Kosovska „meka moć“ u Španiji i dilentantizam srpske kulturne diplomatije

Samo dva meseca po proglašenju nezavisne države Kosovo (17. februara 2008), u najtiražnijem i devedesetih godina najantisrpskijem španskom dnevnom listu „El Pais“ pojavio se članak sa naslovom „Priznajmo Kosovo“. Autori teksta, tadašnji direktor madridskog ogranka soroševsko-atlantističkog tink-tenka ECFR (European Council on Foreign Relations) i nedavno otpušteni direktor rubrike „Pogledi“ u istom listu, Ignasio Toreblanka, kao i aktuelni direktor Soroševe Fondacije za Evropu, Katalonac Đordi Vaker, međutim, i danas čekaju zadovoljenje, jer pet država – Slovačka, Rumunija, Grčka, Kipar i Španija kao najvažnija među njima, nisu priznale nezavisnost Kosova od Srbije.

Podstaknut Soroševim (ne)vidljivim finansijama, u međuvremenu se u Španiji i zemljama sa mape „obojenih revolucija“ poput paukove mreže širio kapilarni sistem za rušenje postojećih država i uspostavljanje novih po meri stvaralaca globalnog svetskog poretka. U njega su se uhvatili i brojni sledbenici gorepomenutih Soroševih pozivara, uveravajući naciju da je priznavanje kosovske nezavisnosti u interesu španske države. Jer, po njihovom sudu nezavisno Kosovo je nepobitna i nepovratna realnost do čijeg priznavanja jednom mora doći pošto su tako odlučile članice UN na osnovu Ahtisarijevog plana koji je i Španija podržala kao najbolju garanciju za stvaranje jedne održive i demokratske države koja bi poštovala prava pojedinaca i manjina. Nadalje, priznavajući Kosovo Španija bi podržala većinu svojih najbližih saveznika koji su to već učinili, a čije su države ili članice NATO-a, ili su i same veoma osetljive na separatizam, poput Kanade, Belgije i Velike Britanije. Španski lobisti takođe tvrde da spoljna politika njihove zemlje u odnosu na Kosovo treba da se rukovodi stabilnošću Balkana kao glavnim ciljem, te da je nepriznavanje još jedne albanske države na Balkanu odraz oportunizma i potreba unutrašnje politike. Priznavanje Kosova, tvrde oni, španska vlada bi i dalje mogla da predstavlja kao „jedinstven slučaj“ koji ne može da bude presedan za unutrašnje i spoljne slučajeve, jer se, navodno, ne radi o priznavanju prava Kosova na samoopredeljenje, nego o primanju k znanju svršenog čina da je Kosovo nezavisno od Srbije. I kao najvažnije, Soroševi španski lobisti svojim sunarodnicima i svetu šalju poruku da je nepriznavanje nezavisnog Kosova signal srpskim vlastima da nezavisnost može da se poništi, ili da će EU tolerisati aneksiju područja severno od Ibra, dok bi priznavanje Kosova «srpskim nacionalistima i onima koji ih ohrabruju iz Rusije», pokazalo da EU nije akter paralizovan unutrašnjim podelama. I kao krajnji argument, španski soroševci navode da bi priznavanje kosovske nezavisnosti olakšalo stvari ključnim susedima, Makedoniji i Crnoj Gori, i čak bi doprinelo povećanju ugleda španske diplomatije u zemljama koje su do sada bile rezervisane po tom pitanju, posebno u Latinskoj Americi i arapskom svetu.

Šest godina kasnije, prvi od dvojice autora, Toreblanka, opet je u „El Paisu“, rezimirao svoje viđenje kosovskog problema , preovladavajuće među španskom globalističkom elitom kojoj pripada:

„Zbog nacionalističkog ludila koje je zavladalo Srbijom devedesetih, kosovski Albanci su posmatrali kako im se ukidaju institucije, zatvaraju škole i bolnice, ukidaju univerziteti. Reakcija je prvo bila miroljubiva: profesori su nastavili da daju časove u svojim kućama, lekari da leče pacijente za svoj račun. Ali u jednom trenutku, zbog izostanka međunarodne podrške i radikalizacije Srbije, mladi su odbacili autoritet starijih i uzeli oružje u ruke. Suočen sa genocidnim Miloševićevim namerama, NATO je započeo rat u kojem je, možemo to s ponosom da kažemo, učestvovala i Španija sa avionima F-18. Kosovo je problem koji nažalost nije mogao da se reši mirnim i demokratskim putem, što je međunarodnu zajednicu prinudilo da vojno interveniše kako bi zaštitila kosovske Albance, koji će kasnije prirodno odbiti da se integrišu u agresorsku državu. Gde je presedan? Samo u ljudskoj gluposti.“

