Културна политика | |||
Ми плешемо... је, је, је |
субота, 08. децембар 2012. | |
Од Србије преко Утопије до Недођије У данашњој Србији, земљи у којој је огроман број становника на рубу потпуног сиромаштва, тачније беде налик оној описаној у Дикенсовим романима, било каква прича о култури и уметности делује у најмању руку као елитизам и опасно помањкање смисла за реалност. Међутим, један од важних разлога таквог стања, поред економије, корупције и пљачкашке квази-елите, јесте и наша културна политика, која, уз краткотрајне прекиде, доследно помаже, финансира и форсира уметничка дела и пројекте који приказују ружно лице Србије (свака држава га има, и сваки народ, као и сваки човек, али га не приказују тако здушно, демонстративно и готово опсесивно, финансирајући још та приказанија новцем тих истих,ружних, прљавих, злих сународника, тј пореских обвезника), те тиме додатно деморализује, понижава и анестезира своје за-сва-зла-овог-света-криве поданике, не би ли поред осталог, на крају, мирно и несвесно ''испратили'' (жаргоном певаљки речено) и губитак суверенитета. Поред тога, већина водећих медија данашње Србије и даље форсира петооктобарски постављене тезе о преваспитању и преумљењу нације, заборављајући да је прошло дванаест година од тада, те да је и даље инсистирање на вештачкој и неодрживој подели на заостале и примитивне, и напредне и космополитски оријентисане Србе, не само анахроно, већ неплодно и неодговорно губљење енергије и времена. Медији у Србији су на тај начин одавно престали да буду ''сервис грађана'' или ''истине и помирења'', стављајући себе у позицију свезнајућег тужиоца, судије и проповедника који неким чудом поседује неотуђиво право на морал и истину. Са такве ''супериорне'' позиције, наоружани флоскулама о слободном новинарству, праву на истину и борбу против заосталости која их тако праведне и моралне окружује са свих страна, храбро су кренули у пројекат измене свести својих непросвећених сународника, и упркос великим жртвама које подносе, настављају и даље са својом племенитом мисијом. Не чуди онда што су промену власти дочекали са стрепњом и опрезом, спремни да организовано и унисоно одреагују на било који наговештај евентуалног заокрета или чак и благог скретања са утврђеног курса српске културне политике. Тако је и настао ''случај Коларевић'', медијски исфабрикован и мајсторски спинован, али показало се, мудар превентивни потез свеколике ''демократске јавности''. Испоставило се да и нису имали око чега да се брину, медији у Србији су наставили своју ''просветитељску'' мисију, уз мало козметичких промена и благо измењене иконографије, тек толико да се наивнима учини да брину о националним интересима (још увек) већинског народа Републике Србије. Међутим, једна готово невидљива промена курса, која је почела још пре пар година, у светлу најновијих догађаја око Хага, постаје све видљивија, а то је окретање од инсистирања да заосталим Србима објасне значење речи ''истина и помирење'', већ да их неприметно уведу у хрватски суб-културни, а потом и културни простор, као увод у тзв. југосферу, пројектовани пожељни модел за угледање и најбољи начин да Срби, наравно једнострано, забораве све, прихвате великодушно производе својих драгих западних сусједа (серије, глазбенике, детерџенте, супе из кесице, продајне ланце, флаширану воду, радну снагу, лекове, конзерве...шта год), а на крају, што је дугорочно гледано најопасније, хрватску културну политику и хрватску историографију. О томе је писао и г. Коларевић у поменутом фамозном тексту, а професор Мило Ломпар је о тим феноменима објавио низ релевантних научних и публицистичких радова, прецизно аргументованих, тако да теме титоизма, хрватске културне политике, расрбљавања културног простора Срба, преименовање српског језика, прогон ћирилице, аутошовинизам, већ имају свој академски оквир, али просечни читаоци тешко да имају времена да би читали оно што универзитетски професор пише. О тим темама уосталом (осим титоизма наравно) писао је већ и велики Црњански између два светска рата у својим проскрибованим ''Идејама'', о чему је први на академском нивоу писао професор Зоран Аврамовић, што говори да нису ни нове, ни непознате, али су нажалост и даље актуелне, још од друге половине 19. века, до дана данашњег. Коларевић је у овом тексту само указао на оно са чим се делимично или у потпуности слаже један значајан део наше културне јавности, само се појединци баве тим феноменима систематски, други спорадично, али такво мишљење није ни усамљено ни ексклузивно како би то култур-трегери да прикажу, а понајмање је плод острашћених, ускогрудих и примитивних умова. Ако са тог гледишта анализирамо реакције јавности после ослобађајућих пресуда хрватским генералима и Харадинају, оне се махом могу свести на два преовлађујућа дискурса – негодовање, побуна или јадиковање над неправдом тзв.