dokaza da je svaka telesna kazna štetna

Apstrakt. U ovom radu autor vrši pregled psiholoških istraživanja koja mogu biti relevantna za pitanje o štetnom delovanju telesne kazne na psihički razvoj dece. Psihološka saznanja podeljena su u tri grupe, prema tome na koji su način nastala: na saznanja iz eksperimentalnih i neeksperimentalnih istraživanja i na saznanja iz kliničkog rada s pacijentima. Istraživači iz prve dve grupe decenijama nisu ni izdvajali telesnu kaznu kao posebno značajnu – tek krajem 90-ih javlja se prvo istraživanje s telesnom kaznom kao posebno izdvojenom. Klinička saznanja nisu u stanju da metodološki izdvoje tu vrstu kazne kao zasebnu. Osnovni zaključak glasi da psihologija ne raspolaže saznanjima da je svaka telesna kazna štetna. U završnom delu rada nude se odgovori na nekoliko psiholoških argumenata protiv telesnog kažnjavanja dece.

Ključne reči:  teorija socijalnog učenja, učenje po modelu, informativno dejstvo kazne, asocijativno dejstvo kazne

Stavovi prema vaspitanju dece, uključujući i stavove prema kazni i nagradi kao sredstvima vaspitanja, menjaju se kroz vreme i društvene sredine. Poslednjih nekoliko decenija naročito su učestali glasovi koji zahtevaju da se telesna kazna sasvim izostavi iz vaspitanja dece, ne samo onog institucionalnog (u školi, domovima za decu itd.), nego i onog porodičnog. Nekoliko evropskih zemalja donelo je zakone koji zabranjuju bilo kakvo telesno kažnjavanje dece. Ista takva inicijativa i kod nas je već poprimila institucionalni oblik u vidu Prednacrta građanskog zakonika Srbije. Treba odmah na početku jasno reći: nije reč o zabrani samo onog telesnog kažnjavanja koje bi se moglo označiti kao zlostavljanje deteta, nego o zabrani svakog telesnog kažnjavanja, čak i onog najmanjeg i najblažeg. Zagovornici ovakve potpune zabrane telesne kazne koriste različite argumente, često i one koji se pozivaju na psihologiju i njena saznanja o eventualnoj štetnosti takve kazne za vaspitanje i razvoj ličnosti deteta. Svrha ovoga rada biće upravo u tome da pregledom psiholoških saznanja o efektima telesne kazne pokažemo koliko su ovi argumenti utemeljeni, a koliko nisu.

Tri izvora psiholoških saznanja o telesnoj kazni

Da bismo potpunije sagledali domete psiholoških naučnih saznanja o mogućim štetnim posledicama telesne kazne – jer samo su one važne – moramo odmah reći da ovde nije reč o jednom celovitom korpusu saznanja. Psihologija, naime, na ovom području raspolaže saznanjima dobijenim iz tri različita izvora, odnosno posredovanim trima različitim metodama. Prvi korpus saznanja dobijen je neeksperimentalnim istraživanja roditeljskog disciplinovanja dece, drugi putem eksperimentalnih laboratorijskih studija, a treći u kabinetima kliničkih psihologa i psihijatara, to jest u procesu psihoterapije ili nekog sličnog tretmana.

Da bismo imali što jasniju sliku o mogućnostima psihologije da na osnovu postojećih saznanja odgovori na pitanje o štetnim posledicama telesne kazne, dobro je pred očima imati neki običan primer o telesnom kažnjavanju deteta. Evo jednog takvog primera.               

Letnjeg dana svraćam u posetu prijateljima i zatičem u dvorištu tetku s petogodišnjim bratancem Vukom. Oboje drže u rukama po granu i njome šibaju travu – tako se zabavljaju. Ulazimo u dnevnu sobu i ja sedam na ponuđeno mesto. Vuk ide ispred tetke i počinje da me šiba onom granom po nogama – on tako nastavlja svoju zabavu. Tetka ga poziva nekoliko puta da prestane, ali se Vuk zaneo i nastavlja. Tetka, posle nekoliko poziva, stojeći iza Vuka, udara ga svojom granom po nogama. Udarac je bio blag, ali osetan. Vuk prekida šibanje mojih nogu, okreće se tetki i prosto joj se stropoštava u zagrljaj, mlako plačući. Ubrzo prestaje i odlazi u dvorište da traži drugu zabavu.

