Mediji, identitet i prikazivanje društvene stvarnosti

Sećate li se filmske trilogije „Matriks“ braće Vačovski? U ovom sf cyberpunk klasiku središte priče leži u otkriću da je „normalni svet“ onakav u kome živimo, dakle postmoderna japi „idila“ nebodera, tržnih centara, visoke tehnologije i pravnih regulativa, samo projektovana virtuelna simulacija što prikriva razorenu stvarnost. Stvarnost u kojoj su pojedinci u kapsulama zarobljeni zamorčići što plutaju u fiziološkom rastvoru sa moždanim korama prikačenim za elektronsku, nepostojeću realnost, dok im, istovremeno, pomahnitala mehanika iz koštane srži crpi preostalu životnu energiju kao sirovinu potrebnu za sopstveni pogon.

Antiutopija „Matriksa“ više je od puke metafore stanja odlazećeg postmodernog sveta. Po sličnom receptu projektovanja stvarnosti u „informatičkoj eri“, od prikazivanja događaja i objašnjavanja uzroka i ishoda procesa u njemu, sve do usađivanja pseudovrednosti u „obeskorenjene“ i psihološki opustošene individue „jednog sveta“, neoliberalni svetski eksperiment je, odašiljući idealizovane slike globalizacije i ideologizovane predstave o individualnim putevima emancipacije i blagostanja, „prikrivao“ istovremenu pljačkašku eksploataciju i pustošenje koje je poprimalo sve veće razmere. Bodrijarovski „ne predstavljajući, već kreirajući realnost“, savremeni mediji su odigrali ulogu jednog od nosećih stubova ovakvog preoblikovanja sveta[2], gde se kroz medijsko projektovanje i usvajanje „imidža“ koji „zaposedaju“ subjektivni život, sistem biovlasti širio, uz prateće mnjenje i potonje realno (finansijsko-ekonomsko, kulturno i vojno-bezbednosno) „umrežavanje“ kroz koje se, potom, mahom vršilo izvlačenje realnih dobara, tj. preostalih resursa uz uzvratno zasipanje brendiranim proizvodima za potrošnju.  

Bitka za „srca i umove“ izgledala je kao pretežno spontani proces. Medijska sfera, prenaglašena nauštrb one „solidne“, telesno-psihološke, vršila je, naizgled kroz bezazlenu psihološku kompenzaciju što je u gladi za čulnim senzacijama i odgovorima znatiželji pružaju mediji, veliki uticaj na savremenog čoveka „svedenog na jednu dimenziju“. Od hiperprodukcije  interpretacija do ukidanja smisla i značenja kojim se brisala razlika između istine i laži i time gubilo unutrašnje osećanje njihovog razlikovanja vršilo se i postupno, ali sistematsko dobrovoljno disciplinovanje pojedinaca i kolektiva. Tako se pospešivalo stvaranje stanja opšte relativizacije, gde je ne samo dopušten već i sasvim poželjan izraz ljudske „pameti“ stvaranje manipulativnih interpretacija stvarnosti, tj. onih koje odgovaraju pojedinačno shvaćenom, trenutnom interesu. Zatim je, kroz zamenu nataloženog iskustva i životne mudrosti (pre svega razlikovanja dobrog i lošeg, bitnog i nebitnog, te postojanja mere) sa besprimernim količinama informacija (mahom poluistina i trivijalnih podataka) stvarana simulacija predstave o znanju koja u krajnjoj meri nije služila skoro ničemu osim što je pribavljala prenaduvani dignitet razmaženim i slabašnim savremenim individuama čija je samosvest u stvari šuplja i jalova sujeta. I kao treće, medijsko „kreiranje stvarnosti“ nije samo stvaralo privid slobode zaparložene u mulju brojnih pogrešnih izbora, hedonističkom robovanju na liniji predstava–predmet, već je u širem luku davalo i projektovane „obrasce življenja“ koji su se kroz procese identifikacije sa njima „usvajali“.

