Mi plešemo... je, je, je

Od Srbije preko Utopije do Nedođije

U današnjoj Srbiji, zemlji u kojoj je ogroman broj stanovnika na rubu potpunog siromaštva, tačnije bede nalik onoj opisanoj u Dikensovim romanima, bilo kakva priča o kulturi i umetnosti deluje u najmanju ruku kao elitizam i opasno pomanjkanje smisla za realnost. Međutim, jedan od važnih razloga takvog stanja, pored ekonomije, korupcije i pljačkaške kvazi-elite, jeste i naša kulturna politika, koja, uz kratkotrajne prekide, dosledno pomaže, finansira i forsira umetnička dela i projekte koji prikazuju ružno lice Srbije (svaka država ga ima, i svaki narod, kao i svaki čovek, ali ga ne prikazuju tako zdušno, demonstrativno i gotovo opsesivno, finansirajući još ta prikazanija novcem tih istih,ružnih, prljavih, zlih sunarodnika, tj poreskih obveznika), te time dodatno demoralizuje, ponižava i anestezira svoje za-sva-zla-ovog-sveta-krive podanike, ne bi li pored ostalog, na kraju, mirno i nesvesno ''ispratili'' (žargonom pevaljki rečeno) i gubitak suvereniteta. Pored toga, većina vodećih medija današnje Srbije i dalje forsira petooktobarski postavljene teze o prevaspitanju i preumljenju nacije, zaboravljajući da je prošlo dvanaest godina od tada, te da je i dalje insistiranje na veštačkoj i neodrživoj podeli na zaostale i primitivne, i napredne i kosmopolitski orijentisane Srbe, ne samo anahrono, već neplodno i neodgovorno gubljenje energije i vremena. Mediji u Srbiji su na taj način odavno prestali da budu ''servis građana'' ili ''istine i pomirenja'', stavljajući sebe u poziciju sveznajućeg tužioca, sudije i propovednika koji nekim čudom poseduje neotuđivo pravo na moral i istinu.

Sa takve ''superiorne'' pozicije, naoružani floskulama o slobodnom novinarstvu, pravu na istinu i borbu protiv zaostalosti koja ih tako pravedne i moralne okružuje sa svih strana, hrabro su krenuli u projekat izmene svesti svojih neprosvećenih sunarodnika, i uprkos velikim žrtvama koje podnose, nastavljaju i dalje sa svojom plemenitom misijom. Ne čudi onda što su promenu vlasti dočekali sa strepnjom i oprezom, spremni da organizovano i unisono odreaguju na bilo koji nagoveštaj eventualnog zaokreta ili čak i blagog skretanja sa utvrđenog kursa srpske kulturne politike. Tako je i nastao ''slučaj Kolarević'', medijski isfabrikovan i majstorski spinovan, ali pokazalo se, mudar preventivni potez svekolike ''demokratske javnosti''. Ispostavilo se da i nisu imali oko čega da se brinu, mediji u Srbiji su nastavili svoju ''prosvetiteljsku'' misiju, uz malo kozmetičkih promena i blago izmenjene ikonografije, tek toliko da se naivnima učini da brinu o nacionalnim interesima (još uvek) većinskog naroda Republike Srbije. Međutim, jedna gotovo nevidljiva promena kursa, koja je počela još pre par godina, u svetlu najnovijih događaja oko Haga, postaje sve vidljivija, a to je okretanje od insistiranja da zaostalim Srbima objasne značenje reči ''istina i pomirenje'', već da ih neprimetno uvedu u hrvatski sub-kulturni, a potom i kulturni prostor, kao uvod u tzv. jugosferu, projektovani poželjni model za ugledanje i najbolji način da Srbi, naravno jednostrano, zaborave sve, prihvate velikodušno proizvode svojih dragih zapadnih susjeda (serije, glazbenike, deterdžente, supe iz kesice, prodajne lance, flaširanu vodu, radnu snagu, lekove, konzerve...šta god), a na kraju, što je dugoročno gledano najopasnije, hrvatsku kulturnu politiku i hrvatsku istoriografiju. O tome je pisao i g. Kolarević u pomenutom famoznom tekstu, a profesor Milo Lompar je o tim fenomenima objavio niz relevantnih naučnih i publicističkih radova, precizno argumentovanih, tako da teme titoizma, hrvatske kulturne politike, rasrbljavanja kulturnog prostora Srba, preimenovanje srpskog jezika, progon ćirilice, autošovinizam, već imaju svoj akademski okvir, ali prosečni čitaoci teško da imaju vremena da bi čitali ono što univerzitetski profesor piše.

