Ministarstvo ljubavi

Erik Artur Bler, poznatiji kao DŽordž Orvel, u svome antiutopijskom romanu „Hiljadu devet stotina osamdeset četvrta“, objavljenom 1949. godine, piše o Ministarstvu ljubavi jedne od tri planetarne megadržave. Preostala tri minstarstva bave se istinom, mirom i obiljem.

Represiju totalitarne superdržave Orvel zamišlja kroz neprekidni (video) nadzor podanika, promenu načina njihovog mišljenja i brisanje tragova prošlosti. Ministarstvo istine zaduženo je za promenu neurolingvističkih kodova podanika, pa tako rat postaje mir, sloboda ropstvo, a neznanje moć.

Najbolja simulacija Orvelovske slike budućnosti ostvarena je u takozvanim „rijaliti“ programima televizije.

Antiutopija sadašnjosti

Najbolja simulacija Orvelovske slike budućnosti ostvarena je u takozvanim „rijaliti“ programima televizije. Pažljivo odabrani pripadnici svih segmenata društva, ili njihovi medijski junaci, bivaju zatvoreni i neprekidno nadzirani uz novčanu nadoknadu koju gube ukoliko samovoljno napuste program. Pravila igre koju nameće i sprovodi organizator neprekidno navodi učesnike na sukob – verbalni i fizički! Publika sve to posmatra i učestvuje u igri identifikacijom sa likovima žive drame. Glasanjem odlučuje o pobedniku i istovremeno glasovima puni kasu producenta. Program je uspešniji što su junaci tipičniji, sukobi žešći i broj gledalaca veći.

Iza komercijalne i zabavne strane ovih programa može stajati pažljivo dizajnirani psihosocijalni eksperiment. Rejting junaka nakon ključnih dramskih sukoba oslikava regovanje društva u celini na taj isti konflikt i projektuje stvarni (realni) sistem socijalnih vrednosti. Eksperimentator ima kvantitativni i dinamički uvid u reagovanje „gledališta“ koja mu omogućavaju predviđanje reagovanja date populacije u uslovima nesimulirane izloženosti spoljnim zahtevima. To je dubinska emocionalna slika jednog društva i njegovog tipičnog i predvidivog reagovanja u slučaju promene njegovog vrednosnog sistema. Onaj ko zna šta želi da promeni u reagovanju jedne populacije, nakon ovakvih analiza znaće i kako to da izvede.

Dok posmatramo Velikog brata, Veliki brat posmatra nas. Dok se mi zabavljamo i glasamo, on uvećava svoje bogatstvo i skenira naš kolektivni psihološki profil, planirajući buduće komercijalno-porobljivačke poduhvate.

Ovde gledalac ima priliku da osmatra reakciju eksperimentatora i da shvati koji je sistem vrednosti želi da nemetne u svom programu. Iskustva prosečnog gledaoca u Srbiji ukazuju da kreator eksperimenta želi da nametne društvu prostački jezik, sebičnost, moralnu iskvarenost i seksualnu devijantnost, ali da mu to baš ne polazi za rukom.

Granice velike igre

Ali i eksperimentator može biti zatečen ishodima eksperimenta. Forsirana dramska napetost može dostići tačku pucanja koja otkriva slabost eksperimentatora. U pozorištu to bi bila situacija u kojoj bi glumci iz predstavljenog prešli u stvarni sukob koji bi rezultirao prekidom predstave. U rijaliti programu to je tačka u kojoj eksperimentator pritiska dugme za prekid programa, jer je ugrožen njegov sopstveni vrednosni sistem.

Ovde gledalac ima priliku da osmatra reakciju eksperimentatora i da shvati koji je sistem vrednosti želi da nemetne u svom programu. Iskustva prosečnog gledaoca u Srbiji ukazuju da kreator eksperimenta želi da nametne društvu prostački jezik, sebičnost, moralnu iskvarenost i seksualnu devijantnost, ali da mu to baš ne polazi za rukom. Istovremeno gledalac uviđa da Veliki brat ne može da podnese patriotizam, nacionalizam, tradicionalizam, patrijarhalnost, dostojanstvo i identitet.

Od ne volim, preko oni „mrze“, do oni mrze

Umesto da projektovani sukob, kao što nalažu dramaturška pravila, kulminira ubistvom, dogodilo se samo jedno mlitavo „Ja ne volim!“[1] U imaginarnom ministarstvu ljubavi zazvonio je alarm i razbudio ceo medijsko-represivni aparat. Država je skočila na noge i počela pretećim pogledom da traži krivca.

Mediji su počeli da pišu optužnicu: ona ne voli zamenjeno je sa oni „mrze“, potom su skinuti znaci navoda i dobili smo čisto i nepatvoreno – oni mrze![2] U daljini se već čuje huk pretećeg – svi mrze! Ministarstvo istine obavilo je svoj posao za Ministarstvo ljubavi.

Ministartsvo ljubavi ne podnosi ravnodušnost, već želi samo jake emocije, jer se njima lako može manipulisati.

Naravno, postavlja se pitanje zašto se mora ili voleti ili mrzeti. Odgovor na ovo pitanje otkriva suštinu Ministarstva ljubavi.

Sloboda postoji samo ako možeš da voliš ili da ne voliš. Sloboda je uslov ljubavi. Prinudna ljubav nije ljubav. S druge strane, odsustvo ljubavi nije mržnja. Odsustvo ljubavi je ravnodušnost (indiferencija). Nakon ravnodušnosti, na negativnoj strani emocionalnog spektra, stoji prezir, pa tek potom dolazi mržnja.[3]

Ministartsvo ljubavi ne podnosi ravnodušnost, već želi samo jake emocije, jer se njima lako može manipulisati. U tom smislu „ljubav“ i mržnja jesu isto. To su nosači poruka koje se upisuju direktno u nesvesni deo čovekovog bića. Čovek tada nije svestan poruke koju je primio. Oseća samo strah. Ministarstvo ljubavi je u stvari Minstarstvo straha.

Ali čovek koji je svestan neslobode, sasvim lako može da se oslobodi straha. Tako dolazimo do zaključka da su rijaliti programi veoma korisni ako umemo da ih gledamo. A meni se čini da umemo, bez obzira što nas naša intelektualna elita i ostali uveravaju da ne umemo.