Kako se ovaj proces uz pomoć medija odigravao? Sa čulne horizontale života „usvojeni imidži“ postepeno su postajali reperi življenja koji su delovali utoliko „realnijim“ što su učestaliji bili (i to isticani kao „pozitivni“ i „uspešni“) primeri stvarnih ljudi koji su već „usvojili“ življenje u skladu sa tipskim imidžima[3]. Na vertikali življenja, potom, kroz misaoni proces se dešavalo samoubeđivanje individua kako se u stvarnim životnim situacijama i pri ozbiljnim odlukama treba „realno“ i sa što manje obzira po druge, a sa usredsređivanjem na sebe i svoj interes pragmatički postavljati kako bi se postalo ono (i posedovalo sve pride što uz to ide) sa čime se ranije identifikovalo. Tako je ljudska jedinka, u sučeljavanju medijskog sugerisanja i postojećeg, stvarnog okruženja već ionako izobličenog usled raznih ideoloških eksperimentisanja i njihovih (ne)željenih posledica, gradila u sebi po jedan mali, unutrašnji, „individualni Matriks“ – „svoje“ psihosocijalno „ja“. Stvarni učinci i dometi takvog življenja – beda i otuđenje, usamljenost, fiks-ideje, gluma zadatih „obrazaca površne normalnosti“, farsa „intime“ i „uspeha“ – skrivala se nadalje pretvaranjem i samoobmanjivanjem uz izgovore tolerancije i opravdanja da je „realni“ život takav jer ga potvrđuju i brojna tuđa (takođe promašena, pogrešna) individualna iskustva i najšira slika sveta predstavljenog kao život sâm, kao njegov vrhunac od koga, uz sve manjkavosti, nema boljeg ni ispunjenijeg. Proces zaludne indentifikacije i pseudosazrevanja uz stavljanje samog sebe u poziciju „mere svih stvari“ milenijumska je pojava u istoriji ljudskog roda, samo joj je veliki uticaj savremenih medija dao na intenzitetu, pa su otuda i njegove posledice tako rasprostranjene i dalekosežne.

Mediji i moderni identiteti

Za razliku od predmodernih tradicija koje su najdrevnije medije (reč, obred, zvuk, sakralni spis, simbol) koristile kao pomoćno, didaktičko-ritualno sredstvo neposrednom unutrašnjem iskustvu i delovanju živih autoriteta kojim su se razvijali i integrisali pojedinci unutar zajednica, a same se zajednice održavale ili napredovale, nastupanje moderne epohe pomerilo je odnose pojedinca i zajednice kroz izmeštanje i antagonizaciju pojedinačnog i kolektivnog identiteta – upravo uz korišćenje medija kao bitnih instrumenata tog procesa. Novi tehnološki izumi i iz njih proistekli mediji, od štampane knjige i pamfleta, plakata, novina, kasnije radija, televizije i personalnih kompjutera, postali su i sredstvo modernog identitetskog preoblikovanja[4].

Naime, tradicionalna društva bile su zajednice sa različitim stepenom unutrašnje izgrađenosti koje su počivale na dubokoj psihološkoj, emotivnoj vezi pojedinaca i, iza nje, pokušaja dosezanja sakralne, duhovne osnove. U njima življenje po bazičnim vrednostima nije bilo tek racionalno prihvaćena forma, interesna konvencija, već temeljni sadržaj svih odnosa koji ispunjavaju sve sfere postojanja – i privatnu i javnu sferu – na isti način, prožimajući ih bez ukidanja ili njihovog grubog odvajanja. Moderna vera u nadmoć pojedinačnog intelekta nad osećanjima koja spoznaje, preoblikuje i stvara nove odnose u zajednici, „istrgla“ je pojedinačni identitet iz (od nje kao sputavajuće doživljene) tradicije, autonomizovala ga, pri tome odeljujući privatnu i javnu sferu i postepeno, u obema, nametnula nove forme odnošenja.  Ovo „iskakanje“, prekoračenje, od strane tradicionalnog smatranog za hibris, oholost, jeste dovelo do brojnih inovacija, tehnološkog progresa i materijalnog obilja podesnog hedonističkom ugađanju i nešto malo dužem životnom veku – ali je u isti mah potkopalo dubinske temelje i pojedinih ličnosti i zajednica. Održavajući njihove ostatke sa mukom, na površnom i labilnom, interesnom nivou, moderna se tako suočila sa sveobuhvatnom krizom identiteta.