Najzad, prošle godine, opet u „El Paisu“, novinar digitalne platforme Kosovo 2.0, Eraldin Fazliu, dobio je tribinu kako bi izjavio sledeće:

„I nakon četiri godine od potpisivanja Briselskog sporazuma odnosi Kosova i Srbije daleko su od miroljubivih ili normalizovanih, jer Srbija ne želi da prizna državnost Kosovu. U preambuli svog ustava i dalje tvrdi kako joj Kosovo pripada. Kosovo je priznato od strane 114 zemalja sveta, uključujući SAD i 23 članice EU, ali još uvek ne od Španije, Rumunije, Grčke, Kipra i Slovačke. Članice EU koje ga ne priznaju nisu promenile svoj stav uprkos mišljenju Međunarodnog suda pravde da „proglašenje nezavisnosti Kosova ne krši međunarodno pravo“. Stav Španije karakteriše neprihvatanje bilo kakvog jednostranog separatizma, uprkos tome što kosovske vlasti ističu da njihov slučaj nema nikakve veze sa Katalonijom.“

Od tada pa do danas, moćni atlantistički lobi u Španiji („El Pais“, tink tenkovi poput El Kana, ECFR-a, FRIDE i drugih) ne prestaje da se zalaže da Španija prizna Kosovo. Svesni koliko nepriznavanje Kosova od strane pet zemalja EU slabi njihovu poziciju, kao i da je Španija najvažnija od njih, albanske vlasti u južnoj srpskoj pokrajni pokrenule su – uz pomoć svojih dežurnih zapadnih prijatelja, britanskog Forin Ofisa, Britiš Kaunsila, i norveškog MSP-a – inicijativu „KosovoTalksEU”. Ovaj strateški program ima za cilj interakciju sa javnim mnjenjem pet EU članica koje još nisu priznale Kosovo preko inicijativa koje se zasnivaju na digitalnoj diplomatiji, međureligijskom dijalogu, kulturnoj diplomatiji i javnom zastupanju kosovsko-albanskog stanovišta kako bi se na taj način pripremio teren za formalno priznanje.

U dokumentu pod nazivom „Ovako ostvarujemo meku moć: praktičan vodič kroz javnu i digitalnu diplomatiju male republike“ koji je 2014. pripremilo kosovsko MSP u saradnji sa Britiš Kaunsilom i norveškim MSP-om detaljno se opisuju praktični koraci navedene inicijative.