O tim temama uostalom (osim titoizma naravno) pisao je već i veliki Crnjanski između dva svetska rata u svojim proskribovanim ''Idejama'', o čemu je prvi na akademskom nivou pisao profesor Zoran Avramović, što govori da nisu ni nove, ni nepoznate, ali su nažalost i dalje aktuelne, još od druge polovine 19. veka, do dana današnjeg. Kolarević je u ovom tekstu samo ukazao na ono sa čim se delimično ili u potpunosti slaže jedan značajan deo naše kulturne javnosti, samo se pojedinci bave tim fenomenima sistematski, drugi sporadično, ali takvo mišljenje nije ni usamljeno ni ekskluzivno kako bi to kultur-tregeri da prikažu, a ponajmanje je plod ostrašćenih, uskogrudih i primitivnih umova.

Ako sa tog gledišta analiziramo reakcije javnosti posle oslobađajućih presuda hrvatskim generalima i Haradinaju, one se mahom mogu svesti na dva preovlađujuća diskursa – negodovanje, pobuna ili jadikovanje nad nepravdom tzv.međunarodne zajednice ili ''praktično'' saginjanje glave po stoti put, uz malo verbalnog negodovanja i ''nepokolebljivog opstajanja na evropskom putu'', u stilu – ne mogu nas oni nikada toliko ponižavati koliko se mi možemo preventivno saginjati i pokorno čekati neki sledeći datum Vrhovnog briselskog božanstva. Nećemo se sad baviti sa toliko nesrećnih ljudi oko nas, prognanih (pardon, dobrovoljno preseljenih u maticu Srbiju), sa toliko siromašnih, nezaposlenih, umornih, bolesnih od raznih otrova, bombardovanja i zračenja, sa toliko talaca na KiM (ma to su sve patriotski profiteri, pokazali nam na B92, časna reč, a što svaki drugi dan ubije neko? ko? neke starce povratnike, to će rešiti Euleks, a i sigurno su provocirali Šiptare namučene od strašnog Miloševića).

Dakle, trezveni i praktični ljudi zemlje Srbije imaju odgovor i rešenje za svaki problem i mi treba slepo da ih se držimo, mi sumnjičavi, zabrinuti, anahroni, konzervativni, prevaziđeni, pesimistični, kojima se čini da smo zaista pred nestajanjem kao država i kao narod, ali realisti su tu, da nam razveju maglu pred očima, hvala im! Kada ih pogledamo, poslušamo i pročitamo im mudra skazanija, shvatićemo da se u Srbiji ne sprovodi genocid nad nama, a ni hrvatska kulturna politika kako profesor Lompar tvrdi (uh, a mi se ''utripovali'', kad dokoni čitamo razne teoretičare, istoričare i arheologe, filologe i ostale zaludne naučnike i univerzitetske profane), da nam ne treba savez sa Rusijom, jer smo mi jel'te suverena država, pare može, ali ostalo njet, da treba da idemo u EU po svaku cenu, jer to je siguran put brzog, lakog i gotovo bezbolnog oslobađanja od države, popljuvanog nacionalnog imena i ostalih nepraktičnih i beskorisnih balasta, nasleđa ''mračne prošlosti''.

