Krsta Cicvarić – nekrunisani kralj srpskih tabloida

Prvi pokretač tabloidne štampe u Srbiji je bez sumnje Krsta Cicvarić (1879 -1944) koji je izborom tema, ne birajući često reči, ličnim uvredama i stilom pisanja, doprineo da postane primer najnemoralnijeg u žurnalistici. Čak i danas se koristi termin, kad je nešto urađeno bez skrupula i profesionalnih obzira, da bi na tome mogao pozavideti i sam Cicvarić.

S druge strane, Vinston Čerčil je Cicvarića uvrstio u sam vrh evropskog novinarstva i teško je pronaći novinara sa ovih prostora koji je dobio tako laskavu titulu od jedne od najzačajnijih ličnosti epohe. Englezi su ga uvrstili u svoj leksikon novinarstva.

Cicvarić je od rane mladosti pokazivao sklonost da uvek bude protivan, suprotstavlja se, svađa, ne priznaje postojeće društvene norme, prezire pravila i ismeva običaje srpskog društva na početku dvadesetog veka. Rođen je na Zlatiboru, u selu blizu Mačkata i već u osnovnoj školi objavljuje tektst u užičkim novinama. U gimnaziji odmah dolazi u sukob sa profesorom Nastasom Petrovićem, kasnije poznatim radikalom, koji je Cicvarića nazivao demonom zbog njegovog naprasitog karaktera i spremnosti u svakom trenutku da se pobuni. Njegov javno iskazivani ateizam sablažnjavao je svet u Užicu, pa su ga mnogi smatrali komunistom.

Cicvarić je od rane mladosti pokazivao sklonost da uvek bude protivan, suprotstavlja se, svađa, ne priznaje postojeće društvene norme, prezire pravila i ismeva običaje srpskog društva na početku dvadesetog veka

Šta god, hrabrosti mu nije nikad nedostajalo, pa je bez ikakvog blama i osećaja inferiornosti, još kao gimnazijalac stupio u oštru javnu polemiku sa Dragišom Lapčevićem i Dimitrijem Tucovićem. Zbog toga što je osporavao postojeći sistem obrazovanja i prosvete izbačen je iz užičke gimnazije. Osim gimnazije koju je zbog stalnih sukoba koje je proizvodio na jedvite jade završio i pokušaja studiranja filozofije u Beogradu i Beču, drugog formalnog obrazovanja nije imao.

To mu, naravno, nije smetalo da polemiše sa najvećim umovima toga vremena poput čuvenog Brane Petronijevića čiju je filozofsku teoriju ismevao, optužujući ga da je to bez pitanja pozajmio od drugih i savetovao ga da se mane tog posla, jer se u filozofiju apsolutno ne razume.

Balkanske ratove po jednima dočekuje kao vojnik po drugima kao dezerter, ali u Prvom svetskom ratu svakako dopada zarobljeništva u Mađarskoj, gde je proveo tri godine. Traume iz toga doba iskaljivao je na mađarskim ciganima, o kojima je pisao kao o najgorim ljudima na svetu koji su ih šikanirali tokom zarobljeništva praveći razliku u odnosu na srpske cigane, koji su za Cicvarića predstavljali potpuno drugi narod.

Na početku svoje novinarske karijere Cicvarić prezire socijaldemokratiju kao kompromis sa buržoazijom, dok proleterijat vidi u sindikalizmu čije vođstvo bi činili nepotkupljivi anarhisti. Tvrdio je da je socijalizam podložan dekadenciji i podelio ga je na slobodni i birokratski.

 Cicvarića bolesnog, starog i gotovo slepog, partizani po oslobođenju 1944. godine streljaju bez suda, kao narodnog neprijatelja i propagatora fašizma, iako ni slovo nije objavio u kolaboracionističkoj štampi

Da li zbog toga ili nečeg drugog, Cicvarića bolesnog, starog i gotovo slepog, partizani po oslobođenju 1944. godine streljaju bez suda, kao narodnog neprijatelja i propagatora fašizma, iako ni slovo nije objavio u kolaboracionističkoj štampi.

Cicvarić je prvo osnovao novine Hleb i sloboda, pa potom Radničku borbu, ali je trpeo sve same gubitke, pa je da bi preživeo pisao u Zvonu, Parvdi, Malom žurnalu, Dnevnom listu... Svoje novinarske i organizacione sposobnosti pokazao je u Novom vremenu i Straži, ali istinsku slavu je stekao pišući i uređujući Beogradski dnevnik. Meta su mu bili radikali, a posebno Nikola Pašić i Stojan Protić. Britkog jezika suprugu Stojana Protića je nazivao bludnicom i pisao da njena deca imaju najmanje po četiri do pet očeva „jer je za vreme rata orgijala sa austrijskim oficirima“. Za samog Pašića je stalno utvrđivao da li je živ i pitao se da li ga radikali mrtvog povremeno iznose kao sultana, kako bi svet video da još nije umro, a radikali produžili svoju vladavinu.

Neobičan životni put i način pisanja i shvatanja života odredili su mu nekako i kraj da mu se grob i danas ne zna, a da li bi i koliko bio ponosan na svoje današnje tabloidne naslednike teško je reći

Cicvarić je sve te najstrašnije optužbe gotovo uvek isticao velikim slovima, a seks skandali, izmišljeni ili stvarni, bili su mu omiljeno štivo, posebno za političare na vlasti. Javno je objavljivao koji je političar deflorisao koju ženu, kako se konkursi za žene u ministarstvima obavljaju isključivo preko kreveta. Iskazivao je i poseban afinitet prema kriminalnim aferama, a ubistva i svakojake zločine je opisivao sa posebnom strašću i iz ugla da to može shvatiti običan čovek. Trgovina belim robljem, pljačke i prevare u zadrugama i tadašnjim bankama bile su takođe teme koje je Cicvarić obrađivao i to po celoj tadašnjoj Jugoslavije, pišući za Balkan.

Nekrunisani kralj srpske žute štampe je govorio nekoliko jezika, a bije ga glas da nikad nije prešao prag štamparije i da je svoje tekstove gotovo uvek diktirao telefonom.

Neobičan životni put i način pisanja i shvatanja života odredili su mu nekako i kraj da mu se grob i danas ne zna, a da li bi i koliko bio ponosan na svoje današnje tabloidne naslednike teško je reći.

(UNS)