Krenimo napred – vratimo se sebi!

Razgovor sa Radovanom Tvrdišićem, predsedavajućim Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.

Kao predsedavajućeg Upravnog odbora i upravnika beogradske kancelarije Dveri pitamo Vas o tome šta su Dveri u ovom trenutku posle 10 godina rada i čime se sve danas bave?

Teško je biti do te mere objektivan pa iz pozicije nekog ko je u centru dešavanja dati objektivan odgovor na pitanje šta Dveri u ovom trenutku jesu. Ali mogu reći šta bi ovaj zajednički projekat trebalo da predstavlja.

Dveri, pre svega, vidim kao pokušaj praktične sinteze svega onog najboljeg što u duhovnom, istorijskom, državotvornom i kulturnom smislu baštini srpski narod, sa jedne, i savremenih formi delovanja, sa druge strane. Danas to praktično znači delovanje na više paralelnih nivoa. Od časopisa koji kvalitativno uzrasta već 40 brojeva, preko TV produkcije koja se emituje jednom sedmično na 20 lokalnih i regionalnih televizija u Srbiji (oko 70 do sada urađenih autorskih emisija), izuzetno posećene internet prezentacije, do koordinacije rada najznačajnije asocijacije pravoslavno-nacionalnih udruženja – Srpske mreže (koja okuplja blizu 30 udruženja iz Srbije, okruženja i Rasejanja) i Sabora srpske omladine.

Posebno mi je drago da je zaživeo i projekat Svetosavske škole kroz koji mladim Srbima u Rasejanju dajemo sve ono što čini temelj našeg identiteta kroz predavanja najznačajnih nezavisnih intelektualaca iz stručnih oblasti duhovnosti, književnosti i jezika, istorije, geopolitike, ekonomije...

I dalje se trudimo da kroz projekat Pokret za život podstaknemo biološku obnovu našeg naroda upoznajući mlade ljude sa lepotom deteta u prenatalnom periodu.

I, naravno, ono po čemu smo najprepoznatljiviji, događaji u našoj organizaciji: čuveni a prećutani Mašinac u Beogradu, Letnje duhovne večeri u Čačku, Pravni fakultet u Nišu i još desetine povremenih tribina širom Srbije.

Kroz kancelariju u Beogradu prođe mnogo ljudi i čujete mnogo inicijitiva. Šta je to što Srbe danas najviše zanima ili što bi želeli da ostvare uz pomoć Dveri?

Slobodne Srbe danas, pre svega, zanima zašto su neka pitanja u srpskom društvu prećutana. Zanima ih zašto naše institucije ne rade svoj posao, zašto ne postoji nikakva nacionalna strategija, zbog čega nas je obuzeo ovaj zastrašujući talas sveopšte apatije i umora, zašto niko nije definisao one najmanje zajedničke imenitelje oko kojih se najveći deo srpskog naroda može složiti, zašto su stranke tako nesložne...

Ovde namerno potenciram sintagmu „slobodne Srbe“. U takve ubrajam ne samo one ljude koji dele naše stavove (koji ne moraju uvek biti ispravni) već sve one koji žele da sami formiraju svoje mišljenje a ne da preuzimaju medijski nametnute obrasce poželjnog ponašanja. Dakle, i sa čovekom potpuno različitih životnih stavova mi želimo da vodimo dijalog ako je taj njegov stav posledica životnog promišljanja i odraz njegove autentične ličnosti. Takve ljude iskreno zanimaju argumentovani razlozi i objašnjenja i za neke naše stavove sa kojima se ne slažu, kao što i nas zanimaju njihovi stavovi i argumenti. Oni su zapitani i dobronamerni neistomišljenici koje izuzetno cenimo, jer nam pomažu da u stvaralačkom dijalogu proveravamo svoje stavove.

U suprotnom, razgovor sa zombiranim konzumentom medijskih trendova je čisto gubljenje vremena i energije. Ništa strašnije od otkrića da ne razgovarate sa Petrom ili Markom već sa trodimenzionalnom B92 ili Pink projekcijom. Takav čovek ,,svoje“ stavove formira u zavisnosti od potrebe i drugo mišljenje ga uopšte ne zanima. Razgovor mu nije prilika za novu spoznaju i stvaralački dijalog već samo za novu ličnu pobedu i beskrajan monolog.

Postoje i oni slobodni ljudi čiji su stavovi bliski našim i koje najčešće zanima kako da daju svoj doprinos, kako da svoju dobru volju pretvore u neki konkretan plod, tj. u neko konkretno dobro delo. Sa tim se pitanjem stalno suočavamo i pokušavamo da ga rešimo oživotvoravanjem što većeg broj aktivnosti kroz koje će se ta izražena dobra volja pretvarati u neku akciju (npr. pomoć narodnim kuhinjama, višečlanim porodicama, pomoć u prevođenju tekstova, organizovanju tribina, pokretanjem nekih društveno-korisnih lokalnih projekata...).

