.jpg)
| Kulturna politika | |||
Karadžić u procesu kontrole prošlosti i nametanja budućnosti |
 |
 |
 |
| sreda, 13. avgust 2008. | |
 Vesti o hapšenju dr Radovana Karadžića, prvog predsednika i osnivača Republike Srpske, njegovom prebacivanju u pritvor i pojavljivanju u sudnici br.1 Haškog suda na kratko su bacile u zasenak sva druga svetska zbivanja. Način na koji su o tim događajima, uz obavezno podsećanje na lik i delo, izveštavali zapadni mediji – bio je očekivan i donekle razumljiv.Ovdašnjoj medijskoj sceni, međutim, sem malobrojnih i časnih izuzetaka, mora se priznati da je nadmašila i samu sebe. U otvorenoj antisrpskoj propagandi sasluživala je udarnički. Izvređani su zdrava pamet i dobar ukus. Ponižena su i ruglu izvrgnuta i najpristojnija osećanja srpske nacionalne pripadnosti. Tako je odavde medijski ispraćen Radovan Karadžić u Hag, odakle su se već vratili Naser Orić i Ramuš Haradinaj. Osvedočeni ratni zločinci dočekani su u svojim sredinama ovenčani slavom ″nevinih heroja ″. Nema tu ničeg novog o Karadžiću, koji bolje od svih nas poznaje čvrstinu šaka i dužinu ruke koja ga se dograbila. Ovde se o nečem drugom radi. O nečem što su pedantni hroničari sa zaprepašćenjem registrovali kao svojevrsni kuriozitet. Ali, i žalosni spomen na sveukupni sunovrat i pad našeg pokoljenja. Naime, za samo nekoliko dana ovdašnja glasila su bacila više drvlja i kamenja na Karadžića, nego što je za četiri godine surove nemačke okupacije sva Nedićeva propaganda istresla na generala Dražu Mihailovića, prvog gerilca u porobljenoj Evropi. Da li su slučaj, namera ili koincidencija nekog višeg reda hteli da akt o Karadžićevom izručenju potpiše snajka Josifa Malovića glavnog istražnog sudije u montiranom procesu protiv Mihailovića? I Vreme hapšenja Radovana Karadžića podudarilo se sa bučnom najavom Monarhista Austrije da će izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Ovde je ta vest jedva zapažena i ostala je bez zasluženih komentara. Kao političko krilo rojalističke organizacije pod imenom Crno-žuta alijansa, Monarhisti su najglasniji i najdosledniji zagovornici restauracije nekadašnjeg Austro-ugarskog carstva. Pod upravom Beča oni planiraju ujedinjinjenje nekadašnjih krunskih zemalja i provincija. Nova-stara državna tvorevina zvala bi se Dunavska federacija, ili konfederacija. U skladu sa tradicijom habzburškog nasleđa njen pretendent bio bi Karl Habzburg – Lotringen. Iako Crno-žuta alijansa za sada ne pominje Vojvodinu kao kandidata za članstvo, njeni glasnogovornici s ponosom ističu visok stepen razumevanja i prihvatljivosti ovih ideja u severnoj srpskoj pokrajini. Najinteresantnije u svemu tome jeste godina predviđena za ostvarivanje programskog cilja Crno-žute alijanse. A to je 2018. Ujedno je to 100-godišnjica od raspada stare monarhije. Bolji poznavaoci prilika slažu se u oceni da se u Beču Dunav samo talasa, a da se njegov pravi i nepromenljivi tok usmerava i kontroliše sa izvora koji je oduvek bio u Nemačkoj. Tamo se i najviše radi na ostvarenju projekta ″Evropa regija ″. Preko mogućeg formiranja 283 evroregiona Berlin bi realno kontrolisao teritoriju od 190 miliona stanovnika, čije bi granice na istoku i severoistoku predstavljale idealne istorijske granice. Zato se bečki revizionisti vide u perifernoj ulozi konferansijea koji samo najavljuje ono na čemu, recimo, Doris Pak uporno radi, ostajući iza scene. II Crno-žutoj alijansi iz Beča može se svašta prebaciti, ali se za njih nikako ne može reći da ne znaju šta rade. Naprotiv. Oni vrše svojevrsnu subverziju Kalendara i Topografije, dajući im simbolično i skriveno značenje brojki, datuma i lokaliteta. Razgrađuju tuđe simbole, legende, mitove i svetilišta, obnavljajući i učvršćujući svoje kultove i stereotipe. Prebacujući Srbima opsednutost prošlošću, istoricizam, mitomaniju i opčinjenost teorijom zavere upravo oni favorizuju i praktikuju ezoterički i okultni pristup, kojim opredmećuju prošle i po volji oblikuju buduće događaje. Osvetnički revizionizam tek u krajnjoj instance poseže za drakonskim merama skrnavljenja protivnikovih zemnih ostataka i zatiranje grobova. Pišući o Dražinom mitu profesor Slobodan Jovanović ga naziva pokušajem «obesvećenja». A za najupečatljiviji primer navodi spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru. Ovom antihrišćanskom i neljudskom činu pribegava se kao najubojitijem sredstvu za potiranje kolektivnog pamćenja, ubijanje duše i demoralizaciju celog naroda. Najpoznatiji primer obesvećenja predstavlja ubistvo ruske carske porodice Romanovih, izvršeno 17. jula 1918. Egzekucija nad Dražom izvršena je istog datuma, 17. jula 1946. Nije li i Romanovima i Draži presudila ista ruka ostavljajući svoj demonski potpis i na ruskoj i na srpskoj prošlosti? Ko kontroliše prošlost, zapisuje Orvel, kontroliše i budućnost. Ko kontroliše simbole jednog društva taj kontroliše i njegovu sudbinu. Zato posvećeni u podzemne tokove istorije, na jednoj strani, bolje i od nas samih poznaju našu istorijsku prošlost, i na drugoj je omalovažavaju, tope i izobličavaju na lomači modernih dnevnopolitičkih i globalističkih diskvalifikacija. Ukazivanjem na 2018-tu bečki monarhisti nas pozivaju da se zapitamo kakvo bi još značenje, osim faktografskog, moglo da ima izručenje prvog predsednika Republike Srpske na Ognjenu Mariju, baš ove 2008. godine. Na 100-godišnjicu aneksije Bosne,130-godišnjicu Austro-ugarske okupacije i 90-godišnjicu od oslobođenja Srba u BiH. Da li je to nagoveštaj završetka jedne i otvaranje nove epohe za Srbe u Republici Srpskoj i BiH, s predvidljivim okončanjem u 2018-oj ? Sa konačnim zatvaranjem kruga u ovom hronološkom nizu: 1878-1908-1918-2008-2018 ? III Planetarni levijatan bio je neumoljiv u zahtevu novim srpskim vlastima u Beogradu da bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića - koga je svojevremeno nazivao garantom mira, ali i balkanskim kasapinom - isporuči Hagu baš na Vidovdan, 28. juna 2001. godine. Zatamnjujući najvažnije i najsvet(l)ije slovo srpskog kalendara levijatan je Srbima poslao jezivu poruku. Istovremeno se kezio dok je srpskom rukom premazivao crveno slovo ljubavi, razumevanja i života u crnu boju smrti. Pala je strašna presuda. Ali i kletva. Jedan od dvojice glavnih isporučilaca sada beleži da je postao svestan datuma isporuke tek kada je u kancelariji ostao sam sa pokojnim premijerom dr Zoranom Đinđićem i kada je sve bilo gotovo. Ono na šta njih dvojica nisu obraćali naročitu pažnju i čemu nisu pridavali neki poseban značaj bilo je upravo presudno za naručioce. (Uzgred, bolji poznavaoci Vilijema Mongomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, vele da je često navodio jednu poslovicu koja u slobodnom prevodu glasi: ″Osveta je najslađa kada se hladno servira″). Nema nikakve sumnje da su naručioci dobro znali kakvu versku i moralnu važnost za Srbe ima Vidovdan. Znali su, ujedno, da je Kosovski mit najveća kolektivna svetinja u duši srpskog naroda. Da je najjači moralni impuls i imperativ slobode u najtežim istorijskim iskušenjima. Tu dušu je trebalo ubiti i taj impuls ugasiti. Znali su, na kraju krajeva da se na Vidovdan sve i svako prikazuje u pravom svetlu i onakav kakav zaista jeste. Znao je to i Milošević kada je izgovorio poslednje reči na tlu Srbije: ″Braćo Srbi! Srećan vam Vidovdan!″ Skraćeni vremeplov najvažnijih istorijskih događaja vezanih za 28. jun, za Vidovdan, otvara se Kosovskim bojem i hrišćansko-herojskim opredeljenjem kneza Lazara za višu duhovnu i etičku sferu života. Za carstvo nebesko koje je ″uvek i doveka″, visoko iznad carstva zemaljskog, materijalnog, trošnog i propadnog. Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Nastavlja se svesnom žrtvom Gavrila Principa koji je 28. juna 1914. u Sarajevu usmrtio austrougarskog prestolonaslednika. Ovaj događaj predstavlja formalni izgovor za napad na Srbiju i povod za početak Prvog svetskog rata. Versajska mirovna konferencija zaključena je 28. juna 1919. priznanjem Nemačke da je isključivi krivac za rat. 28. juna 1921. izglasan je Vidovdanski ustav, kojim je Kraljevina SHS definisana kao ustavna i nasledna monarhija na čelu sa srpskom dinastijom Karađorđevića, sa unitarnim ustavnim odredbama koje su kralju, kao poglavaru države, davale široka ovlašćenja. 28. juna 1948. doneta je Prva Rezolucija Informbiroa protiv KPJ. Za posledicu je, između ostalog, imala najveći broj zatočenih Srba i Crnogoraca na Golom Otoku i drugim Brozovim kazamatima. Obeležavajući 600-tu godišnjicu Kosovskog boja predsednik Milošević je 28. juna 1989. na Gazimestanu, u prisustvu više stotina hiljada ljudi, održao svoj čuveni govor u kome nije isključio mogućnost novih oružanih bitaka u budućnosti. Konačno, ovog 28. juna, na Vidovdan, konstituisana je u Kosovskoj Mitrovici Skupština Zajednice opština Kosova i Metohije, u čiji sastav su, nakon sprovedenih lokalnih izbora, ušli Srbi i drugi nealbanci lojalni državi Srbiji. EU je odmah saopštila da sa zabrinutošću gleda na ovaj događaj. SAD su bile još oštrije. Samo dan nakon Karadžićevog hapšenja zatražile da se i ovaj deo teritorije uključi u političko-pravni sistem nazavisnog Kosova. IV Ni pedalj južno od Mitrovice i Trepče! Tako je glasilo prvo restriktivno načelo austrijske politike prema Srbiji. Drugo se odnosilo na sprečavanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Treće na blokadu izlaska Srbije na Jadran. Ovo ″sveto trojstvo″ bilo je na snazi sve do Balkanskih ratova ( 1912 – 1913 ). Uz obilatu pomoć i garancije ruskog cara Srbi su na Kumanovu, pod komandom Radomira Putnika i Živojina Mišića izvojevali blistavu vojničku pobedu nad Turcima. Ova bitka predstavljala je pravu istorijsku prekretnicu. Posle više od 500 godina Kosovo je vraćeno u sastav Srbije. Srpska je vojska ušla u Skoplje, nekadašnju prestonicu Carevine Srbije (1346). Napravljena je zajednička granica sa Crnom Gorom, što je predstavljalo samo korak do ujedinjenja i izlaska na Jadran. Kumanovo je dobilo poseban značaj u istorijskoj čitanki velikih srpskih vojničkih pobeda. Istovremeno, za Kumanovo se vezivao težak poraz austrijske politike na Balkanu. Posle Kumanova Turci su, konačno, proterani iz Evrope. Sudeći po reakcijama Beča izgledalo je, međutim, da se tamo turski poraz teže doživljavao nego u Istambolu. Kao da Turci, u svom osvajačkom pohodu nisu ni dolazili pod zidine carske Viene – već da se Srbi od njih nisu ni odmicali. Monarhija je gorela od želje za osvetom i kažnjavanjem Srba. U toj želji uskoro je sagorela i 1918-te nestala sa mape sveta. Propuštajući priliku da čvrstim državnim granicama omeđe svoje etničke prostore Srbi su 1918. sa drugim narodima ipak ušli pod kakav takav zajednički državni krov, Kraljevinu SHS. Da li je NATO agresor slučajno izabrao Kumanovo kao mesto za potpisivanje tzv. Vojno-tehničkog sporazuma? I da li je slučajno insistirao da srpski predstavnici baš 9. 6. 1999.god. stave svoj potpis na dokument kojim se praktično priznaje okupacija Kosova i Metohije i ozvaničava početak njegovog otimanja od Srbije¬? Bilo kako bilo, ostaje činjenica da se od tada u Kumanovu srpsko istorijsko klatno zanjihalo u suprotnom smeru. Ka nezaustavljivom porazu, i daljem komadanju srpskog etničkog prostora. Crna Gora se, uz zdušnu pomoć Zapadnih saveznika, odvojila iz državne zajednice sa Srbijom. Nastavljen ja progon i pogrom nad preostalim Srbima sa Kosova i Metohije. Njihove kuće, crkve i svetilišta opet su se našli u plamenu. A Monarhisti iz Beča, baš u dane Karadžićevog izručenja Hagu samouvereno tipuju gde će se i kada zaustaviti zlokobni hod našeg istorijskog klatna. Hoće li to biti na granicama predkumanovske Srbije? I hoće li to biti 2018. godine? V Bosna je oduvek bila posebna priča. O nju su se otimale moćne carevine i letele glave. Od prvog ustanka Beograd je pokazivao prirodnu želju za ujedinjenjem sa sunarodnicima preko Drine. Van pameti nije bila ni želja Srba, koji su u BiH činili skoro polovinu stanovništva, da se pripoje matičnoj državi Srbiji. Posredstvom Napoleona III ukazala se prilika da knez Mihajlo dobije Bosnu na ličnu upravu. Prethodno je Turskoj, za odštetu, valjalo platiti veliki iznos u zlatu. Nakon neuspaha ove kombinacije Beč je Srbiji ponudio podelu Bosne. Jovan Ristić i Milivoje Petrović Blaznavać odbili su tu ponudu. U Prvom srpsko-turskom ratu Srbi su pregazili Drinu. U Drugom su se obavezali da neće ratovati s one strane ″međe plemenite″. Zatim je usledio Berlinski kongres i austrougarska okupacija BiH 1878. Za tu godinu vezano je i osnivanje Albanske lige. Bio je to snažan udarac Beogradu, ali i početak nacionalnog, verskog, kulturnog i prosvetnog obespravljivanja Srba u BiH, kakav nije zapamćen ni pod turskom vladavinom. Prva na udaru, razumljivo, našla se Srpska Pravoslavna Crkva. Zla sudbina arhiepiskopa sarajevskog i mitropolita dabro-bosanskog Save Kosanovića imala je da posluži kao primer svim srpskim prvacima u Bosni na šta ima da računaju ukoliko ne poviju glavu pred ucenama i ultimatumima. Beč je duž obala Drine podigao neprobojni okupacioni zid. Tako je Beogradu jasno stavljeno do znanja da je to novi tabu u koji se ne sme dirati. Okrećući glavu od tog tabua kralj Milan je zaratio sa Bugarskom. Upuštajući se u ovu bespotrebnu i