Dakle, imamo pred sobom jednu blagu telesnu kaznu; namerno sam izabrao upravo takvu, jer bi i ona mogla doći pod zakonsku zabranu. Ako sada postavimo pitanje da li je i ovakva telesna kazna (ili telesno kažnjavanje koje nije često i koje koristi blage ili umerene kazne) štetna za psihički razvoj i formiranje ličnosti, odmah ću reći da pomenuta tri korpusa psiholoških saznanja ne nude potvrdan odgovor. Čim bacimo pogled na svako od tih saznanja, videćemo zašto je to tako.

Neeksperimentalna istraživanja otpočela su pre Drugog svetskog rata, a posle rata razvijala su se još intenzivnije, u SAD, od strane teoretičara socijalnog učenja (Lyle and Levitt, 1955 L; Sears, Maccoby & Levin, 1957; Aronfreed, 1968). Njima se pristupilo s velikim nadama i očekivanjima da će se prikupljanjem važnih podataka o spoljnoj sredini u kojoj dete raste doći do potpunog objašnjenja razvoja ličnosti; istraživanja su se, šta bi drugo, izjalovila. Smatralo se da roditeljska praksa čini jedan od najvažnijih aspekata sredine, pa se onda i otpočelo s prikupljanjem podataka o toj praksi. Naravno, ni tada ni danas nije bilo moguće da istraživači neposredno posmatraju ono što se u porodici događa iz časa u čas. Stoga je ostalo na raspolaganju to da se od roditelja dobiju podaci o mnogobrojnim vidovima njihovog ponašanja prema deci, a zatim da ta ponašanja klasifikuju u nekoliko trajnijih crta roditeljske prakse, moralno definisanih. Ako još više suzimo opseg posmatranja, ne na praksu u celosti, nego samo na disciplinovanje ili vaspitanje dece, videćemo da su predlagana različita rešenja problema oko toga koje trajne crte izdvojiti i kako ih strukturirati. Neki istraživači strukturirali su disciplinsku praksu u vaspitne stilove (pa smo niz decenija mogli čitati istraživanja o demokratskom, autoritarnom i slobodnom, ili o autoritativnom, autoritarnom, popustljivom i zanemarujućem stilu; v. npr. Lacković-Grgin, 1982). Drugi su izdvojili disciplinske tehnike kao što su održavanje moći, uskraćivanje ljubavi, indukovanje i sl. (Parke, 1967; Hoffman, 1967; Hoffman and Saltzstein, 1967; Grusec & Ezrin, 1972; Zussman, 1978), dok su se treći zadržali na dimenzijama disciplinovanja kao što su punitivnost, restriktivnost – permisivnost, toplina – hladnoća itd. (Epstein & Komorita, 1965; Watson, 1967; Baumrind,   ).

Kao što vidimo, u dugom nizu decenija nikome od istraživača nije palo na pamet da izdvoji telesno kažnjavanje kao posebnu trajnu crtu disciplinovanja dece; telesna kazna nije izdvajana ni kao stil, ni kao tehnika, ni kao dimenzija. Štaviše, nije izdvajana nijedna kazna definisana svojom prirodom (Parke, 1981). Izgleda da su dosta dugo teoretičari smatrali da u prirodi telesne kazne ne leži dovoljno značajan eksplanatorni potencijal za psihički razvoj i formiranje ličnosti. Drukčije rečeno, oni tu kaznu, kao vrstu kazne, nisu smatrali važnim oblikovateljem razvoja i ličnosti deteta. Dakle, nisu je smatrali štetnom po sebi.