Iz našeg iskustva mogu reći da i ljudi i dobre volje u srpskom narodu ima dovoljno. Ali nema nacionalnog zajedničkog projekta koji bi iskoristio taj ogroman potencijal i pretvorio ga u jedno novo pokretačko oduševljenje. Ne može se očekivati stvaralački zanos i nova snaga samo na ideji ulaska u ,,raj“ Evropske unije, jer čovek ne živi samo o hlebu.

Dveri su nedavno pokrenule i svoje digitalno izdavaštvo?

Da, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima pokušavamo da u takvoj savremenoj formi srpskom narodu približimo ključne a prećutane društvene fenomene i ličnosti. Posebno važnim smatramo objavljeni najduži televizijski intervju urađen sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Srpskim g. Pavlom za potrebe TV DVERI, u kome je na samo njemu svojstven predanjski a uvek aktuelan način odgovorio na 15 raznih društvenih pitanja u ukupnom trajanju od 55 minuta.

Šta je tajna Mašinca kao najposećenije tribine u Srbiji danas, po kojoj ste čuveni širom globalnog Srpstva?

Tajna je u slobodnoj reči. Mašinac je najveća prećutana oaza slobodne reči u Srbiji. Mašinac je dugo bio i najprepoznatljiviji deo našeg rada, ali on ne sme biti i nije konačni cilj našeg delovanja. Ja lično ga gledam kao instrument na kome se glasnije i jasnije mogu čuti sve one, gore pomenute, prećutane teme. Na kraju, brojke možda govore više od reči: preko 100 tribina, više od 150 predavača i drugih učesnika u programu, nekoliko desetina hiljada posetilaca, i, gle čuda, nikada nijedan beogradski elektronski medij sa nacionalnom frekvencijom koji bi o tom nesumnjivom društvenom fenomenu izvestio javnost na bilo koji način.

Zbog svega toga bilo je prirodno da na Mašincu 5. februara proslavimo i desetogodišnjicu našeg rada.

Stalno govorite o nacionalnim menadžerima, novim vidovima organizovanja, obukama i neprestanom usavršavanju. Šta to konkretno znači?

To znači da nam je dosta jalovih analiza strašne situacije u kojoj se kao narod nalazimo. Već dvadeset godina, tj. od kako se ukazala šansa da nešto promenimo, naša elita opisuje ono što svi osećamo. Ali ništa se sistemski nije uradilo da se nešto promeni.

Taj duh titoističke uranilovke je još uvek prisutan. Mnogi srpski intelektualci čekaju da neko drugi preuzme rešavanje problema koje su oni tako dobro definisali. Mnoge ideje ostaju samo na papiru ili, što je još gore, za kafanskim stolom, zato što nema nacionalnih preduzetnika.

Za deset godina rada shvatili smo kolika nam je unutrašnja promena potrebna na tom polju. Ovom problematikom se neposredno bavimo kroz projekat Svetosavskih škola (koji već živi u pet evropskih gradova) sa nadom da će to biti baza za stvaranje nove nacionalno sposobne, međusobno povezane i preduzetničke elite.

Ima li današnja srpska politička scena nacionalnu strategiju i viziju?

Još uvek nema političke ponude na tržištu ideja koja bi u sebi integrisala sluh za geopolitičku stvarnost na spoljnopolitičkom i osećaj za jedno dublje duhovno i društveno jedinstvo na unutrašnjem planu. Ubeđen sam da takva ideja samostalno u političkoj sferi ne može ni nastati.

Danas prisustvujemo agresivnoj kampanji nametanja neformalnih medijskih sudija (obično iz mnogobrojnih jednočlanih NVO-a) koji se razumeju u sve i presuđuju o svemu. Ti ljudi preko etra imaju moć da svoj sistem vrednosti neprekidno plasiraju kao nešto poželjno, moderno i dobro.

Čak ni to ne bi bilo sporno da u tim istim medijima postoji barem približno ravnopravan status za drugu stranu. Ali toga nema i svaki onaj ko se zalaže za neku tradicionalniju, duhovniju ili samo drugačiju viziju automatski se stavlja na medijsku optuženičku klupu i od sve sile demokratskih prava ponekad dobija jedino priliku za izjašnjavanje o svojoj krivici.

Nažalost, naši političari se trude da se upodobe takvim prohtevima jer su u zabludi da je medijska slika Srbije potpuno kompatibilna sa realnim potrebama građana Srbije. Oni suviše često samo prate trendove umesto da ih nameću. Ako toj osobini dodamo korumpiranost, sitnošićardžijski duh i dnevnopolitički interes kojim se današnji političari rukovode dobićemo našu realnost u kojoj političari ne mogu da ostvare dublju društvenu integraciju neophodnu za bilo kakav napredak.