међународне заједнице или ''практично'' сагињање главе по стоти пут, уз мало вербалног негодовања и ''непоколебљивог опстајања на европском путу'', у стилу – не могу нас они никада толико понижавати колико се ми можемо превентивно сагињати и покорно чекати неки следећи датум Врховног бриселског божанства. Нећемо се сад бавити са толико несрећних људи око нас, прогнаних (пардон, добровољно пресељених у матицу Србију), са толико сиромашних, незапослених, уморних, болесних од разних отрова, бомбардовања и зрачења, са толико талаца на КиМ (ма то су све патриотски профитери, показали нам на Б92, часна реч, а што сваки други дан убије неко? ко? неке старце повратнике, то ће решити Еулекс, а и сигурно су провоцирали Шиптаре намучене од страшног Милошевића). Дакле, трезвени и практични људи земље Србије имају одговор и решење за сваки проблем и ми треба слепо да их се држимо, ми сумњичави, забринути, анахрони, конзервативни, превазиђени, песимистични, којима се чини да смо заиста пред нестајањем као држава и као народ, али реалисти су ту, да нам развеју маглу пред очима, хвала им! Када их погледамо, послушамо и прочитамо им мудра сказанија, схватићемо да се у Србији не спроводи геноцид над нама, а ни хрватска културна политика како професор Ломпар тврди (ух, а ми се ''утриповали'', кад докони читамо разне теоретичаре, историчаре и археологе, филологе и остале залудне научнике и универзитетске профане), да нам не треба савез са Русијом, јер смо ми јел'те суверена држава, паре може, али остало њет, да треба да идемо у ЕУ по сваку цену, јер то је сигуран пут брзог, лаког и готово безболног ослобађања од државе, попљуваног националног имена и осталих непрактичних и бескорисних баласта, наслеђа ''мрачне прошлости''. У ту ''мрачну прошлост'' спада наравно и ћириличко писмо, па и назив српски језик, јер је заправо, показаће се ускоро ако се овако настави, то језик који смо ми узели од тисућлетњег сусједа, српска усмена књижевност је заправо бошњачка, црногорска и илирска,(пардон хрватска, од како им Вук Бечким договором 1850. уз малу помоћ ''пријатеља'' великодушно даде име, писмо и језик уместо илираца и кајкавштине), и хајдуци и ускоци су заправо хрватског подријетла, у Београду су живели заправо Хрвати док их нису агресивни Срби истјерали, Хрвате су Турци набијали на колац и они су се борили против Сулејмана, да, да, а и Мехмед-паша Соколовић није син Димитрија Соколовића, Србин Бајо, одведен у Стамбол као данак у крви, Андрићева инспирација за роман ''На Дрини ћуприја'', већ аутохтони Бошњак (аха!). Објасниће нам ускоро да је у Јасеновцу био радни логор где су људи умирали махом од глади, великих и малих богиња, а ту су били заточени Роми, Јевреји, напредни Хрвати и покоји Србин. Павелићева НДХ је била заправо мала квислиншка држава, а злочини су се дешавали спорадично, свуда има ратних злочина, у сваком народу постоје злочинци, па су се зато редом усташе преобукле у партизане кад је дошло време, јер нису ни хтели да се мобилишу, а и све је то исто, усташе и четници, зар не? Па зар би, да је другачије, било могуће да после Другог светског рата, НДХ, тенденциозно и нетачно прозвана ''најмонструознијом фашистоидном творевином'', једина аутоматски пређе на победничку страну и сети се да је баш добро живети у срећној заједници јужнословенских народа, упркос великосрпске хегемоније, тј. унаточ свему. За избећи Нирнберг и ратне репарације, сасвим згодно, а и за наук ''незахвалним, агресивним, хегемонистичким и митоманским'' Србима, да виде како им великодушни Хрвати у духу кршћанске љубави и самилости праштају ђенерала Дражу, који није убијао Хрвате, правио логоре, ни етничка чишћења, узгред провео рат у Србији, али је имао злогласне четничке тројке, за које нисмо знали док нам Булајићеви партизански филмови нису све објаснили- ко је био заправо најмрачнији лик рата, највећи и најгори злочинац, уз наивне и оклеветане хрватске домобране који су заправо изгубљено крстарили НДХ-азијом без жеље да