Tek devedesetih godina prošlog veka nastaju prva istraživanja koja izdvajaju baš telesnu kaznu kao posebnu crtu roditeljskog disciplinovanja dece (Straus, 1998). Do toga izdvajanja nije došlo zato što se uočilo da naša naučna saznanja nisu potpuna, nego, s druge strane, zato što se na telesnu kaznu počelo gledati kao na nedopustivu u vaspitanju, pa su onda psiholozi – naravno, oni koji su i sami tako gledali na nju – otpočeli sa istraživanjima. Istraživanja, dakle, nisu bila „naručena” naučnosaznajnim, nego nekim vannaučnim razlozima. Ipak, ni ta istraživanja nisu pokazala da svaka telesna kazna, dakle i retka i umerena, ostavlja negativne posledice po psihičko zdravlje.

Međutim, ostao sam dužan da dovršim sliku o ovim istraživanjima.

Pošto sakupe podatke o tim trajnim crtama i pošto svakog roditelja kvantitativno ocene na njima, istraživači preduzimaju sledeći korak: prikupljaju podatke o ličnosti deteta (o raznim crtama poput jačine savesti, agresivnosti, autoritarnosti, zavisnosti, problemima u ponašanju itd.). Najzad, sledi uspostavljanje korelativnih veza između nalaza o roditeljskoj praksi i ličnosti deteta. Te korelacije, kao što sam već najavio, pokazale su se mahom kao niske ili umerene, daleko od onih koje bi opravdale očekivanja od kojih se pošlo.

Drugi korpus saznanja donet je eksperimentalnim laboratorijskim istraživanjima (najčešće u pokretnoj laboratoriji s jednosmerno prozirnim staklom). Eksperimentisalo se s različitim, molekularno definisanim, parametrima kazne: intenzitetom, uvremenjenošću, vremenom odlaganja itd. (Aronfreed, 1968; LaVoie, 1973; Parke, 1981). Odmah će svakome biti jasno da ovim eksperimentatorima nije ni u snu padalo na pamet da u laboratoriji biju tuđu decu da bi utvrdili efekte takve kazne na ponašanje. Kazne koje su kao eksperimentalni činioci uvođene u opite bile su zvučne (kao zujanje različitog intenziteta, od 56 do 105 decibela), materijalne (uskraćivanje slatkiša) ili simboličke. Osim toga, i efekti ovih kazni bili su kratkotrajni i vrlo ograničeni, što je, opet, lako razumeti, jer istraživači nemaju pravo da stvaraju dugotrajne i opsežne posledice, odnosno da vaspitavaju tuđu decu. Sve u svemu, ni ovi nalazi o telesnoj kazni ne govore ništa negativno.

Najzad, moram reći da nam ni saznanja iz treće ruke, saznanja kliničkih psihologa i psihijatara, ne nude ništa više nego ova dosadašnja. Prvo, psihoterapeuti imaju posla sa selekcionisanim uzorkom (izvor podataka su im ličnosti s nekim problemom) bez kontrolne grupe za poređenje. Drugo, njihovi podaci mahom su retrospektivni, sa svim greškama sećanja i iskrivljavanja koje poznajemo. Treće, opisi roditeljskih postupaka takvi su da nije moguće razlučiti udeo pojedinih aspekata kao što su intenzitet same kazne, odnos roditelja prema detetu, sadržaj verbalnih poruka, neverbalna komunikacija itd. Četvrto, uopštavanja s nivoa pojedinačnog postupka do trajnijih crta ovde su daleko od onog stepena kontrole koji bi bio neophodan za valjane zaključke. Ako klinički psiholog govori o štetnosti telesne kazne, on će se, više nego na samu kaznu, usredsređivati na surovost i grubost kažnjavanja, na izrazitu proizvoljnost u kažnjavanju, na brutalne verbalne poruke, na hladan odnos prema detetu, na nedoslednost u kažnjavanju i sl. Ovom spisku psihoterapeuta možemo dodati još neke štetne osobine povezane s kaznom: učestale grube telesne kazne, telesno kažnjavanje dece na ranim uzrastima, suprotstavljenost roditelja oko kažnjavanja itd.        

