Izdati jadnici i jadni izdajnici

Nebojša Dugalić napušta Srbiju! Još jednom smo poraženi.

Glumca Nebojušu Dugalića upoznala sam tokom zajedničkog rada na predstavi, pre šest godina. Bilo je to trenutno otkriće dubokog umetničkog prepoznavanja, radosna spoznaja krupnice znanja, umeća i veština, početak decentnog, toplog prijateljstva. Otada upoznajem i čoveka Nebojšu Dugalića, učenog, mudrog, dostojanstveno vrlog, nadasve plemenitog, onog od retke sorte. Dobro znam koliko gubimo.

Od februara pokušavamo da se vidimo. Želja ne može baš uvek da savlada nemogućnosti; uz sve ostalo, Nebojša igra u 10 pozorišnih predstava, toliko sam ih ja prebrojala. Najzad, sreli smo se u subotu, 4. aprila, u glumačkom salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, posle odigrane predstave „Izdaja“. Baš tada, baš tu, baš tako – ima neke simbolike u tome...

„Izdaja“ – izdaja vrlina, izdaja talenta, izdaja vrednosti, uverenja, ideala, izdaja logike, izdaja razložnosti, izdaja radinosti, izdaja poštenja, dostojanstva, izdaja mere, izdaja ćudorednosti, izdaja pristojnosti,... izdaja ljudskosti!

Ne, ne govorim o predstavi; izvinite Nebojša, dragi prijatelju, što ću o vama, zapravo, više o nama, ostajućima, zatamničenima izdajničkim ćutanjem. Pristajanjem?!

Nebojša Dugalić je počeo profesionalno da glumi u 21. godini, diplomirao je sa 24, sa 28 godina je postao šef klase glume na FDU, u 31. godini izabran je za vanrednog profesora na Akademiji umetnosti, sa 37 godini postaje redovan profesor univerziteta. U pozorištima, na filmu, televiziji, radiju odigrao je preko 100 uloga; ostvario je 30-ak režija; izveo je 5 glumačkih klasa, oko 70 diplomiranih glumaca. Za umetnički rad, dobio je preko 40 nagrada, 13 internacionalnih. Ovog maja, Nebojša navršava 45 godina. Oženjen je glumicom Draganom Dugalić, sa kojom je roditelj petoro dece. To su činjenice.

Nebojša Dugalić – srpski glumac, reditelj i profesor glume – nedavno je, sve njih sedmoro prijavio za iseljeničku vizu za Kanadu. Nema prava, rekao mi je, da dalje osujećuje budućnost svoje dece. Tamo, rekao je i to, radiće bilo šta što mu bude dostupno. To su, takođe, činjenice. Tačnije, to su posledice.

Od naših razmenjenih mejlova u februaru, utrkujem se sa vremenom. Rešila sam da pogledam sve Nebojšine predstave, neke drugi, treći, četvrti put, svejedno – nedovoljno. Moram, makar još jednom, da doživim, ugrabim, otrgnem od neumitnosti to njegovo čudesno nešto. Dok je tu!

Moj tihi pohod nije bio nameren da se obznani u javnosti; nije se nje ticao. Bio je to moj lični čin, moja potreba. Ujedno, moje suprotstavljanje, moj otpor i moja borba. Moj duboki naklon umetniku, čoveku, moje “hvala” i “neizmerno žalim”. Toliko, najmanje, mogu da učinim, kada već više, bolje ne umem i nije mi dato.

Ćutala sam o tom sopstvenom hodočašću i Nebojši, osećanjem za dostatnost mere, zbog načina na koji sam saznala zašto odlazi, baš on koji se svojom suštinom najupornije opirao. Iskrenost takvog prijatelja uzdaruje se dostojanstvenom čuvarnošću prema poverenom, nikako drukčije. Nalet emocija, negodovanja, besa, koje je ta vest izazvala, susprezala sam dugo u sebi, poštujući Nebojšino ćutanje.

Sad javno prekidam ćutnju! Obavezuje me svest o veličini vrednosti onoga što se nikada ne sme izdati. Nebojša, sobom već velik, prestaje da ima jedno ime, postajući paradigma ovdašnje opštosti.

Gromoglasno, bahato, nevaspitano, prosto, najjavnije moguće sasuto nam je u lice: šta će nam istina, znanje, umeće, šta će nam kultura, pozorišta, muzeji, šta će nam umetnici, arhitekte, inženjeri, nastavnici, učitelji,.. tamo neka intelektualna elita, što samo izneverava gromoglasnike. Oni nam, ionako, svakodnevno, najgromoglasnije dokazuju da ovde, u stvari, narod treba zameniti?!