Istorijski duboko izmenjeni odnosi u društvu preoblikovali su i klasične uloge u privatnoj sferi (polnost, porodični odnosi) i najšire društvene relacije, stvarajući čitav niz novih uloga i načina života, nastajanje brojnih društvenih slojeva, profesija, partija i konfesija, novih oblika teritorijalnog organizovanja (država, grad, tržišta) koje su izrastale u različitim uslovima, u manjoj ili većoj vezi sa ostacima pređašnjih tradicija doživljenih kao etničko ili kulturno nasleđe. Kako je kriza identiteta s vremenom postala ne samo individualni već i dominantni društveni problem, mediji su služili da se, pored emancipatorske, obavi i na novim osnovama reintegrišuća funkcija stvaranja novih „kolektivnih“ identiteta kao sredstva socijalizacije pojedinca kojim bi se izbeglo bezvlašće, samovolja i haos. Poznati procesi „izmišljanja tradicije“ (Hobsbaum)[5], romantičarski i istoricistički poduhvati, kao i interpretacije u službi racionalno shvaćenog aktuelnog opšteg društvenog interesa, takođe su koristili medije kao sistemska i – što otvoreno, što prikriveno – didaktička sredstva u službi pokušaja kolektivne društvene reintegracije.

Dominantni oblik ovog novog, kulturnog identiteta bio je nacionalni identitet. „Njegova funkcija jeste ‘ukorenjivanje’ modernog individuuma u novoformiranu zajednicu, iznalaženje emocionalnog sadržaja i kulturnog okvira za političko delovanje i egzistencijalnu utehu u svetu koji je poništio ili radikalno preobrazio tradicionalne oblike društvenosti, tj. metafizički utemeljene načine organizacije ličnog i kolektivnog postojanja.“[6] Dinamični razvoj nacionalnih, kulturnih identiteta kao sredstva prevladavanja ličnih i društvenih tenzija imao je različite učinke – od pozitivnih do krajnje negativnih, već u skladu sa time koliko je on podlegao ili se opirao uticajima racionalnih konstrukcija parametafizičkih pretenzija (moderne ideologije) koje su u krajnjem ishodu uvek dobijale obrise mehaničkog i nasilnog, totalitarnog kolektivizma koji je pokušavao da simulira ideale „autentičnosti“ i „organske prirodnosti“ svojom smešom individualne emancipovanosti i površnog, izveštačenog „ukorenjivanja“ u izmaštanim pseudotradicijama nametnutim obrazovnom unifikacijom, političkom centralizacijom i medijskim uslovljavanjima.

Razdor i sukob moderne individue i modernog kolektiva u krajnjem ishodu ne samo da nije prevladan, već se samo uvećao. Porazni učinci totalitarnih ideologija, ratovi i stradanja, samo su razduhovljenom i dezorijentisanom individuumu prepuštenom svojoj samovolji učvrstili predubeđenje kako je njegovo „sputavanje“ kolektivom, pre svega nacionalnim identitetom i lojalnosti državi, put u pogibelj, premda su sukobi i ratovi sveistorijska pojava što postoji još od samih početaka ljudskog društva i koja ima svoje najdublje antropološke uzroke.