убијају. Опростили су нам коначно и што су морали да праве Јасеновац, све због нас, а после и компликовану и скупу ''Олују'', опет због ''решења српског питања'' како се етничко чишћење еуфемистички зове, а све због српских бизантских шизматика, мада се то сада користи само за кућну употребу, та досадна политичка коректност сматра исправнијим етикете геноцидни агресивни хегемонисти. Нешто се не препознајем у њима, дража ми оно шизматици, ваљда због Црњанског и Вука Исаковича, али реална и практична Србија ће се већ побринути да схватим и прихватим. Ако не иде, ако у својој тврдоглавости не верујем медијима и посленицима културе, ту је онда уметност, позориште на пример - београдска испостава ХНК, звана ’’Атеље 212’’, за коју сам се уплашила да ће скренути са курса после Кокановог поноситог само-смењивања, али, Богу хвала, опстаде и генијално сочињеније младог Фрљића (за разумети је, ко зна шта је доживео, увек је разумљива мржња других према Србима) гранде Крлежа, Сидран, СФРЈ..., а што ја то не схватам, има времена, схватићу, гледаћу неколико пута и увидећу да је представа Зоран Ђинђић врхунска уметност, а не јефтини, а скупо плаћени досадни политички памфлет, како сам до сада мислила. А што бих волела да ’’Атеље’’ личи на театар из доба Мире Траиловић, то је моја урођена бизантинска љењост духа, склоност ка митовима и историји и то ћемо искоренити, са таквим коровом не може се у Обећану земљу меда и млека. Ако ни то не буде довољно, прећи ћемо на ниво 3, жаргоном копјутерских игрица речено, и почећу помно да гледам, сваки дан по један, па у круг, филмове српске продукције, као и копородукције са суседним нам државама, на тему ратова 90-их, од теме Вуковара и Дубровника, са посебним акцентом на Босну. Надам се да ће то бити довољно да схватим ко сам и ко не треба да будем нипошто, али ако ни то не помогне, ту је још увек Анђин филм, са учењем напамет ако треба, за не дај Боже... Надам се да неће дотле доћи, да ће домаћи филмови успети да сломе и последње остатке осећања националног поноса у мени, то им је и сврха, зар не, или како то кажу наши филмски ствараоци ''да нас суоче са нама самима и да прођемо катарзу'', да, да, племенито..Само како да се препознам у плејади избезумљених шизоидних психотичних кољача и убица какве врло успешно глуме браћа Трифуновић, Сергеј и Бане, на пример? Или да препознам своје ближње, пријатеље, колеге, рођаке, студенте, све те мушке ликове, припаднике тог страшног народа који се под одређеним околностима унисоно претварају у браћу Трифуновиће, тј. у ликове које ови успешно тумаче? Да смо ми народ др Џекила и мистер Хајда, објаснили су нама наши другови уметници, али бунимо се, не верујемо њима него себи, хоћемо да гледамо обичне, добре и мање добре момке у филмовима, онакве какве знамо. Није им лако, филмаџијама и уметницима нашим, са народом као што смо ми. Eto, sve u duhu istine i pomirenja i širenja univerzalne ljubavi u regionu, a i zbog truda naših umetnika, potrudiću se da se odreknem iracionalnog, nepraktičnog, ali avaj, izgleda urođenog nacionalnog ponosa, te cu ovo uprkos greškama napisati latinicom, tuđim pismom koje su među Srbe ’’uvele’’ austrougarske okupacione vlasti 1915, ali pošto se nije primila, Pavelić je morao da zabranjuje ćirilicu (eh, ti tvrdoglavi šizmatici), ali je tek vizionarskim zalaganjem spominjanog Krleže, Novosadskim dogovorom 1954, latinica postala ravnopravno pismo i u Srbiji. Kako stvari idu, uskoro će postati i jedino pismo, da bismo jel’te lakše ušli u Neverlend, (pusti sad Grke i njihovo pismo, oni su tvrdoglavi, i Bugare, mi ćemo se svega odreći, samo da udjemo) da bismo ljepše i lakše komunicirali sa dragim nam susjedima, koji će nam oprostiti jednog dana što smo pričali kako su nas ubijali i proterali, pa ćemo svi skupa sa našim realistima i pragmatićarima veselo pijuckati ’’Janu’’, grickati ’’Bronhi’’ i recitirati Krležine’’Balade Petrice Kerempuha’’na trgovima i novim lepim mostovima, umesto Njegoša, Filipa Višnjića i Milutina Bojića, na primer. Muziku već pjevamo i plešemo, pa je nećemo posebno isticati. A kada za jedno petnaestak godina, (brzo to prođe, vreme leti, ko preživi naravno) dobijemo tablice k’o Bosanci, da se ne zna odakle smo ni ko smo, moći ćemo nesmetano da pohrlimo u lijepu njihovu na more, makar nas tretirali kao trećerazredne goste, ali naše teško ušteđene crkavice će, ipak, biti dobrodošle...Tako mi se javlja. |