Konkretno, MSP Kosova, Britanska ambasada i Britiš Kaunsil su osnovale Fond za javno zastupanje Kosova (Kosovo Advocacy Fund) za podršku kosovskim umetnicima, sportistima i univerzitetskim delatnicima, čiji je cilj jačanje veza, razmena i razumevanja između građana zemalja koje nisu priznale Kosovo i građana Kosova. Fond je pokrenuo niz projekata koji doprinose ostvarenju šire agende priznanja Kosova. Ovi projekti su uključivali podršku svim važnijim kulturnim festivalima na kojima je prikazano na stotine dokumentarnih i kratkih filmova, dovođenje muzičkih grupa, desetine novinara i organizaciju mnogobrojnih pozorišnih predstava sa svih kontinenata, kao način da se unapredi interakcija između Kosova i zemalja koje ga nisu priznale. Nabrajanje pojedinačnih aktivnosti na ovom mestu nije neophodno, jer je sve u vezi s njima dostupno na internetu, ali nekoliko primera neće biti naodmet. Tako, na primer, Fond za javno zastupanje Kosova je na DokuFest koji ima međunarodnu reputaciju, na jedno njegovo izdanje doveo brojne goste iz zemalja koje ne priznaju Kosovo, uglavnom iz Španije i Slovačke, sa očekivanjem da će oni igrati ulogu promotera kosovske kulture pri povratku u svoje zemlje. Jedan od njih je i poznati španski fotograf Pep Bonet i njegova izložba „Uan Goal“. Bonet je tom prilikom napravio vizuelnu priču o Kosovu koja treba da bude predstavljena u regionu i na međunarodnim izložbama. Fond je takođe dodelio preko sto malih grantova namenjenih razmeni sportista između Kosova i zemalja koje tek treba da ga priznaju, među čijim dobitinicima su 28 mladih igrača stonog tenisa i kosovski šampioni padobranstva. Ili, MSP Kosova i soroševsko-atlantistički tink-tenk Evropski savet za međunarodne odnose (ECFR) pokrenuli su gostujuću stipendiju za kosovske eksperte spoljne politike, studente i istraživače kako bi im omogućili da sprovode istraživanja u nekima od sedišta koje ECFR ima u Madridu, Londonu, Varšavi, Sofiji ili Parizu. Stipendija je dobila ime po bivšem finskom predsedniku i nobelovcu, Martiju Ahtisariju, poznatom po njegovom „doprinosu uspostavljanju multietničkog i demokratskog Kosova“ – kako se navodi u dokumentu koji opisuje ovu strategiju. Sponzori ove stipendije bili su MSP Kosova, britanska i norveška ambasada, i kosovski ogranak Soroševog Fonda. Dokument zaključuje: „Podrškom naših međunarodnih i partnera iz civilnog društva, Kosovsko MSP je pokazalo da, kroz kreativne strategije i uprkos oskudnim resursima, Kosovo može da prevaziđe zastoj koji odlikuje njegovu aktuelnu poziciju na međunarodnom planu“.

Kosovsko MSP je, takođe, aktivno angažovano na promociji agende digitalne diplomatije. U cilju prevazilaženja barijera digitalnom pozicioniranju Kosova Ministarstvo je pripremilo strategiju digitalne diplomatije za koordinisanu akciju, koja sadrži širok i raznovrstan spektar inicijativa za jačanje kosovskog onlajn prisustva i kvaliteta multimedijskog sadržaja koje su dovele do „priznanja“ Kosova od strane Linkedina, Tvitera i Fejsbuka, zbog čega su zaslužile i članak u Njujork Tajmsu. Povodom „priznanja“ Kosova od strane Fejsbuka, Hašim Tači je izjavio: „Kao premijer Kosova, teško mi je padalo da se izjasnim da sam iz Srbije. To što smo se pojavili na listi fejsbuka bilo je kao da nas je priznala svetska ekonomska velesila. Imalo je ogroman učinak.“

U navedenom dokumentu takođe stoji da je za špansko govorno područje, glavni agent kosovske digitalne diplomatije platforma „Revista Balkanes“ iza koje stoji NVO „Probalkanes“, podržavana od strane kosovskog MSP. Direktor ove NVO i osnivač portala „Revista Balkanes“ je marketinški ekspert, Katalonac, i kosovski lobista u Španiji, Hines Alarkon. Na portalu se promoviše pozitivna, multikulturno-harmonična slika života na Kosovu; ističu se sličnosti između Španaca i Albanaca i naglašavaju razlike između Španaca i Srba.

Svemu ovome uprkos, doskorašnji premijer Španije Marijano Rahoj pokazao je nizom poteza da je jedan od najvećih evropskih prijatelja Srba i Srbije. Najvažniji među njima je odbijanje španske Vlade da prizna nezavisno Kosovo, a ništa manje značajan je i njegov izostanak na samitu EU- Zapadni Balkan u Sofiji zbog, kako piše „El Pais“, prisustva predsednika lažne države Kosova Hašima Tačija koji ima kriminalnu biografiju. Rahoj, to svakako treba naglasiti, nikada nije odustao od zakletve da će poštovati Ustav Španije, pa ni u slučaju secesije Katalonije, što je platio odlaskom sa mesta premijera. Odluka Rahoja o bojkotu Tačija došla je samo dva meseca pošto je Španija uputila Briselu „non pejper“ kokument u kojem se striktno navodi da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i da Madrid nikada neće dozvoliti lažnoj šiptarskoj državi da uđe u Evropsku uniju. Među diplomatskim krugovima nije tajna da je zbog ovakvog principijelnog angažovanja protiv tretiranja Kosova kao države Vlada Marijana Rahoja navukla gnev svojih evropskih partnera i njegov odlazak sa vlasti propraćen ravnodušnošću, ako ne i zluradošću.