Moderna je tako, na svom otcepljenom „individualnom polu“, dobila još jedan alibi koji je davao mogućnost još jednog istorijskog zaleta. Proglašavajući celinu kulturnog identiteta samo za plansko-racionalni, nametnuti „društveni konstrukt“ ili, još gore, iracionalne zablude i emocionalno-paramitološke stranputice, pod ruhom „individualnog identiteta“ a uz pomoć takođe racionalno proklamovanih „zajedničih vrednosti“ individua nasuprot postojećoj (po pravilu svojoj) kulturi i nasleđu, stvorena je – još jedna hibridna ideologija. Pragmatičnija, lukavija i manje u krvi ogrezla od svojih crnih i crvenih preteča, ali jednako nihilistička, ona je svojom spoljašnjošću oponašala forme ranomoderne građanskosti, koje su, ne zaboravimo, bile oslonjene na preostala sopstvena kulturna nasleđa. Ova ideologija za cilj imala je „posthumano“ svođenje čoveka na „ljudski faktor“ unutar „zatvorenog svesvetskog sistema“ koji sâm sebe pokreće (perpetuummobile) sa izmenjenim unutrašnjim životom i uslovljenim paraosećanjima (strasti) kroz sveopštu „desupstancijalizaciju“ i formalizaciju celokupnih ljudskih odnosa i načina življenja, od najintimnijih do najjavnijih, sve zarad pragmatične racionalizacije u službi volje za moć.

Pozivanje na liberalne ideale kojima se naizgled pospešuje blagostanje privatne sfere i podstiču stare-nove emancipatorske tendencije individuuma dok se javna sfera minimizira dalo je izveštačenu normativističku vrednost nestalnim oblicima ranomodernog građanskog društva. Istovremeno je, uz pomoć medijskih impulsa, preoblikovanje unutrašnje, subjektivne stvarnosti dalo ovom normativizmu utopijski patos koji je raspirivao, laskao i igrao na ljudske mane, slabosti i površne prohteve – gde su vrlini i grehu, snazi i slabosti, a sve to kroz relativizaciju i manipulaciju, zamenjena mesta. Stvoren je čitav ideološki diskurs (politički korektno „ljudskopravaštvo“) koji sa pređašnjom „starom“ demokratijom nije imao gotovo nikakve veze. Elitistička na svom netransparentnom, transnacionalnom vrhu i kolektivistička po svojim pretenzijama vrednovanja i krajnjim ciljevima, a „maskirana“ u nekadašnji liberalizam (koji takav kakvim je predstavljen nikada i nigde nije ni postojao), ova ideologija je sa prostora privatne sfere i civilnog društva otpočela osvajanje prostora javne sfere[7]. Neizbežno – ovakva emancipacija dovodila je do totalitarnog podjarmljivanja obe sfere tipskim, projektovanim slikama i obrascima življenja i ponašanja smeštenih u rigidne kalupe pseudoegzistencije i sebičnog interesa koji su proglašeni za najviši domet ljudske slobode. Celokupno polje života tako je postepeno pretvarano u prostor rata niskog intenziteta – međuličnog i međugrupnog, permanentnog kulturnog i medijskog dvoboja „emancipovanog, a uslovljenog“ paramitskog racionaliteta postmodernog, narcističkog hi tech varvarstva protiv ostataka kulture u ljudima i zajednicama.

Kulturni rat i srpski mediji

Opisani proces se, uz ovdašnje specifičnosti, odigravao i na srpskom etničkom prostoru, sa razlikom što savremena srpska nacija nije, poput većine drugih evropskih nacija, konstituisana samo kombinacijom „konzerviranja“ i interpretacije preostalog, mahom beživotnog kulturnog, predmodernog nasleđa i državnih aktivnosti sistemske moderne kulturacije koja tvori nacionalni, kolektivni identitet, već je ona – poput recimo Jevreja – ostala jednim delom „zavetna nacija“[8] u čijoj srži leži specifičan i još uvek neprekinuti odnos ka prostoru žive duhovnosti (svetosavlje kao granično, „otvoreno“ pravoslavno hrišćanstvo) što ima i svoj narodni, istorijsko-herojski izraz („Kosovski zavet“).