Različiti teorijski pogledi na kaznu

Na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine prošlog veka dogodila se značajna promena u orijentaciji istraživača prema roditeljskoj praksi, pa otuda i prema kazni. Do tada se smatralo da samo roditeljska praksa utiče na ponašanje i osobine deteta, a od tada se počelo govoriti da i dete utiče na sopstveni razvoj, tj. da ponašanje i osobine deteta utiču na postupke roditelja. Stoga sada treba da vidimo da li je ova promena u orijentaciji donela i neke promene u psihološkim znanjima o posledicama telesne kazne?

Odmah ću reći da je odgovor na to pitanje negativan. Tačnije, jeste došlo do talasa istraživanja, prvenstveno eksperimentalnih, u kojima se posmatralo kako ponašanje i osobine deteta utiču na to kakva će biti roditeljska kazna, ali su ta istraživanja ostala izolovana od one prve vrste. Iako se već govorilo o socijalnoj interakciji kao izvoru razvoja, ipak su se ova dva pristupa kazni integrisala, recimo u vidu istraživanja koje bi sistematski variralo na jednoj strani osobine deteta i njegovih postupaka, a na drugoj strani prirodu i intenzitet roditeljske kazne. Tek bi ovakva istraživanja mogla da nam pruže potpuniju osnovu za zaključivanje.

Međutim, postoji još jedan problem. Među „dečjim činiocima” koji su odabirani za proveru njihovog uticaja na roditeljsku kaznu nalazile su se različite stvari, od lepote lica, preko emotivnih izraza, do brzog ili sporog udovoljavanja roditeljskom zahtevu (i svi su se ti činioci pokazali kao značajni za to kolika će kazna uslediti), ali se nisu našle osobenosti od najvećeg moralnog značaja. Da li će se roditeljska kazna menjati prema težini prestupa koji je dete počinilo, prema veličini načinjene štete, prema nameri i motivu s kojim je (ne)delo počinjeno, prema tome da li je prestup pogodio vršnjaka, mlađe dete ili stariju osobu? Svako zna da u porodicama kazna nije uvek ista, da se menja prema ovim odrednicama postupka deteta. Uzimajući u obzir sve te odrednice, možemo reći da kažnjavanje prenosi jedan moralni sistem (ili jednu etiku), a to istraživači uopšte nisu uzeli u obzir. Oni su ostali ograničeni na odnos kazne prema jednom postupku deteta. Posmatrali su kaznu isključivo sa aspekta efikasnosti, a ne i s moralnog gledišta, što je možda i najveći nedostatak psiholoških istraživanja disciplinovanja dece. Odnosno, drukčije rečeno, oni su nehotice prihvatili jedan takođe moralni sistem – utilitaristički – gde je efikasnost skoro sve. I to efikasnost najuže definisana – samo u pogledu zaustavljanja konkretnog oblika ponašanja.

Drugo što treba reći jeste da u psihologiji postoje dva fundamentalno različita teorijska gledišta na kaznu. Po jednom, kazna ima asocijativno dejstvo (postupak deteta je praćen neprijatnošću koja dolazi od kazne pa se tako suzbija), a po drugom informativno (kazna kazuje detetu šta se od njega očekuje). Može li se iz ovog drugog, informacionog gledišta, zaključiti da je telesna kazna štetna? 

Ne može! Pre bi se moglo zaključiti suprotno!

