Nauka, država i privreda posle pandemije

Sa sigurnošću možemo da konstatujemo da je najveći deo ljudske populacije suočen sa raznim ograničenjima i problemima koje do sada u svom životnom veku nisu susretali. Jednostavnije rečeno, svet se nalazi (nalaziće se) u ogromnoj ekonomskoj i društvenoj krizi, poput onih za vreme i posle svetskih ratova. Takođe, svaka kriza je ujedno i izazov, jer se samo njenim rešavanjem osigurava opstanak i dalji napredak. Ovaj prilaz može da bude osnova da i mi sada u vreme ove krize, razmišljamo i pravimo planove kako posle krize, oslanjajući se na naše naučne-istraživačke potencijale. Koliko će istraživanja u nauci moći da nam pomognu da prevaziđemo krizu, zavisi od samo od postavljenih kriterijuma i pruženoj šansi da istraživači pokažu svoje mogućnosti. Sigurno je da kao prvi korak treba da se postave kriterijumi prioriteta u pogledu vremena kada će rezultati istraživačkog rada dati svoj doprinos, pre svega lokalnoj zajednici (državi).

Ova kriza nam je na najjednostavniji način (po stoti put) pokazala, da samo one države koje su u stanju da imaju VLASTITE zaokružene sisteme u pogledu hrane, energije i transporta, imaju najveće šanse da prebrode ovako teške situacije. Naravno, treba napomenuti da i u ovim sistemima su najvažniji deo dobro obrazovani i školovani ljudski resursi. Srbija se pokazala da je jedna od tih zemalja, koja u dobroj meri raspolaže sa dobrim vlastitim resursima za proizvodnju hrane i energije, kao i solidnim resursima za organizovanje transporta ljudi i dobara. Upravo ova činjenica treba da bude polazna osnova, za razmišljanje kako se ponašati (i raditi) kada nastane stanje posle završetka pandemije uzrokovane virusom COVID-19. Jedno je sigurno, onaj ko nastavi sa istim prilazom koji je imao pre ove krize, neće imati ozbiljne šanse da se brzo oporavi i samo će nastaviti da trpi posledice krize. Ne verujem da se puno razlikujem od drugih koji razmišljaju na ovu temu, i verovatno većina u sagledavanju kako nastaviti dalje polazi od sledećih pretpostavki:

1. Čovečanstvo će se vratiti dosadašnjem načinu života.

2. Neće doći do promene u pogledu svetskih ekonomskih trendova.

Potvrda prve pretpostavke je u osnovi da će najveći deo ljudi će želeti da se vrati svom dosadašnjem načinu života. Odlazak na posao, odlazak u kupovinu, odlazak u restorane, putovanja, ... su samo neki primeri aktivnosti kojima mnogima nedostaju. Strah od moguće zareze će polako nestajati, pre svega imajući u vidu činjenicu da najveći broj ljudi neće imati veće zdravstvene probleme.

Potvrda druge pretpostavke je u osnovi da savremeni svet funkcioniše na punoj zavisnosti od relacije potrošnja-proizvodnja. Tako će i da ostane. Otvoreno pitanje je koja će potrošnja da pokrene raspoloživu proizvodnju. Jedno je sigurno, u prvim danima nakon prestanka pandemije, nudiće se samo ono što je već proizvedeno (iz zaliha) ili postojeći proizvodi za koje postoje proizvodne linije. Nakon toga, samo oni koji imaju nove proizvode ili dodatnu vrednost na postojeće će ostvarivati profit na tržištu. U pogledu da li će privremena rešenja, poput rada od kuće ili on-line sastanci/konferencije, da prerastu u trajna rešenja, zavisiće od kriterijuma koji će se uzimati u prioritet: troškovi ili kvalitet.

Mislim da je sada pravi trenutak da se maksimalno ojača i angažuje trojstvo privreda-država-nauka, u cilju pronalaženja odgovarajućeg prilaza za izlazak iz ove krize. Novca na tržištu će biti dovoljno, ali način na koji će neko da ga iskoristi je najvažniji. Da li će neka zajednica otići u zaduženost ili stvoriti višak vrednosti za svoju dobrobit, zavisi od njenih odluka. Mislim da ne smemo ponovo da propustimo šansu i da ne ojačamo vlasitite privredne potencijale, na način da im dajemo prednost u dobijanju poslova čiji je investitor država Srbija. Prednost treba da bude dokazana na način da je navedenim proizvodom/uslugom zamenjeno odgovarajuće strano rešenje, i da je domaće rešenje dobijeno u saradnji sa domaćom naučno-istraživačkom institucijom. Recept je jednostavan, i nije nepoznat, već ga samo treba primeniti, jer većina zemalja ima protekcionističke mere kada su u pitanju državne narudžbine. Prednost treba davati kreativnim rešenjima koja mogu da se realizuju do maksimalno dve godine. Naravno, ovaj prilaz u finansiranju naučno istraživačkih ustanova treba da se omogući i u slučaju kada su u pitanju i domaći pravni subjekti koji nisu u vlasništvu države. To ne znači da domaći proizvod/usluga može da bude skuplji ili lošijeg kvaliteta, naprotiv treba da bude boljeg ili barem istog kvaliteta, sa istom ili manjom cenom. Upravo u ispunjenju ovog zahtevu treba da se pokaže znanje i inventivnost domaće naučno istraživačke zajednice. Novac može da bude dodeljen samo onim rešenjima koji imaju svoje ekonomsko opravdanje. Teška su vremena, a ne treba ni zaboraviti da da živimo u tržišnoj ekonomiji.

Svima koji će donositi odluku, da li će se primeniti predloženi recept za jačanje trojstva privreda-država-nauka, predlažem da imaju u svojim razmišljanjima staru i često zaboravljenu parolu: RADI LOKALNO, MISLI GLOBALNO.

(Autor je redovni profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu)