Između meksičkih partizana i somalijskih gusara

Aktuelna ekonomska kriza pružila nam je sasvim neplanirano naočare sa velikom dioptrijom kako bismo lakše mogli da odmerimo bahatosti neoliberalnog kapitalizma. Onog istog, koji pod plaštom patetične saosećajnosti polagano vodi svet u propast! Pod uslovom da već nismo obogaljeni efektima kokošijeg slepila, lako ćemo, pomoću ovih fiktivnih naočara, uočiti delove globalne apokaliptične kaldrme: ekološku katastrofu, besmislene ratove za sirovine koje uništavaju prirodu, širenje siromaštva i bede, glad, nezaposlenost, ugrožavanje ljudskih prava (posebno radnih) ... Pošten čovek će se, stoga, verovatno zapitati zašto danas nedostaju revolucionarne pobune protiv globalnog poretka koji proizvodi navedene, i njima slične nepravde? Odgovor je jednostavan: pobune postoje, ali su zbog decentralizovanog i lokalnog karaktera slabo uočljive čak i za deblja dioptrijska stakla. Međutim, čak i ako su medijski dobro propraćene, poput ovih najnovijih u Grčkoj, veza sa širim globalnim kontekstom i dalje ostaje zamagljena za većinu pasivnih posmatrača zbivanja. Sa revolucijom stvari stoje još gore, budući da je ona za većinu ljudi odavno postala demodirana pojava.

Demodirana revolucija i (post)moderni otpori

Revolucija je danas postala potpuno demodirana pojava, između ostalog, i zbog toga što je vera u koreniti preobražaj globalnog sistema zatrta na samom pragu status quo ideologije. U savremenom korporativno-kapitalističkom sistemu koji, putem medija, svakodnevno relativizuje škakljive pojmove (revolucija, otuđenje, pohlepa, eksploatacija) teško da ima mesta za nekog novog Panča Vilju ili Bakunjina. Jer, kako sačuvati veru u potencijalnu revolucionarnu delatnost kada se unutar savremene terminološke konfuzije pojam revolucije prvenstveno izjednačava sa „epohalnom“ formulom u proizvodnji praška za veš. Zato se o revoluciji isključivo i govori kao o reliktu prošlosti koji nema izgleda na realizaciju u sve neizvesnijoj budućnosti. Ali, da li je to zaista tako? Bez obzira na trenutnu devalviranost pojma revolucije, treba znati da širom sveta i te kako postoje raznorodni i pitoreskni otpori dominaciji sistema. Isto tako, treba znati i to da se lokalno-globalni, odnosno glokalni otpori umnogome međusobno razlikuju. Jedni su proaktivni poput ekoloških ili mirovnih pokreta. Drugi su reaktivni poput nacionalističkih ili etničkih. Jedne, poput alterglobalističkog pokreta, pokreće utopijska vizija humanijeg sveta, dok su drugi više lokalno orijentisani, kao na primer brojni reaktivni antiglobalizmi. Jedni svlače ideološko ruho, drugi ga ponosno oblače. Na koncu, jedni upražnjavaju nenasilne metode otpora, dok su drugi više okrenuti nasilju. Miriše li onda ovaj, nazovi, pluralizam glokalnih (planetarnih) otpora na nekakav decentralizovani oblik revolucije? Možda, ali samo ukoliko ti otpori vode progresivnom menjanju globalnog sistema, makar i na parče. U svakom slučaju, postojeći pluralizam otpora potvrđuje tezu poznatog sociologa Manuela Kastelsa da savremeni svet prvenstveno oblikuju suprotstavljajući tokovi globalizacije i identiteta. To pojednostavljeno rečeno znači da se na jednoj polovini svetskog „igrališta“ nalaze legitimirajući identiteti dominantnih glokalnih aktera (nacionalne vlade; nadnacionalni entiteti – MMF, STO, EU, G7; moćne transnacionalne korporacije), dok su, istovremeno, na drugoj polovini rasprostrti njima suprotstavljeni reaktivni i proaktivni identiteti otpora.