Zamislimo situaciju da neko primenjuje uvek istu kaznu (istu i po vrsti i po intenzitetu) za svaki postupak. Jasno je da bi takva kazna imala minimalan informacioni potencijal: ona ne bi kazivala ništa više nego to da su ti postupci istovetni samo po tome što su nedozvoljeni i da ne postoji nikakva druga razlika među njima. Zamislimo dalji slučaj: neko kažnjava jednom istom vrstom kazne, ali njen intenzitet (odnosno iznos) menja srazmerno nekim parametrima postupka (recimo težini, opasnosti po druge i sl.). Ovakva kazna ima veći informacioni potencijal od one prve: osim što kazuje da su neki postupci zabranjeni, ona povlači razliku među postupcima po njihovoj težini, društvenoj opasnosti itd. Idemo sada na treći primer: neko kažnjava tako da i prirodu i iznos kazne vezuje za prirodu i težinu prestupa koji je počinjen (tj. u skladu sa osnovnim principom retributivizma). Takvo kažnjavanje ima maksimalnu informativnu vrednost, jer, pored ostalog, kazuje i u čemu je smisao prestupa. Naravno, niko tako ne kažnjava, ali u takvom sistemu telesna kazna ima informacionu vrednost kada se daje samo za telesno povređivanje drugih. Ovde moram da se ogradim, ni ja se ne zalažem za takvo kažnjavanje dece, i ovo što pišem nipošto nije preporuka za doslovnu primenu principa retributivizma u vaspitanju dece.           

Sve što je do sada rečeno zasnivalo se na istraživanjima neposrednog kažnjavanja dece. Postoji, međutim, i uticaj posrednog (vikarijskog) kažnjavanja, to jest kažnjavanja nekoga drugog ko detetu služi kao model. Da li iz ovih drugih istraživanja možemo nešto saznati o nepovoljnom uticaju telesne kazne?

Američki psiholog Albert Bandura uneo je šezdesetih godina jednu od najvećih novina u teoriju socijalnog učenja – tzv. učenje po modelu (Bandura, 1982). On i njegovi saradnici, a i drugi istraživači, sproveli su brojne eksperimente s delovanjem ponašanja modela na ponašanje posmatrača (najviše su poznati opiti sa agresivnim ponašanjem modela). Pored ostalih parametara, proveravali su i uticaj kazne date modelu. Generalno gledano, pokazalo se da uticaj kazne postoji, ali je specifičan: kazna (recimo za agresivno ponašanje modela) kod posmatrača ne suzbija učenje agresivnog ponašanja, nego samo ispoljavanje agresivnosti. Iako ni ova istraživanja ne nude neposredan odgovor posebno o uticaju telesne kazne, jedan Bandurin argument toliko je značajan da ga ovde moram pažljivo razmotriti.

Taj argument ukratko glasi ovako. Ako odrasli koristi telesnu kaznu za agresivno ponašanje deteta, on time kao model ispoljava agresivno ponašanje i to će se onda preneti u repertoar deteta putem oponašanja. Na taj način odrasli postiže suprotno onome što hoće: telesnom kaznom želi da suzbije agresivnost, a upravo tom kaznom on tu istu agresivnost podstiče – jer deluje kao model.

Ovaj Bandurin argument često se javno navodi protiv korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece. Ipak, iz više razloga taj argument se ispostavlja kao toliko slab da se njime ne može odbraniti zabrana upotrebe telesne kazne.

Prvi razlog je taj što telesna kazna, budući da jeste kazna, deluje i neposredno (i Bandura to priznaje, na osnovu sopstvenih opita) – tako što suzbija ispoljavanje agresivnog ponašanja. Modelujuće delovanje roditelja kao modela, koji primenjuje telesnu kaznu, u pravcu podsticanja agresivnosti, dakle, nije jedini proces koji se tada odvija. Kakva je rezultanta delovanja tih dvaju procesa (neposrednog i vikarijskog) nije ni istraživano eksperimentalnim putem, ponovo iz već pominjanog razloga: ne možete, iz razloga psihološkog saznanja, da bijete tuđu decu i da stvarate dugoročne posledice u ponašanju. S druge strane, neeksperimentalnim putem ta dva uticaja nije moguće razlučiti ili izračunati, tako da ni ovoga puta nemamo empirijsku osnovu za siguran zaključak.