Prošavši kroz niz istorijskih tragedija i brodoloma, srpska nacija u kvantitativnom smislu opstaje u svojoj identitetskoj srži kao duhovna, zavetna, samo još u maloj meri. Ona je sabijena i pritešnjena naslagama brojnih uticaja i posledica stravičnih verskih i kulturnih konverzija te ideoloških, što nasilnih, što perfidnih, uslovljavanja, sa fragmentarno očuvanom običajnošću, neizgrađenom savremenom kulturom koja ne razume svoje identitetske temelje niti ih primenjuje na neposrednom, ličnom planu, istovremeno izložena neprekidnim udarima sa svih strana. Sadašnja srpska nacija je prošla svoj proces osavremenjivanja i pokušaja institucionalne modernizacijske kohezije u prethodna dva veka. Preživela je najezde totalitarnih modernih ideoloških poduhvata koji su ostavili teške posledice (nacifašizam, komunuzam), pokušaj zakasnele i veštačke, manipulativno-moderne (polu ili, bolje rečeno, kvazi) „nacionalističke“ obnove miloševićevske ere, da bi na kraju moderne epohe doživela sveobuhvatno čerečenje (ratno, ekonomsko i političko-kulturno) od naleta eksponenata poslednje totalitarne ideologije moderno-postmodernog doba, one neoliberalnog globalizma.

Ranije opisani poznomoderno-postmoderni „kulturni rat“ između „individualnog“ identiteta te normativističko-utopističkih „zajedničkih vrednosti“ i „kolektivno-kulturnih“ identiteta, što je u srpskom slučaju izgledao kao svojevrsni direktni nastavak socrealističkog modernističkog totalitarizma koji teži stvaranju emancipovanog, „Novog čoveka“ (...koji bi postao „Div“) protiv preostale tradicije, eskalirao je na polju medija i politike u prethodnih deset godina. Uz alibi poraznih učinaka iz miloševićevskog perioda, gde je propadanje u stvari bilo podjednako rezultanta pogrešne politike „starog režima“, unutrašnje korupcije i  stranog intervencionizma koji je „potpalio“ međunacionalne tenzije u svojoj neokolonijalnoj ekspanziji po principu „zavadi pa vladaj“, primenjen je isti recept individualno-kolektivnog suprotstavljanja zadat u obrascima globalnog „Matriksa“. Nebitno je bilo što se balkanska stvarnost i njena prošlost sasvim malo podudarala sa šabloniziranim crno-belim etiketiranjem koje u svim istorijskim procesima želi da stranu koja nije dovoljno podobna i podatna da pripada arbitrarno proglašenim „individualizatorsko-emancipatorskim“ snagama proglašava najmračnijim „kolektivističkim“ izopačenjima upravo zapadnog, modernizacijskog procesa. Sve je trebalo ubaciti u medijsko-političku Prokrustovu postelju „denacifikacije“ za dodatno, generacijsko nabijanje i opterećenje kompleksima kolektivne krivice. Potom ih je trebalo individualno „rekonstituisati“ kroz „deesencijalizaciju“ i „deautenitizaciju“ globalno brendiranog „Matriksa“ besmisla, sa svojim tipskim imidžima i zadatim obrascima života što u trodimenzionalnoj realnosti „slobodno“ vode u disciplinovano uletanje u mrežu konzumerizma, kreditnog ropstva i ispraznog hedonističkog življenja „kao sav normalan svet“, pristojno, glupo i beskičmeno.... Kao i više puta ranije – u želji da postane Div, čovek je sve više postajao, prilagođavajući se „realnosti“ i taktizirajući – kukavni gmizavac nedostojan ljudskog naznačenja.