Pluralizam violentnih taktika otpora

Na simboličkoj ravni, raznorodne tipove otpora prvenstveno treba vezivati za negativne efekte neoliberalne globalizacije. Pritom, i nasilne i nenasilne otpore treba isključivo posmatrati kao različite manifestacije narodnog nezadovoljstva. Problem jedino nastaje prilikom određivanja glavnih krivaca koje treba obeležiti markerom nagomilanog nezadovoljstva. Jer, pošteno govoreći, nije isto kaliti bes na policajcima, imigrantima, nedužnim građanima, fasadama banaka ili oknima restorana brze hrane. Primera radi, i ekstremno desne i krajnje leve grupacije rado uleću u sukobe sa policijom. Razlika je u tome što neonacisti nezadovoljstvo efektima neoliberalne ekonomije pokušavaju da izleče još i antiemigrantskim aktivnostima, dok su, s druge strane, anarhisti više antikapitalistički usmereni. U prvom slučaju, taktika besomučnog lemanja nemoćnih inostranih radnika samo učvršćuje klimu opšte socijalne nesigurnosti koja u osnovi odgovara neoliberalnom poretku, jer na kraju krajeva, i neonacistu i imigranta „zakucava“ unutar lokalnog miljea potčinjenosti globalnom kapitalu. U drugom slučaju, taktika demoliranja lokalnih ekspozitura transnacionalnih korporacija, kratkoročno artikuliše nagomilano antisistemsko raspoloženje naroda, ali dugoročno omogućava vladajućem establišmentu da bilo koji oblik otpora stigmatizuje kao destruktivni atak na sistem. Žrtve neoliberalnih reformi širom sveta greše kada nasiljem nad stranim radnicima (koji su takođe žrtve sistema) nastoje da razreše probleme u sferi rada! Da li će južnoafrički huligan koji je metalnom šipkom izdevetao zimbabveanskog rudara bolje živeti ukoliko se ovaj nakon prebijanja vrati odakle je došao? Ili, da li će violentni bavarski skinshed rešiti pitanje vlastite socijalne sigurnosti ukoliko izglancanom cokulom išutira kurdskog molera? Teško, jer niti će navedene reaktivne taktike lišiti kapital jeftine radne snage, niti će presudno uticati na bezbednost njegovog poslovnog okruženja. Ipak, kada nasilni otpori sistemu poprime oblik kolektivnog napada na društvene institucije, perspektiva se dramatično menja. Prošle godine su afrički i arapski imigranti, unutar francuskih favela, Molotovljevim koktelima zasipali organe reda, banke, supermarkete, škole … Na taj način su izražavali socijalni protest protiv marginalizacije, diskriminacije i izopštenosti u koje ih je vrlo nesentimentalno „uvaljao“ sistem. Kapitalu nije bilo svejedno, budući da su se njegovi predstavnici namah zabrinuli za ukupni poslovni imidž Francuske, te je Sarkozi brže bolje reagovao nazvavši imigrante ološem, a siromašne četvrti gangrenom francuskog društva. Globalnom kapitalu, dakle, nije potrebno nesigurno poslovno okruženje. S druge strane, radnoj snazi širom sveta nije potrebno nesigurno socijalno okruženje. Nisu li zapravo ovo koordinate budućih glokalnih sukoba? Možda ovu tezu na specifičan način potvrđuju aktuelni događaji u Grčkoj!

Od meksičkih partizana do somalijskih gusara

Pozabavimo se sada pitoresknim oblicima otpora. Neoliberalne reforme u okviru Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), proizvele su sredinom '90-ih godina 20. veka prvu postmodernu gerilu. Preciznije, to je učinila servilna meksička vlada, koja je uklanjanjem ograničenja na uvoz kafe i kukuruza, drastično oštetila domaće uzgajivače. Seljaci indijanskog porekla iz siromašnog Čijapasa, koji žive od uzgoja i prodaje kukuruza i kafe, reagovali su u duhu legendarnih bolivijskih partizana – zgrabili su puške i podigli ustanak atipičan za kraj milenijuma. Inače, pobunjeni seljaci – Zapatisti, počeli su svoj revolucionarni pohod kao reaktivni pokret isključivo orijentisan na odbranu lokalne poljoprivrede od neoliberalnih intervencija sopstvene vlade. Vremenom su se, međutim, preobrazili u proaktivnu alterglobalističku snagu koja danas poziva na globalnu borbu protiv nepravdi i siromaštva u čitavom svetu. Na drugoj strani, ubogi somalijski „proletarijat“ odoleva pritiscima neoliberalnog kapitalizma isključivo putem otimanja inostranih brodova. Postoji teza prema kojoj je iznenadna pojava gusarstva na afričkom rogu u tesnoj vezi sa ekološkim genocidom koji se sprovodi u toj oblasti. Somalija je, prema ovoj tezi, postala profitabilno međunarodno smetlište na kojem bogati svet izručuje toksični otpad! Tako je ogromna koncentracija brodova sa smrtonosnim tovarom, na kraju, izazvala reakciju somalijskih ekoloških žrtava i to u vidu povampirene gusarske delatnosti. Bilo kako bilo, originalnost navedenih pitoresknih otpora nije sprečila medije globalnog neoliberalnog sela da u velikoj meri preokrenu njihov izvorni smisao. Pa tako i meksički partizani i somalijski gusari, propušteni kroz fotošop globalnih kreatora javnog mnjenja, više nalikuju komičnim replikama svojih slavnih prethodnika negoli osobenim borcima protiv globalnog poretka. Zbog toga se zapatistički komandant Markos, i pored originalne pojave, tretira tek kao bleda Čeova kopija, dok se savremeni somalijski gusari poistovećuju sa rđavim likovima iz niskobudžetnih akcionih filmova. Zar to onda dodatno ne potvrđuje tezu o sveopštoj relativizaciji antisistemskih aktivnosti širom sveta?