Drugi razlog za ocenu da je Bandurin argument slab zahteva nešto dužu elaboraciju.

Uočićemo da Bandura, u slučaju primene telesne kazne za agresivno ponašanje, obe strane u toj interakciji označava istom rečju – agresivnost. Agresivno je bilo dete, agresivan je roditelj kada ga kažnjava. Agresivnost deteta suzbija se agresivnošću roditelja! Pri tome se implicitno podrazumeva da je agresivnost nešto loše: agresivnost deteta je loša jer je dete za to kažnjeno, agresivnost roditelja je loša jer je dete oponaša u vidu iste agresivnosti za koju je kažnjeno. Međutim, ako tako misli Bandura, ne misli tako roditelj koji kažnjava: za roditelja povod za kaznu nije agresivnost deteta nego neopravdan postupak (tj. moralni prestup), a njegova kazna nije agresivnost nego opravdano kažnjavanje za prestup; ukratko, roditelj situaciju definiše kao moralnu, u kojoj nešto jeste loše (dečja agresija), a nešto nije loše (kazna). Treba reći da i dete, vrlo rano u razvoju, o tim dvema kategorijama misli takođe u moralnom ključu, tj. kao o opravdanim ili neopravdanim postupcima (to ne znači da će se ono uvek slagati s roditeljem: imaće ono i svoje mišljenje). Šta onda ono putem oponašanja prenosi u svoj repertoar od roditelja modela – agresivnost, moralne postupke, određeni način kažnjavanja ili jednu etiku, to jest jednu moralnost u celosti? Ako se opredelite za takvu definiciju koja sve pred vama označava kao agresivnost, vi ćete onda sve redukovati na taj nivo, ali nećete imati dokaz da se u stvarnosti sve događa samo na tom nivou.

Treći razlog nadovezuje se na prethodni. Uočićemo da je Bandura svoj argument o oponašanju modela postavio u situaciju u kojoj je ista priroda prestupa kao i priroda kazne. Ta situacija sadrži element racionalnosti, tačnije reciprociteta. Roditelj takvim kažnjavanjem, dakle, unosi neki princip. Ako u takvoj situaciji sve svodite na mehaničko oponašanje agresivnosti, kao što čini Bandura, vi onda potcenjujete dete i njegove mogućnosti shvatanja. Zanimljivo je da sam Bandura smatra da se ne oponašaju jedino postupci, nego i uverenja, stavovi, principi. Ipak, u ovoj situaciji nema ništa od oponašanja na tome nivou, nego je, ponavljam još jednom, sve svedeno na mehanički nivo oponašanja postupaka.

Još neki argumenti protiv telesne kazne

Dakle, kada ostanemo na terenu empirijskih nalaza psiholoških istraživanja, nemamo nikakav činjenički zasnovan dokaz protiv svakog korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece. Uprkos tome, psiholozi ističu neke dodatne argumente protiv te vrste kazne. Neki od tih argumenata po prirodi jesu psihološki, drugi nisu. Evo jednog koji jeste: psiholozi vele da telesna kazna remeti ili čak prekida odnos između deteta i vaspitača, a taj odnos je nužan uslov vaspitnog delovanja.

Svaka kazna je po prirodi nešto neprijatno, nešto što se ne želi. Psihološki argument koji ste pomenuli nije, prema tome, ograničen samo na telesnu kaznu. Ali što se te vrste kazne tiče, pogledajte primer koji sam naveo na početku, primer s malim Vukom: tu se jasno vidi da posle telesne kazne odnos između vaspitača i deteta nije ometen, nije ni prekinut. Naprotiv. Možemo reći da svaka kazna koja se primenjuje uz emotivni ton odbacivanja deteta remeti odnos, ali kažnjavanje, pa i telesno, ne ide nužno sa odbacivanjem. Telesna kazna i ljubav prema detetu mogu da idu zajedno. Drugim rečima, opet je ovde reč o zameni teze: nešto drugo ima negativne posledice, a ne sama kazna.