U tu ''mračnu prošlost'' spada naravno i ćiriličko pismo, pa i naziv srpski jezik, jer je zapravo, pokazaće se uskoro ako se ovako nastavi, to jezik koji smo mi uzeli od tisućletnjeg susjeda, srpska usmena književnost je zapravo bošnjačka, crnogorska i ilirska,(pardon hrvatska, od kako im Vuk Bečkim dogovorom 1850. uz malu pomoć ''prijatelja'' velikodušno dade ime, pismo i jezik umesto iliraca i kajkavštine), i hajduci i uskoci su zapravo hrvatskog podrijetla, u Beogradu su živeli zapravo Hrvati dok ih nisu agresivni Srbi istjerali, Hrvate su Turci nabijali na kolac i oni su se borili protiv Sulejmana, da, da, a i Mehmed-paša Sokolović nije sin Dimitrija Sokolovića, Srbin Bajo, odveden u Stambol kao danak u krvi, Andrićeva inspiracija za roman ''Na Drini ćuprija'', već autohtoni Bošnjak (aha!). Objasniće nam uskoro da je u Jasenovcu bio radni logor gde su ljudi umirali mahom od gladi, velikih i malih boginja, a tu su bili zatočeni Romi, Jevreji, napredni Hrvati i pokoji Srbin. Pavelićeva NDH je bila zapravo mala kvislinška država, a zločini su se dešavali sporadično, svuda ima ratnih zločina, u svakom narodu postoje zločinci, pa su se zato redom ustaše preobukle u partizane kad je došlo vreme, jer nisu ni hteli da se mobilišu, a i sve je to isto, ustaše i četnici, zar ne? Pa zar bi, da je drugačije, bilo moguće da posle Drugog svetskog rata, NDH, tendenciozno i netačno prozvana ''najmonstruoznijom fašistoidnom tvorevinom'', jedina automatski pređe na pobedničku stranu i seti se da je baš dobro živeti u srećnoj zajednici južnoslovenskih naroda, uprkos velikosrpske hegemonije, tj. unatoč svemu. Za izbeći Nirnberg i ratne reparacije, sasvim zgodno, a i za nauk ''nezahvalnim, agresivnim, hegemonističkim i mitomanskim'' Srbima, da vide kako im velikodušni Hrvati u duhu kršćanske ljubavi i samilosti praštaju đenerala Dražu, koji nije ubijao Hrvate, pravio logore, ni etnička čišćenja, uzgred proveo rat u Srbiji, ali je imao zloglasne četničke trojke, za koje nismo znali dok nam Bulajićevi partizanski filmovi nisu sve objasnili- ko je bio zapravo najmračniji lik rata, najveći i najgori zločinac, uz naivne i oklevetane hrvatske domobrane koji su zapravo izgubljeno krstarili NDH-azijom bez želje da ubijaju.

Oprostili su nam konačno i što su morali da prave Jasenovac, sve zbog nas, a posle i komplikovanu i skupu ''Oluju'', opet zbog ''rešenja srpskog pitanja'' kako se etničko čišćenje eufemistički zove, a sve zbog srpskih bizantskih šizmatika, mada se to sada koristi samo za kućnu upotrebu, ta dosadna politička korektnost smatra ispravnijim etikete genocidni agresivni hegemonisti. Nešto se ne prepoznajem u njima, draža mi ono šizmatici, valjda zbog Crnjanskog i Vuka Isakoviča, ali realna i praktična Srbija će se već pobrinuti da shvatim i prihvatim. Ako ne ide, ako u svojoj tvrdoglavosti ne verujem medijima i poslenicima kulture, tu je onda umetnost, pozorište na primer - beogradska ispostava HNK, zvana ’’Atelje 212’’, za koju sam se uplašila da će skrenuti sa kursa posle Kokanovog ponositog samo-smenjivanja, ali, Bogu hvala, opstade i genijalno sočinjenije mladog Frljića (za razumeti je, ko zna šta je doživeo, uvek je razumljiva mržnja drugih prema Srbima) grande Krleža, Sidran, SFRJ..., a što ja to ne shvatam, ima vremena, shvatiću, gledaću nekoliko puta i uvideću da je predstava Zoran Đinđić vrhunska umetnost, a ne jeftini, a skupo plaćeni dosadni politički pamflet, kako sam do sada mislila. A što bih volela da ’’Atelje’’ liči na teatar iz doba Mire Trailović, to je moja urođena bizantinska ljenjost duha, sklonost ka mitovima i istoriji i to ćemo iskoreniti, sa takvim korovom ne može se u Obećanu zemlju meda i mleka. Ako ni to ne bude dovoljno, preći ćemo na nivo 3, žargonom kopjuterskih igrica rečeno, i počeću pomno da gledam, svaki dan po jedan, pa u krug, filmove srpske produkcije, kao i koporodukcije sa susednim nam državama, na temu ratova 90-ih, od teme Vukovara i Dubrovnika, sa posebnim akcentom na Bosnu. Nadam se da će to biti dovoljno da shvatim ko sam i ko ne treba da budem nipošto, ali ako ni to ne pomogne, tu je još uvek Anđin film, sa učenjem napamet ako treba, za ne daj Bože...