„Homo ludens“ bez nasilja pobeđuje „homo ekonomikusa“

Breht je govorio da se vladavina nasilja jedino nasiljem može prevazići. Čini se, međutim, da se u današnjem postmodernom dobu jedino nenasilnim i sofisticiranim oblicima otpora može nauditi vladavini sofisticiranog nasilja. Višednevne masovne demonstracije protiv neoliberalnog razrezivanja penzija i plata, poput onih proletnjih u Francuskoj i Grčkoj, jedan su od primera kako se i nenasilnim taktikama otpora može privremeno paralisati sistem. To je još 1919. godine, nakon velike i nenasilne blokade Sijetla od strane lučkih radnika, shvatio tadašnji prvi čovek ovog grada, izjavivši da revoluciji nije neophodno nasilje! Ipak, izgleda da je za današnje velike nenasilne proteste prvenstveno neophodna solidarnost različitih sindikalnih organizacija, što može ići vrlo kilavo u vremenu opšte iskorenjenosti „radničke klase“. Pod pretpostavkom da se čudo ipak desi, dovoljno je da plave kragne istovremeno obustave rad u transportu i elektrodistribuciji, pa da sve, sa stanovišta sistema, ode dođavola. A kad se klipovi masovnih uličnih protesta jednom ubace u točkove „supermašine“, tada ni suzavci, ni vodeni topovi ne mogu bogzna šta da urade. Američki konzervativci su ovu subverzivnu pretnju po sistem nanjušili još '60-ih godina prošlog veka. Tako se, primera radi, Semjuel Hantington (ovdašnjoj javnosti poznat po „Sukobu civilizacija“), žalio na nedopustivi višak demokratije, koji se iz hipi komuna i studentskih kampusa nezadrživo prelivao na ulice velikih gradova širom SAD-a. Bilo kako bilo, ostaje činjenica da je Vudstok generacija podarila čovečanstvu potpuno novi performativni oblik građanske neposlušnosti. Formiranje ljudskog prstena oko Pentagona, prosipanje novčanica od jednog dolara po brokerima na Volstritu, predsedničko kandidovanje praseta za vreme vrućeg čikaškog leta 1968 … samo su neki primeri onovremenih performansa. Alterglobalistički pokret danas nastoji da reaktivira utopijsku energiju šezdesetih. Takođe, grupe unutar ovog glokalnog pokreta najdalje su otišle u spajanju tradicionalnih oblika građanske neposlušnosti sa postmodernim formama artističkog performansa. Aktivisti sa klovnovskim maskama ili u kostimima Diznijevih likova uspostavili su potpuno nove standarde komuniciranja sa policijom i predstavnicima establišmenta. Oni plešu sa njima, polivaju ih vodenim mlazevima iz plastičnih pištolja ili ih jednostavno gađaju igračkama. Da li je reč o novom postmodernom čitanju starih revolucionarnih taktika? Možda! No, jedno je sasvim izvesno, ova naoko bezopasna dečija igra, lišena forme klasičnog violentnog bunta, otkriva kako kreativni „homo ludens“ postepeno pobeđuje ispraznog „homo ekonomikusa“ i to na njegovom terenu! Za sada, međutim, niko pouzdano ne može da zna šta će se dogoditi ako se na kraju ipak budu šutirali penali?