Multi-kulti eksperiment

Glasine o propasti multikulturalizma šire se neverovatnom brzinom. Šire ih neobavešteni Evropljani, čak i oni ostrvski. Njihova neobaveštenost odnosi se na geografsko distribuciju i globalni značaj tog projekta. Multikulturalizam ne uspeva u EU, ali uspeva u SAD. U svetu, ova ideja je isuviše važna da bi mogla biti neuspešna.

Sekularnost gura kulturu u prostor magije, a oduzimanje civilizacijskog identiteta prikriva njenu stvarnu moć.

Kultura se ipak ne može razumeti izvan konteksta civilazicije čiji je produkt i koju oblikuje i izvan područja transcendentnog kome teži i gde nalazi smisao. Zamagljivanje ovih najbitnijih odrednica onemogućava razumevanje koncepta multikulturalizma. Sekularnost gura kulturu u prostor magije, a oduzimanje civilizacijskog identiteta prikriva njenu stvarnu moć.

Maltusova fobija

Vladajuća kultura pripada vladajućoj civilizaciji, a ona je, recimo to slobodno, protestantska. Njena hegemonija zasniva se na ekonomskoj moći, ekonomska moć na staroj vrednosnoj pretpostavci: „Spasiće se onaj ko je bogat, jer je bogastvo znak izabranosti.“ Ipak, svaka objedinjujuća teza nosi svoju obeshrabrujuću kontratezu: „Ali šta će biti kada izvora bogatstva nestane?“

Ovde počinje nesanica bogatih belih muškaraca zapadne civilizacije. Tu nesanicu ne mogu da zaustave ni brzi automobili, ni najnoviji sedativi „ekonomske održivosti“. Izelica je, naime, sve više, a resursa, nažalost, sve manje. Nešto se mora preduzeti, jer ovo je tačka u kojoj počinje potpuna neodrživost budućnosti.

Rastuće bogatstvo sveta, umesto željene konvergencije, dovodi do divergencije kultura, diversifikacija se već podrazumeva.

Na nešto dubljem nivou, koji otkrivaju naučnici kao psihoanalitičari bogatih, strah je još veći. Kulture drugih prepreka su korporativnoj unifikaciji sveta. Standardi i procedure proizvodnje razbijaju se o ledene sante svetskih kultura.[1] Profit je nejednak, profit pada, profit je ugrožen! Da, kažu, bogatsvo povećava individualističku dimenziju kulture, ali ostale dimenzije ipak odolevaju!

Dubinska analiza vladajuće Maltusove fobije otkriva još gore stanje stvari. Rastuće bogatstvo sveta, umesto željene konvergencije, dovodi do divergencije kultura, diversifikacija se već podrazumeva. Svaka od tih kultura, čak i ona buduća, nastala unutar najmanje i najperifernije grupe ljudi, može ugroziti ovu veliku vladajuću koja sanja svoj košmarni san o bogatstvu. Vavilonska kula više nije mit ili metafora.

DŽeronimov tomahavk

Naučnici ovde predlažu multikulturalnost i interkulturalnost kao pokušaje da se spasi ono što se još spasiti može, da se novom Vavilonu produži život. Saradnjom, razumevanjem, komunikacijom, koegzistencijom treba umilostiviti druge kulture, učiniti ih mekšim, trpeljivijim, spremnijim da nas kao velike ne osuđuju, jer nas ne razumeju, ne saosećaju sa nama ili nas ne cene.

Ali pacijenti ipak pribegavaju sebi svojstvenim mehanizmima odbrane, sili magije ili magiji sile, po izboru i prema sopstvenoj moći – kako onoj mekoj tako i tvrdoj, pa i najtvrđoj. Kulturna podsvest, vođena svojim zakonima, zamenjuje stvarna značenja relacije i uloge. DŽeronimo je hrabar, neuhvatljiv i vešt[2] kakvi i sami želimo da budemo, ali DŽeronimo je naš neprijatelj. DŽeronimo pripada drugoj civilizaciji i drugoj kulturi. Nama je potrebna DŽeronimova zemlja, ne trebaju nam on i njegovi bizoni. Iako svi mi želimo da budemo DŽeronimo, stvarni DŽeronimo mora umreti.

Za uspomenu na njega, zadržaćemo njegov tomahavk. Iako ne znamo da rukujemo njime, iako su naše puške bolje i ubitačnije, ipak divimo se tomahavku, jer se divimo onome koga više nema. Zato će se tako zvati naše buduće krstareće rakete. I naši najveći neprijatelji biće počašćeni imenom slavnog DŽeronima.

Izolacija i preokretanje

Svaka kultura ima tamni vilajet svoje podsvesti u kojoj deluju oslobođene magijske sile. Tako je i sa malim kulturama koje jednoga dana, tvrdi Hofstede, mogu postati velike. Njih naučnici velikih kultura nazivaju etnocentričnim, kao da su njihove sopstvene zaista geocentrične. Mali u svom uskogrudom, ali svakako osnovanom, strahu od velikih počinju sa izolacijom. Velika kultura tu odmah interveniše udruženim terapijskim, tačnije „hirurškim“, bombardovanjem čiju preciznost omogućuju već opisani DŽeronimovi tomahavci.

Tu se za svakoga nađe po nešto: za obične potrošače – biološka varijanta, za učene ekumeniste – transcendentna!

Mali se tada prenu iz bunila i započinju otvaranje prema velikim. Ali ni ovde ne napreduju svi jednako. Neki ne stignu dalje od separacije, a neki opet preko omalovažavanja i superiornosti stignu čak do preokretanja.[3] Takve imamo i ovde, oni više vole tomahavk od buzdovana, draži im je DŽeronimo od Kraljevića Marka, ali oni tamo smatraju ih ipak etnocentričnim. Za zasluženu geocentričnost moraće mnogo više da se potrude.

Ali čak i male kulture imaju svoje najveće domete, koje veliki nazivaju univerzalizmom. I tu se za svakoga nađe po nešto: za obične potrošače – biološka varijanta, za učene ekumeniste – transcendentna!

Na sreću, kultura ima i svoju genetsku dimenziju i ona nas poput sile gravitacije još uvek drži na okupu, baš kao i  sve druge. Kulturni relativizam ostaje nam uvek kao mogućnost ličnog izbora ili sasvim ličnog i sasvim slobodnog kulti-multi ekperimenta. Jer se još uvek misli da je bolje milom, ako već nije moguće silom. Naša mala Republika Srpska to najbolje zna. Ali ona zna i to, da sila kad tad Boga zamoli. Ako ni za šta drugo, onda bar za još „malo spasonosne multikulturalnosti.