Nadam se da neće dotle doći, da će domaći filmovi uspeti da slome i poslednje ostatke osećanja nacionalnog ponosa u meni, to im je i svrha, zar ne, ili kako to kažu naši filmski stvaraoci ''da nas suoče sa nama samima i da prođemo katarzu'', da, da, plemenito..Samo kako da se prepoznam u plejadi izbezumljenih šizoidnih psihotičnih koljača i ubica kakve vrlo uspešno glume braća Trifunović, Sergej i Bane, na primer? Ili da prepoznam svoje bližnje, prijatelje, kolege, rođake, studente, sve te muške likove, pripadnike tog strašnog naroda koji se pod određenim okolnostima unisono pretvaraju u braću Trifunoviće, tj. u likove koje ovi uspešno tumače? Da smo mi narod dr DŽekila i mister Hajda, objasnili su nama naši drugovi umetnici, ali bunimo se, ne verujemo njima nego sebi, hoćemo da gledamo obične, dobre i manje dobre momke u filmovima, onakve kakve znamo. Nije im lako, filmadžijama i umetnicima našim, sa narodom kao što smo mi.

Eto, sve u duhu istine i pomirenja i širenja univerzalne ljubavi u regionu, a i zbog truda naših umetnika, potrudiću se da se odreknem iracionalnog, nepraktičnog, ali avaj, izgleda urođenog nacionalnog ponosa, te cu ovo uprkos greškama napisati latinicom, tuđim pismom koje su među Srbe ’’uvele’’ austrougarske okupacione vlasti 1915, ali pošto se nije primila, Pavelić je morao da zabranjuje ćirilicu (eh, ti tvrdoglavi šizmatici), ali je tek vizionarskim zalaganjem spominjanog Krleže, Novosadskim dogovorom 1954, latinica postala ravnopravno pismo i u Srbiji. Kako stvari idu, uskoro će postati i jedino pismo, da bismo jel’te lakše ušli u Neverlend, (pusti sad Grke i njihovo pismo, oni su tvrdoglavi, i Bugare, mi ćemo se svega odreći, samo da udjemo) da bismo ljepše i lakše komunicirali sa dragim nam susjedima, koji će nam oprostiti jednog dana što smo pričali kako su nas ubijali i proterali, pa ćemo svi skupa sa našim realistima i pragmatićarima veselo pijuckati ’’Janu’’, grickati ’’Bronhi’’ i recitirati Krležine’’Balade Petrice Kerempuha’’na trgovima i novim lepim mostovima, umesto Njegoša, Filipa Višnjića i Milutina Bojića, na primer. Muziku već pjevamo i plešemo, pa je nećemo posebno isticati. A kada za jedno petnaestak godina, (brzo to prođe, vreme leti, ko preživi naravno) dobijemo tablice k’o Bosanci, da se ne zna odakle smo ni ko smo, moći ćemo nesmetano da pohrlimo u lijepu njihovu na more, makar nas tretirali kao trećerazredne goste, ali naše teško ušteđene crkavice će, ipak, biti dobrodošle...Tako mi se javlja.