Kroz medijsko, političko i (pseudo)naučno[9] delovanje, sve stvarne nedaće života individualnom, pojedinačnom, predstavljene su kao posledica pridržavanja kolektivnog, nacionalnog identiteta kao zastarelog, zaostalog i destruktivnog. Sistematskim medijskim zastrašivanjem i preuveličavanjem od mogućnosti u povratak u „kolektivističku“ prošlost „nacionalističkog atavizma“, manipulisalo se frustracijama i kreirala u znatnoj meri paranoična, veštačka polarizacija koja je vršila konstantnu društvenu paralizu. Ona je u isti mah zaklanjala iz vidokruga prave procese, uloge i poteze bitnih društvenih i političkih aktera. Nasuprot tome, u interpretacije aktuelnih događaja i procesa u pravcu šireg evropskog fakticiteta projektovani su utopističko-normativistički vrednosni impulsi, mahom terminološke apstrakcije i mitsko-racionalizovane maštarije o „svetloj budućnosti“, predstavljene kao šargarepa na dugom štapu koja se može dosegnuti samo ako se izvrši proces sveopšteg „prevredovanja“ i „suočavanja u vidu odbacivanja prošlosti“ pod kojima je podrazumevan, nešto pritajeno, a nešto otvoreno, celokupan kolektivni identitet, istorijsko pamćenje, to jest nacionalna kultura i hrišćanska duhovnost ne u obrednom, nego u životnom smislu. Legitimno stremljenje ka evrointegracijama time je dobilo ulogu udice – a stvarna Evropska unija, sa njenim nacijama i državama-članicama, realnim pozitivnim dometima, ali i „nedovršenim“ institucijama i sopstvenim, iz godine u godinu sve većim, konstitucionalnim i ekonomskim problemima,  u svesti populacije je pretvorena u prosvetiteljski mit o utopijskoj, racionalnoj, neprinudnoj i kosmopolitskoj zajednici sveopšteg blagostanja. Pod dodatnim pritiskom ekonomske stvarnosti i partijskog kadriranja, a radi materijalne dobiti koja se nametala u ključu lične interiorizacije „imidža“ i iskazivanja slepe političko-korektne lojalnosti, na psihološkom polju se igralo koliko na „osmotski efekt“ oponašanja zadatih obrazaca i ispovedanja „globalnog pravoverja“ kao uslova (češće prividne nego realne) uspešnosti i priznatosti, ali i na preostale naslage „jugonostalgije“ kao propale utopije mladosti mnogih ovdašnjih pokolenja u kojima se „dobar život“ nije sticao ljudskošću, radom i kvalitetom, već lojalnošću i mimikrijom unutar ideološke frazeologije i taktičkog poltronstva.

„Srpski tranzicioni Matriks“ (D. Kanjevac) po obrascima svog funkcionisanja sasvim  odgovara onome što je Markuze opisao u knjizi Čovek jedne dimenzije[10], naročito kroz ovdašnju veštačku polarizaciju (Markuze je naziva „integracijom suprotnosti“) u kojoj se, delom i kroz medijsko jednodimenzionalno mišljenje i ponašanje, stvarao ambijent koji je za cilj zapravo imao da obuzda i spreči svaku suštinsku društvenu promenu, osim one najgore (koja je prikazivana kao „napredak“). Medijsko kreiranje „lažnih alternativa“ – „Evropejaca“ i „patriota“, numerisanih i brendiranih „Srbija“, pripuštalo je u medije samo one pojedince koji su odgovarali potrebnim „imidžima“ za jalovo raspirivanje strasti i glumu u stvari jednako podobne vlasti i opozicije, sačinjene od sitnosopstveničkih, sebičnih kreatura, ucenjenih ili usredsređenih na održanje sopstvene uloge koja donosi kakvu-takvu materijalnu korist i figurisanje u javnosti, strogo pri tome pazeći da se u javnom mnjenju i javnom delovanju nikada ne pređe „dozvoljena“ crta.

U pozadini kreiranja medijske ideologizacije javnog i privatnog prostora, kao „hrabri moralisti“ sa izdašnim fondovima i najvećom vojnom silom u istoriji sveta iza sebe, stajali su ovdašnji poklonici globalnog „Matriksa“ koji su prevaziđenu low tech totalitarnu ideološku matricu „socijalizma, samoupravljanja i jugoslovenstva“ zamenili hi tech naslednikom što odiše „(post)modernizmom, neoliberalizmom i civilnim društvom“. Vrh ove matriksolike hidre je troglav, sačinjen od ideologizovanog krila NGO sektora kao svojevrsnog decentralizovanog „centralnog komiteta“; zatim NUNS-a, glavnih „naprednih“ informativnih agencija te brojnih urednika „na vezi“ (pridobijeni davnih dana za nekoliko stipendijica, koju fondašku kašičicu i pozivnicu za proslave u ključnim ambasadama), te B92 – ANEM mreže čije se fantomsko članstvo prepliće u mnogim ulogama i funkcijama i delegira u druge elektronske medije. Svi on su već više od jedne decenije obilni korisnici sredstava NED-a (National Endowment for Democracy).[11] Njihovi pipci se nadalje, poslovnim vezama i ličnim uticajima, šire do marketinških agencija, a potom i do manjih medija obuhvaćenih „donatorskim kišobranom“ i stručnom doobukom („po BBC-ijevim standardima“). Osnovna, zajednička funkcija svih njih, uprkos uzvišenim frazama i humanitarnim proklamacijama, jeste jedna: uvući u „Matriksovo“ medijsko-ideološko „prevaspitanje“ najšire slojeve ovdašnje populacije, a pre svega obrazovane i ambiciozne kadrove, „iscediti“ iz njih sve preostale naslage emocija, svesti i savesti navodno okaljane „kolektivno kulturnom zaostalošću“ i usmeriti ih ka globalnim horizontima emancipovanog spoljnog i unutrašnjeg ropstva.