kompromitujuću avanturu on nije smeo da baci ni pogled, a kamoli da zakorači preko Drine. Njegov naslednik i sin kralj Aleksandar I Obrenović pokazivao je mnogo manje poštovanja prema ″svetim pravilima″ i tabuima nametanim iz Beča. Nezadovoljan austrijskom politikom i razočaran u Ruse, on je počeo da se oslanja na Engleze. To mu je i došlo glave. U nameri da ga što više odvoje od Rusije, Englezi su kralja Aleksandra podsticali na rat sa Turskom. Koliko se on ozbiljno spremao da upadne u Kosovo i Skoplje govori i podatak da ga je u Nišu lično posetio grof Lamsdorf, ruski ministar spoljnih poslova u nameri da ga odvrati od tog nauma. Istovremeno, srpski kralj je spremao diplomatsku ofanzivu na Beč sa zahtevom da se revidira Berlinski ugovor u pogledu statusa Bosne. Oslanjajući se na London, najverolomniju tačku u tadašnjem evropskom trouglu moći, Aleksandar je na sebe navukao gnev i Petrograda i Beča. To ga je koštalo života. VI Odmah po izbijanju Mladoturske revolucije (1908.) u Rusiji se sastaje najviši državni, vojni i finansijski vrh. Sastankom predsedava grof Izvoljski, ministar inostranih poslova. Na sastanku je zaključeno da Rusija još nije spremna da objedini balkanske pravoslavne narode i države i da zajedno sa njima ostvari svoj istorijski san: da se čvrsto utvrdi na obalama Bosfora – tih ulaznih vrata u Crno more, ili rusko jezero – kako je tada nazivano. Da ponovo na vrh Crkve svete Mudrosti, Aja Sofije, postavi krst, koga je još 1453, s treskom na zemlju oborio Sultan Mehmed, osvajač Carigrada. Od tog pada zatresla se cela Planeta. Puni smisao ruske ideje i istorijski značaj ruske misije nije se mogao ni zamisliti bez njegovog vraćanja na vrh stare Justinijanove katedrale. Na najvišu tačku, najlepšeg hrama, istočnorimskog hrišćanstva. Zato Izvoljski odlazi na tajne pregovore sa svojim austrougarskim kolegom, baronom Erentalom. Zidine baronovog zamka u Buhlavi i danas čuvaju detalje tih pregovora. Međutim, događaji koji su neposredno usledili nedvosmisleno su otkrili ono o čemu su se njih dvojica precizno dogovorili. Petog oktobra 1908. proglašena je nezavisnost Bugarskog Carstva. Već sutradan je objavljena aneksija Bosne. U Beogradu je ovaj događaj izazvao provalu gneva i masovnih protesta. Do koje mere je Beč bio rešen da brani pravo na Bosnu pokazao je mobilizacijom čitavih armija spremnih da pređu Savu i kazne Srbiju. Rusija je na sebe preuzela otplatu bugarskog ratnog duga Turskoj iz 1878. Ugostila je Pašića i prestolonaslednika Đorđa, savetujući im popuštanje i nemo trpljenje ″fizičkog bola″ (izraz Milovana Milovanovića) nanetog Srbima brutalnom aneksijom Bosne. Ubrzo po njihovom povratku kući zvanični Beograd dao je izjavu o ″ nezainteresovanosti ″ po tom pitanju. Na drugoj strani Beč je platio Turskoj 52 miliona kruna odštete. Evakuisao je svoj vojni garnizon iz Novopazarskog sandžaka, postojanog etničkog klina, i odrekao se policijske kontrole u crnogorskim teritorijalnim vodama. Tako je samo na kratko, pogodbom između Petrograda i Beča, smirena aneksiona kriza, na čiju je 100-godišnjicu Radovan Karadžić izručen Hagu. VII Bosna je ostala izvan ciljeva i domašaja ruske politike čak i posle njene definitivne odluke da, u savezu sa pravoslavnim državama, temeljno preuredi odnose i prilike na Balkanu. U njenim planovima ni tada nije bilo Srba iz Bosne. Prema pojedinim pravoslavnim narodima gajila se i sumnja, pa čak i otvorena rezerva, koju je najsažetije formulisao Konstantin Leontjev, pitajući Rusiju pre Balkanskih ratova : ″… neće li njeni orlovi zalud preletati Dunav i Balkan da bi kasnije, na slobodi, Srbi i Bugari izlegali piliće građanskog evropejstva.