Jedan od nespecifičnih argumenata protiv telesne kazne glasi da ona ponižava dete. Taj argument je dvostruko nespecifičan: nije po prirodi psihološki (nego etički) i ne cilja samo na telesnu kaznu, nego na sve kazne.  

Moguće je, u načelu, da se ponižavanje događa na dva mesta, da tako kažem: da se dete oseća poniženo i da ga neko drugi ponizi na neki način (pri čemu se ono samo ne mora osećati poniženo). Što se tiče prvog značenja, treba imati u vidu da se specifičan osećaj poniženja, nužno povezan s pojmovima samopoštovanja i dostojanstva, javlja u razvoju veoma kasno, tako da dete ne može imati osećaj poniženja. Ono može da ima osećaj postiđenosti, nevoljenosti ili čak odbačenosti, ali ne i poniženja. Drugo je značenje spoljašnje, da se kaznom dete ponižava od strane odraslog. O tome drugom, objektivnom ponižavanju moram da govorim nešto opširnije.

Pođimo od toga da je vaspitanje nužno heteronomno, budući da počiva na postavci o podučavanju nekoga (vaspitanika) da postupa moralno ispravno ne iz autonomnih unutrašnjih razloga nego iz spoljašnjih – izbegavanja kazne ili dobijanja nagrade. Dakle, heteronomno je i vaspitanje kaznom i vaspitanje nagradom. U tom smislu, obe disciplinske mere su jednake. Međutim, kazna ima jednu prednost nad nagradom: ona može biti zaslužena. Ako se kazna daje samo kada je zaslužena, i onakva kakva je zaslužena, ona ne ponižava ni odraslog ni dete. Tretirati nekoga onako kako zaslužuje podrazumeva poštovanje, a ne poniženje. Naravno, ako ovako gledamo na stvari, kazna može biti ponižavajuća (i kada dete oseća i kada ne oseća poniženost) i po vrsti i po intenzitetu, i lako je navesti mnoštvo primera takvih kazni. Moglo bi se pokazati da je ponižavajuća kazna neretko efikasnija od one koja ne ponižava. Kazna, uključujući i telesnu kaznu, ipak nije nužno ponižavajuća.

Na kraju ću se zadržati samo na još jednom argumentu, naime onome koji polazi od toga da svaku kaznu treba isključiti iz upotrebe u vaspitanju i celokupno vaspitanje sprovoditi samo uz pomoć nagrade.

Prvo, oni koji tako misle ne znaju šta je kazna u vaspitanju. Ako imamo u vidu da je kazna sve što ono sledi ili se vezuje za neki postupak a neprijatno je – i strog pogled i mrštenje, i svako zaustavljanje deteta u tom postupku, i svaki znak roditeljskog nezadovoljstva i podizanje prsta u znak pretnje – onda je odmah jasno da je kazna neizbežna. Ali nije u tome najveći problem. Čak i da jeste moguće isključiti kaznu, vaspitanje samo nagradom na drugoj strani otkriva svoje ogromne nedostatke.

Najveći od tih nedostatak leži u tome što je s vaspitanjem putem nagrade nemoguće vezati nikakvu racionalnost izuzev racionalnosti sredstvo – cilj. S kaznom je, uzmimo to kao poređenje, moguća racionalnost između prestupa i kazne (reciprocitet), kao i racionalnost u odnosu između pojedinca i društva (restituciona kazna). Ako je s nagradom moguća samo relacija sredstvo (nagrada) – cilj (poželjni oblik ponašanja), onda se jasno vidi da to nije vaspitanje, nego trening, dresura.