Samo jednim delom uspešan, a jednim ne (mada uz nesumnjivo vešto antagoniziranje već podosta polarizovane populacije) projekt „srpskog tranzicionog Matriksa“ još dublje je gurnuo srpsko društvo u bedu i prikrivao stvarne posledice društvenih kretanja, to jest pretvaranja Srbije u korumpiranu banana republiku. Sunovraćivanje je najočiglednije po pitanju onoga što se u društvenim naukama nezgrapno zove „socijalni kapital“ (u stvari osećaj solidarnosti, nesebičnosti i pripadnosti u krajnjoj meri – kulturi, tradiciji i, u njenoj pozadini, duhovnosti), koje se sakrivalo glorifikujući simulakrume solidarizma na prostoru građanskog društva u vidu delovanja društveno nevitalnog i pretežno parazitskog „nevladinog sektora“. Jasno je bilo (svakome kome je preostalo malo neuslovljene svesti i savesti) da ovakav razvoj događaja neminovno vodi pravo u katastrofalni institucionalni i opštedruštveni slom, samo je bilo pitanje kada će se to desiti i koliko se to taktički još može odgađati. Na opšte iznenađenje, urušavanje je iznenada prvo otpočelo – spolja, na globalnom polju.

... A onda je započeo slom

Prenapregnut, prenaduvan od narcističkog samozadovoljstva, pohlepe i samozavaravanja sopstvenim virtuelnim projekcijama o beskrajnom i silovitom rastu, neoliberalni globalni „Matriks“ je u leto 2008. godine počeo da se urušava prvo na finansijskom polju. Kriza se ubrzo sa finansijsko-špekulativnog razlila i na proizvodno-privredni prostor, a potom , kroz ekonomiju, i na političko polje. Medijski lažno prikazivana kao ciklična, konjukturna kriza usled „nesavršenosti funkcionisanja tržišta“, a ne kao postepeno, ali trajno urušavanje sistema koji, takav kakav je, nikada više neće moći da funkcioniše, čak ni na nižem nivou, za račun globalnog „Matriksa“ psihološki je zadobijeno vreme da se medijski i ekonomsko-politički uslovljene mase privremeno primire. U stvorenom vremenskom interegnumu omogućen je prostor za manevar da se upumpaju u opticaj neverovatne količine novčane mase iz primarne emisije (dakako, bez pokrića[12]), izvrši socijalizacija duga i, kroz reorganizovanje najbitnijih jedinica poustajućih privrednih sistema, dodatno dobije na vremenu. Pri tome su izmišljani ili su pronalaženi sve ređi primeri „pozitivnog poslovanja“ kao „prvi nagoveštaji“ izlaska iz krize, a prikrivani najširi procesi široke privredne i socijalne propasti, migracije masa u potrazi za preživljavanjem, mestimične pojave ubrzane depopulacije urbanih sredina, nadimanje eksplozivnih socijalnih tenzija... „Kupljeno“ je dodatno vreme, ali je kriza samo produbljena i na duže staze – radikalizovana, sa tendencijom da u jednom trenutku eksplodira još više i još mnogo razornije.