″ Nakon ubistva poslednjeg cara Nikolaja II Romanova, Rusija je svoju iščupanu dušu tražila skoro čitav vek. U tom periodu teško je mogla pomoći i samoj sebi. Sve dok nije otkrila posmrtne ostatke carske porodice i sahranila ih po pravoslavnim običajima. Taj svečani čin obavljen je u Petrogradu,17. jula 1999, u Sabornoj crkvi svetog Petra i Pavla.Tačno 80 godina od groznog umorstva. Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ih je 2000. godine i od tada počinje duhovni i svaki drugi preporod Rusije. VIII Zbog Bosne su Srbi često i u masama suđeni i osuđivani. Povodi su bili različiti, ali su svi procesi bili montirani i politički motivisani. Jedan od poznatijih je tzv. Veleizdajnički proces Srbima u Zagrebu. Pripremajući pred evropskom javnošću opravdanje za aneksiju Bosne, Beč se upinjao da ponudi što više uverljivih dokaza o podrivačkoj i prevratničkoj delatnosti Srba u Hrvatskoj. Zatvorske ćelije punjene su najuglednijim Srbima, mimo svih zakonskih pravila. Kao ″dokazni materijal″ plenjene su srpske zastave, ćilimi sa nacionalnim grbovima i drugi ubojiti predmeti. Uhapšena su ukupno 53 ″veleizdajnika″. Među njima je bilo 14 trgovaca, 12 učitelja, 9 činovnika, 5 sveštenika, 1 profesor i 1 student. Uhapšeni su i srpski politički prvaci, Adam i Valerijan Pribićević. Potrpani u ćelije sa ubicama i kriminalcima, nedeljama bez saslušanja, njih 11 se odlučilo za štrajk glađu, kako bi izborili bar pravo na saslušanje. Optužnica je objavljena tek 12. januara 1908. Njen sadržaj na klimavim nogama podupiralo je ravno 378 svedoka. Od kojih su njih 218, kao zakleti srbofobi, pripadali Frankovoj Stranci prava. Njima je pridodat i impresivan broj krivokletnika-delikvenata. Ukupno njih 105, koji su bili ili kažnjavani, ili su još izdržavali kaznu! Takvi svedoci imali su pod zakletvom da posvedoče glavnu krivicu optuženih Srba: planiranje i izvođenje velikosrpske revolucije u monarhiji. ″Velikoizdajnički proces″ obesmišljen je na vrhuncu antisrpske propagande u Evropi. Onog časa kada je Rusija priznala aneksiju Bosne. Da nije bilo tog diplomatskog poteza ko zna da li bi sudije odbile da prihvate predlog tužioca, koji je za sve optužene zahtevao kaznu smrti – vešanjem. Ovako optuženi su zajedno osuđeni na ″samo″ 184 godine robije, 5. oktobra 1909. godine. Potomci ondašnjih Srba iz Hrvatske, uz logističku pomoć NATO, pobijeni su i proterani 1995, posle oružanih akcija nazvanih Bljesak i Oluja. Bio je to školski primer etničkog čišćenja.. Po uzoru na Veleizdajnički proces u Zagrebu, Beč je organizovao i Veleizdajnički proces u Banjaluci 1915-16. Matrica je bila ista samo je cilj tog političkog sudilišta bio drugačiji. Ono je trebalo da opravda austro-ugarski napad na Srbiju. Pred sud je izvedeno 156 uglednih Srba i Srpkinja iz BiH. Njih 16-oro osuđeno je na smrtnu kaznu. Ostali na dugogodišnje robije. Apeli iz sveta, među kojima je najuticajniji bio glas španskog kralja Alfonsa, uticali su na Beč