Politika koja bi takav zadatak mogla da ostvari je ona koja bi se na spoljnopolitičkom planu držala načela suverene demokratije, a na unutrašnjem razvijala nove oblike participativne demokratije. Današnji modeli političara teško da će biti arhitekte unutrašnje obnove, ali mogli bi postati barem zidari. Arhitektonski plan dubinske obnove može se naći samo u sferi duhovnosti.

Jedino kroz duhovnost može se ostvariti nova unutrašnja integracija nekog društva. Potreban je novi društveni malter koji će sadašnje političke elite početi da mešaju tek kada ih građani (koji su ih davanjem svojih glasova iznajmili da zajedničku kuću učvrste a ne sruše) na to nateraju. Ta vrsta pritiska na samodovoljne političke elite može se ostvariti samo kroz novi široki društveni aktivizam, kroz obnavljanje zdrave porodice i lige srpskih porodica, stvaranje široke mreže delatnih parohijskih zajednica, poljoprivrednih zadruga, nacionalnih udruženja i medija, nezavisnih intelektualaca i umetnika, slobodnih preduzetnika i njihovo aktivno učešće u društvenom životu.

Jedan od ciljeva delovanja Dveri i Srpske mreže je i ovaj preko potrebni društveni aktivizam. Potrebno je probuditi novo oduševljenje za nacionalni i svaki drugi rad i lični doprinos zajednici. A takvo oduševljenje ne može se razgoreti samo pričom o budućem evropskom ekonomskom raju. Čak i da je ta bajka istinita, ekonomska samodovoljnost ne može probuditi ljude. Potrebno je nešto dublje, šire i više. Potrebna je svest o postojanju zajednice čiji smo svi mi delovi.

U svakoj zdravoj zajednici se uspeh ili neuspeh svakog njenog člana doživljava kao zajednički uspeh ili neuspeh (zato se toliko radujemo uspesima naših sportista). A svaka zdrava ličnost saživljava se sa zajednicom (koliko je Srba van Srbije na sve načine pomagalo svojoj napadnutoj zemlji). Takav društveni zamah može se ostvariti samo oslanjanjem na Srpsku pravoslavnu crkvu kao instituciju koja u sebi baštini esenciju svega najboljeg što je naš narod kroz istoriju dao. Kroz nju žive svi oni obrasci ponašanja koji su nam u prošlosti pomogli da opstanemo i da se oplodotvoravamo. Ona je uvek bila i temelj svakog dobrog dela i izvorište vrlina. Ona je model zajednice ličnosti i poslednja brana pred konceptom obezljuđene potrošačke gomile koja nam se kao alternativa nudi.

Od Dveri se mnogo očekuje. Posle 10 godina šta nameravate dalje?

Da još jasnije i glasnije ukazujemo na vrednosne orijentire u srpskom narodu. To je moguće samo sa punom svešću da se suštinske nacionalne vrednosti moraju predočavati u savremenim formama razumljivim današnjim naraštajima. Nameravamo da na konkretnom delu (kroz sve gore pomenute akcije za očuvanje porodice, parohijske zajednice, Pokret za život, Svetosavske škole...) ponudimo prilagođene istorijske obrasce za izlazak iz ove ekonomske, društvene, moralne, a pre svega duhovne krize.

Jer ovu krizu možemo uspešno prevazići samo sa jačanjem svih vidova srpskih zajednica. Od porodične preko parohijske do državne. Verujem da će se jedina prava obnova desiti iznutra (iz naroda), a delo obnove neće biti zasluga neke nove istorijske ličnosti već osvešćene saborne zajednice.

Dveri će se truditi da na svakom koraku ukazuju na epohalan značaj novih moba (prilagođenih novom vremenu i novim potrebama) u Srba. A mobe su, kako to lepo definiše Sveti Vladika Nikolaj, zajedničko dobro delo.

Na kraju, i danas i sutra pokušavaćemo da budemo konstruktivni i konkretni u svom delovanju. Ne želimo da se pretvorimo u jalove, depresivne i u fotelje zavaljene ,,patriote”, i u stanju smo da podržimo dobre projekte i ideje i onih ljudi, organizacija i institucija sa kojima se u mnogim drugim stvarima ne slažemo.

Zahvalni smo svima na dobronamernim kritikama koje nas drže budnim, brane od umišljene veličine i neprestano podsećaju da su Dveri samo jedno relativno dobro organizovano sredstvo za pomoć svojoj Crkvi i narodu, a ne same sebi cilj. Ubeđeni smo da samo svesni sebe i svoga nacionalnog identiteta i kao ličnosti i kao zajednica možemo na pravi način ostvariti dijalog sa drugim i drugačijim. Tek tada ćemo sa zdravim rasuđivanjem znati da od drugih uzmemo ono što je dobro i korisno i prilagodimo ga svome biću. Čitav ovaj koncept može se sažeti u jednoj poruci: Krenimo napred – vratimo se sebi.