S druge strane gledano, vaspitanje koje bi počivalo samo na nagradi potpuno bi instrumentalizovalo čoveka: svi njegovi postupci, stavovi, vrednosti, crte ličnosti – sve bi to bili samo instrumenti za postizanje neke nagrade. Onaj, pak, ko raspolaže resursima za nagrađivanje bio bi gospodar takvog čoveka. A taj čovek ne bi mogao da se odupre – kako da se odupre sebi samome, svojim željama i potrebama? Niti bi mogao niti bi hteo da se odupire: on bi bio sluga dobrovoljno, utoliko pre što bi u takvom sistemu, lišenom bilo koje racionalne stajne tačke (u vidu nekog čvrstog i jasnog moralnog principa, recimo) bilo nemoguće i znati svoj položaj. Čovek vaspitanik u sistemu nagrada i ne može da se poziva na ispravnost – neispravnost vaspitačevih postupaka prema sebi, jer on na raspolaganju ima samo neprijatnost kao moguće stanje shodno neadekvatnosti nagrađivanja. Ukratko: tehnologija nagrađivanja vodi do stanja bez slobode, bez želje za slobodom i bez mogućnosti slobode. Govori se da kazna ponižava. Bolje bi bilo da pogledamo drugu stranu.

Na kraju, treba reći još nešto baš iz ugla psihologije.

Iz psiholoških istraživanja znamo da nagrada koja se daje za intrinsično motivisane postupke – dovodi do nestajanja tih postupaka. Uzmimo jedan sasvim običan primer: dete samo od sebe sakupi nešto novca i baki za rođendan kupi neki poklon. Ako roditelj takav gest nagradi, materijalno ili slično, dete to više neće činiti. Podrazumeva se da oslanjanje vaspitanja isključivo na nagradu dovodi do nagrađivanja svih postupaka koji se smatraju pozitivnim ili poželjnim, što znači da se i intrinsično motivisani postupci moraju nagrađivati kako bi se podstakli. Nagrada, međutim, postiže suprotno: gasi takve postupke.

L i t e r a t u r a

Aronfreed, J. (1968): Conduct and Conscience. New York: Academic Press.

Bandura, A. (1982): Uloga procesa učenja po modelu u razvoju ličnosti. U: Proces

            socijalizacije kod dece. (37-50) Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Epstein, R. & Komorita, S.S. (1965): The development od a scale of parental punitiveness

            toward aggression. Child Development, 36, 129-142.

Grusec, J.E. & Ezrin, S.A. (1972): Techniques of punishment and the development of

            self-criticism. Child Development, 43, 1273-1288.

Hoffman, M.L. (1967): Power assertion by the parent and its impact on the child. U: G.R.

            Medinnus (Ed.) Readings in the psychology of parent-child relations. (128-140)

            New York: Wiley.

Hoffman, M.L. and Saltzstein, H.D. (1967): Parent discipline and the child’s moral

            development. Journal of Personality and Social Psychology, 5, 45-57.

Lacković-Grgin, K. (1982): Roditeljski stil rukovođenja i socijalno ponašanje učenika.

            Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 15, 143-152.

LaVoie, J.C. (1973): Punishment and adolescent self-control. Developmental Psychology, 8,

            16-24.

Lyle, W.H. & Levitt, E.E. (1955): Punitiveness, authoritarianism, and parental discipline of

            grade school children. Journal of Abnormal and Social Psychology, 51, 42-46.

Parke, R.D. (1981): Some effects of punishment on children’s behavior – revisited. U: M.

            Hetherington & R. Parke (Eds.) Contemporary readings in child psychology. (176-87)

McGrow Hill Comp.

Sears, R.R., Maccoby, E.E. & Levin, H. (1957): Patterns of child rearing. Evanstone, Ill:

            Row and Peterson

Straus, M. A. (1998): Corporal punishment of children and adult depression and suicidal

            ideation. U: J. McCord (ed.) Coercion and punishment in long-term perspective.

            Cambridge University Press, 59-80.

Watson, G. (1967): Some personality differences in children related to stricter or permissive

            parental discipline. U: G.R. Medinnus (Ed.) Readings in the psychology of parent-

            -child relations. New York: Wiley.

Zussman, J.U. (1978): Relationship of demografic factors to parental discipline techniques.

            Developmental Psychology, 14, 685-686.