Министарство љубави

Ерик Артур Блер, познатији као Џорџ Орвел, у своме антиутопијском роману „Хиљаду девет стотина осамдесет четврта“, објављеном 1949. године, пише о Министарству љубави једне од три планетарне мегадржаве. Преостала три минстарства баве се истином, миром и обиљем.

Репресију тоталитарне супердржаве Орвел замишља кроз непрекидни (видео) надзор поданика, промену начина њиховог мишљења и брисање трагова прошлости. Министарство истине задужено је за промену неуролингвистичких кодова поданика, па тако рат постаје мир, слобода ропство, а незнање моћ.

Најбоља симулација Орвеловске слике будућности остварена је у такозваним „ријалити“ програмима телевизије.

Антиутопија садашњости

Најбоља симулација Орвеловске слике будућности остварена је у такозваним „ријалити“ програмима телевизије. Пажљиво одабрани припадници свих сегмената друштва, или њихови медијски јунаци, бивају затворени и непрекидно надзирани уз новчану надокнаду коју губе уколико самовољно напусте програм. Правила игре коју намеће и спроводи организатор непрекидно наводи учеснике на сукоб – вербални и физички! Публика све то посматра и учествује у игри идентификацијом са ликовима живе драме. Гласањем одлучује о победнику и истовремено гласовима пуни касу продуцента. Програм је успешнији што су јунаци типичнији, сукоби жешћи и број гледалаца већи.

Иза комерцијалне и забавне стране ових програма може стајати пажљиво дизајнирани психосоцијални експеримент. Рејтинг јунака након кључних драмских сукоба осликава реговање друштва у целини на тај исти конфликт и пројектује стварни (реални) систем социјалних вредности. Експериментатор има квантитативни и динамички увид у реаговање „гледалишта“ која му омогућавају предвиђање реаговања дате популације у условима несимулиране изложености спољним захтевима. То је дубинска емоционална слика једног друштва и његовог типичног и предвидивог реаговања у случају промене његовог вредносног система. Онај ко зна шта жели да промени у реаговању једне популације, након оваквих анализа знаће и како то да изведе.

Док посматрамо Великог брата, Велики брат посматра нас. Док се ми забављамо и гласамо, он увећава своје богатство и скенира наш колективни психолошки профил, планирајући будуће комерцијално-поробљивачке подухвате.

Овде гледалац има прилику да осматра реакцију експериментатора и да схвати који је систем вредности жели да неметне у свом програму. Искуства просечног гледаоца у Србији указују да креатор експеримента жели да наметне друштву простачки језик, себичност, моралну исквареност и сексуалну девијантност, али да му то баш не полази за руком.

Границе велике игре

Али и експериментатор може бити затечен исходима експеримента. Форсирана драмска напетост може достићи тачку пуцања која открива слабост експериментатора. У позоришту то би била ситуација у којој би глумци из представљеног прешли у стварни сукоб који би резултирао прекидом представе. У ријалити програму то је тачка у којој експериментатор притиска дугме за прекид програма, јер је угрожен његов сопствени вредносни систем.

Овде гледалац има прилику да осматра реакцију експериментатора и да схвати који је систем вредности жели да неметне у свом програму. Искуства просечног гледаоца у Србији указују да креатор експеримента жели да наметне друштву простачки језик, себичност, моралну исквареност и сексуалну девијантност, али да му то баш не полази за руком. Истовремено гледалац увиђа да Велики брат не може да поднесе патриотизам, национализам, традиционализам, патријархалност, достојанство и идентитет.

Од не волим, преко они „мрзе“, до они мрзе

Уместо да пројектовани сукоб, као што налажу драматуршка правила, кулминира убиством, догодило се само једно млитаво „Ја не волим!“[1] У имагинарном министарству љубави зазвонио је аларм и разбудио цео медијско-репресивни апарат. Држава је скочила на ноге и почела претећим погледом да тражи кривца.

Медији су почели да пишу оптужницу: она не воли замењено је са они „мрзе“, потом су скинути знаци навода и добили смо чисто и непатворено – они мрзе![2] У даљини се већ чује хук претећег – сви мрзе! Министарство истине обавило је свој посао за Министарство љубави.

Министартсво љубави не подноси равнодушност, већ жели само јаке емоције, јер се њима лако може манипулисати.

Наравно, поставља се питање зашто се мора или волети или мрзети. Одговор на ово питање открива суштину Министарства љубави.

Слобода постоји само ако можеш да волиш или да не волиш. Слобода је услов љубави. Принудна љубав није љубав. С друге стране, одсуство љубави није мржња. Одсуство љубави је равнодушност (индиференција). Након равнодушности, на негативној страни емоционалног спектра, стоји презир, па тек потом долази мржња.[3]

Министартсво љубави не подноси равнодушност, већ жели само јаке емоције, јер се њима лако може манипулисати. У том смислу „љубав“ и мржња јесу исто. То су носачи порука које се уписују директно у несвесни део човековог бића. Човек тада није свестан поруке коју је примио. Осећа само страх. Министарство љубави је у ствари Минстарство страха.

Али човек који је свестан неслободе, сасвим лако може да се ослободи страха. Тако долазимо до закључка да су ријалити програми веома корисни ако умемо да их гледамо. А мени се чини да умемо, без обзира што нас наша интелектуална елита и остали уверавају да не умемо.