da pomiluje na smrt osuđene. Za sve optužene na ovom montiranom procesu u Banjaluci pravu slobodu je doneo, ipak, pobednički pohod srpske vojske. Na beskrajnoj traci političkih sudanija Srbima sada je došao red i na Radovana Karadžića. Prvog, legalno i legitimno izabranog predsednika Republike Srpske. IX Pre Dejtonske mirovne konferencije NATO je bombardovao položaje Srba u Bosni, kako bi oslabio njihovu pregovaračku poziciju. Prvi predsednik Republike Srpske, pod ko zna kakvim uslovima i ucenama, pristao je da demisionira. Da se povuče sa svih državnih i partijskih funkcija. Da nestane iz javnog života. Da ga nema ni na pregovorima u američkoj vojnoj bazi, u kojoj se, između ostalog, odlučivalo i o sudbini Bosne. Kao i o budućem položaju srpskog naroda u njoj, koji je Karadžića, izabrao za svog prvaka. Nepobitna je činjenica da su Srbi na čelu sa Karadžićem prvi put u istoriji napravili svoju državnu tvorevinu levo od obale Drine. To je i jedini ″ratni plen″ Srba u proteklim oružanim sukobima na području bivše SFRJ. Sve ostalo spadaće u rubriku naknadnih ocena i komentara podložnih promenama na međunarodnoj političkoj sceni. Karadžić će na ovom suđenju, sa unapred poznatim ishodom, dobiti bar tu priliku da baci širok pogled na prošle događaje i glavne aktere. Da skloni neprozirnu medijsku zavesu sa ambivalentne i mutne uloge tzv. Međunarodne zajednice u mnogim zločinima počinjenim na svim zaraćenim stranama, pa i u Srebrenici. Ali i u Bratuncu. I na drugim mestima. Takva prilika se ne propušta i nema sumnje da će je Karadžić iskoristiti. On, koji je punih 13 godina bio druga ugovorna strana, najbolje zna pravu prirodu onih koji su za sebe pribavili ekskluzivno pravo nekažnjenog ubijanja po svetu. Oni podmeću ratne požare širom sveta, a onda se nameću kao vatrogasci. U isto vreme i ratnohuškači i mirotvorci. Spasioci i uterivači demokratije, koji najdoslednije primenjuju politiku dvostrukih standarda. Oni koji su svoju ubilačku akciju protiv Srbije dijabolično prekrstili u Milosrdnog Anđela. Nema većeg uzasa od laži maskirane u istinu. Nema većeg poniženja od duhovnog. I nema gore tamnice od planetarnog kraljevstva zasnovanog na lažima. Malobrojni su oni koji iza maske milosrdnog anđela prepoznaju nakazno lice sablasti stvorene da vara. Jedan od njih je Aleksandar Solženjicin koji veruje da: ″jednostavan korak koji treba da učini hrabri pojedinac jeste da ne učestvuje u laži. Jedna reč istine će prevagnuti nad svetom″- bodri nas i s one strane groba neumrli Solženjicin. Karadžić je, iako nevoljno, izašao iz globalnog pozorišta senki, prerušavanja i mimikrije. Ugovor s đavolom više ne važi. Sada je to opet onaj stari, pravi Raša, koga su Srbi u Bosni već opevali: ″Radovane da te nije bilo Srpsko bi se salomilo krilo Radovane u tebe gledamo Srpsku zemlju nikome ne damo″. Tek utamničen i sa svojim pravim identitetom on je postao istinski slobodan čovek, nameran da bez pomoći advokata, svedoči o pravom zatočeništvu u virtuelnoj slobodi. Gotov da učini taj jednostavan korak hrabrog pojedinca. Kazna je, ionako, nebitna. Onaj, koji jedini i zaista sudi - tek naknadno će dati svoju završnu reč. Na 2018. ionako nećemo dugo čekati. Beograd,10. avgust 2008. |
Ostali članci u rubrici
- Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