Na prostoru lokalnog, „srpskog tranzicionog Matriksa“, situacija se, tokom godinu dana od početka globalne sistemske krize, odvijala kroz više faza. Prvo se, u početnim mesecima, potpuno ignorisalo postojanje krize. Zatim se minimizirao njen domet na ovim prostorima, uz bezumnu zamenu teza („kriza kao šansa“[13]), a onda, kada su pristigli samo blagi potresi usled spoljne implozije (bankarsko povlačenje dela deviznih sredstava), kriza je medijski prikazana kao izgovor i opravdanje za bukvalno sva činjenja i nečinjenja zatečenih i nesposobnih nameštenika uzdrmanog „Matriksa“ Usledilo je očekivano pregrupisavanje uz ugledanje na globalni „Matriks“: mediji su mahom, u prvoj polovini 2009. godine, po istom receptu kao i njihovi globalni uzori, minimizirali sistemsko urušavanje, sopstvenoj paralizi davali brojna naknadna opravdanja, širili izmišljeni optimizam o oporavku i dodatno se zaduživali, čime je takođe samo uzalud „kupljeno“ malo vremena, nakon koga će sunovrat biti samo dublji i strašniji...

U cilju skretanja pažnje, po receptu simulacije održavanja stabilnosti kojoj navodno preti već decenijska naduvavanje „političke polarizacije“ kreirane su, po šablonu „individualno-napredno protiv zaostalo-kolektivističkog“ medijske afere vezane za Crnu Reku, Antidiskriminacioni zakon i slične incidente. Sve je to činjeno kako bi se, pre svega kod poklonika usvojenih obrazaca „unutrašnjeg Matriksa“ i njihovog individualnog „ja“, a kroz uslovljavanje u predvidivom pravcu, odvukla pažnja od sopstvenih iluzija, želja i predrasuda koje su se oslanjale na, a to je ono što oni neće ili ne smeju da vide i sebi priznaju, izneverena nadanja i golu obmanu. Kada su kretanja u pravcu realne svedruštvene propasti poprimila tolike razmere da se više nisu mogla prikriti niti odagnati, počelo je medijsko simuliranje „socijalnog solidarizma“, uz postepeno, dozirano medijsko prikazivanja ekonomske pustoši koji bi za nadolazeću katastrofu trebalo da bude stavljen samo na teret onog dela vladajućih struktura koje više nisu u stanju da slepo slede instrukcije i povinuju se direktivama globalnog „Matriksa“. Paralelno je počelo pripremanje terena za golu, brutalnu represiju svih medija (Zakon o informisanju) koji potencijalno mogu da iskoče iz poželjnog „kreiranja, a ne predstavljanja stvarnosti“, uz dodatne pokušaje oživljavanja svih mogućih podela iz prošlosti – na četnike i partizane, levicu i desnicu, manjince i većinu....

Revnost sa kojom se u tom pravcu ide je grčevita, panična – jer nekada izdašni fondovi počinju naglo da presušuju. Prebacivanje na državne jasle, tj. državni budžet, pokazalo se, bilo je tek privremeno rešenje, jer je i on ubrzano postajao „ispražnjeno bure“ nepodesno da namiri sve svoje korisnike. Ideološko-utopijske priče se iz dana u dan tope i troše; „upecani“ konzumenti „Matriksa“ grcaju u svojim psihosocijalnim zabludama, u bezglavoj neverici, a opšta situacija postaje sve eksplozivnija, rušilačka. Ona se više ne može sprečiti i obuzdati, sada je treba kanalisati, socijalno, nacionalno, antikorupcijski; usmeriti je na stranputicu, u plićak ako može, bilo gde i bilo kako... Treba na brzinu, navrat-nanos, u roku od nekoliko meseci „završiti posao“ po bilo koju cenu, isti onaj posao za koga bi u drugim okolnostima bile potrebne mnoge faze i godine, samo da se ne bi urušio ceo projekt, da ceo „Matriks“ i da ceo trud ne bi otišao u paramparčad. Jer upravo je „Matriks“ počeo da se ruši...

Izlaganje na naučnom skupu "Kultura i mediji u (post)globalnoj eri", koji je 04. jula 2009. organizovalo Uredništvo NSPM