Ubrzo će se pokazati da li je to zadatak za novog španskog premijera Pedra Sančeza (46), nekadašnjeg lidera Španske socijalističke partije u čijoj biografiji stoji da je kao šef osoblja Visokog predstavnika UN služio je 1999. godine u BiH tokom rata na Kosovu. U našim medijima Sančez je „prikriven“ naslovima poput „Gospodin zgodni“ ili „On mami uzdahe žena širom sveta“.

Početak, izgleda, obećava za srpsku stranu: pobeda Pedra Sančeza imala je za posledicu munjevitu smenu I. Toreblanke i D. Alandetea u „El Paisu“ (ovaj poslednji je bio glavni raspirivač antiruske histerije u Španiji, za vreme katalonske krize, zajedno sa srpskom analitičarkom tink-tenka „El Kano“, Mirom Milošević. Ipak, ECFR i još jedan soroševski tink-tenk u Kataloniji, CIDOB, uspeli su da spreče imenovanje Pedra Banjosa – koga su optužili za naklonjenost Rusiji – za Sančezovog novog direktora za Nacionalnu bezbednost u korist intervencioniste Migela Anhela Baljesterosa.

E, sad, kakvi su stanje i učinci srpske „meke moći“ i kulturne diplomatije u Španiji, najvažnijoj evropskoj zemlji koja ne priznaje nezavisnost Kosova? I šta se trenutno preko dve naše glavne ispostave - Amabasade Srbije u Madridu i hispano-srpskog kulturnog Udruženja „Ivo Andrić“, projektuje po pitanju srpskog stanovišta?

Činjenica je da je ambasada veoma bliska i „uvezana“ sa ovim udruženjem: Ana Milutinović, predsednica Udruženja „Ivo Andrić“, koje je dozvolu za upotrebu imena zvanično dobilo od istoimene Fondacije u Beogradu, istovremeno je i službenica Ambasade, a prethodni ambasador u Madridu je počasni član Udruženja sa pravom da utiče na uređivačku politiku. Na sajtu Ambasade, gde stoje podaci o aktivnostima realizovanim u Španiji, navode se nekoliko njih.

Okrugli sto „Progon hrišćana na Kosovu“ svakako je jedna od važnijih, a održana je na katoličkom Univerzitetu San Pablo u Madridu 5. marta 2015. godine. Na ovom skupu učestvovali su bivši ministar u „kosovskoj vladi“ A. Jablanović, pravoslavni monah Ilarion i o. A. Kordočkin, sveštenik Ruske pravoslavne crkve u Madridu. Moderator skupa bio je direktor Instituta za istorijske studije (San Pablo – CEU) koji je ovaj događaj i organizovao u saradnji sa španskom NVO „Solidaridad Kosovo“ (ogrankom Gujonove „Solidarnost Kosovo“) i ruskom Parohijom Santa Marija Magdalena (RPC u Madridu). Na sajtu nema čak ni komentara koji bi potvrdio da li je Ambasada Srbije podržala ovaj događaj.

Zatim je na sajtu Ambasade objavljen „non paper“ sa glavnim argumentima Republike Srbije o neprihvatljivosti članstva Kosova u UNESCO koji čak nije ni preveden sa engleskog na španski jezik, iako Ambasada ima zvaničnog prevodioca.

Sledeći događaj je Sporazum o saradnji između pomenute NVO „Solidaridad Kosovo“ i Fondacije Škola fudbala Sporting Hihona koji je u Ambasadi 29. decembra 2017. potpisan u prisustvu ambasadora Danka Prokića. Po tom sporazumu u Zubinom Potoku će za srpsku decu biti otvorena škola fudbala FK Sporting iz Hihona, koji će malim sportistima obezbediti 50 kompleta dresova.

Dva događaja, od kojih ambasada jedan možda nije ni podržala, i jedan dokument na engleskom. Deluje slabo, zar ne?

Tekst je objavljen u časopisu „Pečat“, NSPM ga prenosi uz dozvolu autorke.

Videti još:

Nevenka Stojčević: Slučaj Udruženja „Ivo Andrić“ u Španiji - srpska kultura u službi antisrpskih predrasuda