Ćutanje me umalo ugušilo nakon izvođenje mjuzikla “Jadnici”, “Izdaja” je došla posle. Ni ovog puta, neću da govorim o predstavi, hoću o njenom ogledalu. Nepristajući!

Veliki Viktor Igo je napisao “Jadnike” 1862. godine. Posle potrošenih više od veka i po, kao da nismo ništa naučili od toliko puta ponovljenog. Evo nas gde se i dalje vrtimo po limbu, oko večito istog, zar ne česnjejši Sterija i uvaženi mister Nušiću?

Sa mog sedišta, u zadnjem redu, imala sam pregled čitave sale. Gledalište je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta, i na dodatno unetim stolicama. Veseli me broj mladih, svuda su oko mene. Ima i dece, zauzeli su dobrih pet redova. Negovana, pažena, mažena deca, rekla bih, sedmi-osmi razred osnovne škole. U sebi hvalim njihove profesore; ishodište svake nade u moguće bolje je u mladosti potonjih ljudi.

Svetla se gase, uvodni taktovi “Jadnika” počinju… Orkestar moćno zvuči, jasno čujem to i radujem se, scenografija je svedena a vrlo maštovita, prvi tuti obećava, solisti potvrđuju da je svako ko je trebalo dobro uradio svoj posao, umetnički i ljudski pošteno! Mjuzikl je, moguće, najzahtevnija pozorišna forma.

Na taj trenutak zaborava, okrepe i zanosa, koje mi pozorište uvek donese, predajem se uživanju…

Ali, u uglu oka nešto mi smeta. Opirem se to da primetim pred delom Igoa u muzičkom pročitavanju Bublila i Šenberga. Mjuzikl se izvodi u originalu, na engleskom jeziku, Nebojša je Žan Valžan, izvođači za njim… – vredelo je svake sekunde.

Međutim, otamo negde, onaj plavetni odsjaj uporno kinji. Nevoljko skrenem pogled sa scene prema tom nesnosnom treptanju, čini mi se da kvasa poput divljeg tela u svečani polumrak gledališta. Nekoliko redova ispred mene, dovoljno blizu da jasno dogledam, u rukama jedne dugokose devojčice svetli ekran mobilnog telefona. Rutinirano, neverovatno hitro, njeni uvežbani palčevi poigravaju po virtuelnim slovima tastature “tač-skrin” ekrana. Ispisuje poruke nekom odsutnom, ko joj, ne postojeći tu, jednako hitro odgovara. “Razgovor” je, očigledno, vrlo intenzivan i buran. Toliko predana onom  tamo, što nije, devojčica, slutim, i ne oseća one oko sebe koji jesu. Ljude i događaje na sceni ne vidi jer ne gleda u njih; možda čuje muziku, bar se nadam. Silno obuzeta onim čega nema pored nje, devojčica je temeljno propustila oba čina, sve tako postojeći tu ali ne i bivajući.

Sneveseljena, kapitulantski, vraćam pažnju na scenu. Ali, povremeno, ne mogu dovoljno jasno ni da vidim niti da čujem predstavu od uskomešanih glavica u redu ispred, od njihovog žamora, upadica, podgirkivanja, kikota – nedvosmisleno su se dosađivali. Dobro, pomislim, to su samo deca, pubertet je čudo, bolje je što su tu nego da nisu, možda će im se jednom svideti, ponavljanjem postati navika, potreba. Možda je ovo, ipak, preozbiljan komad za tako mlade godine…

Svetla se pale, najavljujući pauzu između činova. Deca veselo otskoče sa sedišta, najzad je ono što nisu želeli prestalo. Nasmešim se jednoj mršavici, oči joj kao u srne. Blago joj kažem: “Lutko, ako vam je dosadno, što ne izađete sa predstave?” Bez trunke oklevanja, nimalo postiđeno, široko gledajući u mene tom srnećom smeđinom, pogledom nevinog pravednika, buduća lepotica iskreno odgovara: “Ne smemo od nastavnice, daće nam neopravdani”. Ja zaćutim, ustanem i pohitam u hol.

Pozorište kao izlišnost, kao prinuda, represija, pretnja, kazna…; nastavnica – egzekutor?!

Gospodo roditelji, predsednici, ministri, sekretari, referenti, uposlenici…; građanke i građani Srbije – izvolite račun! Izvesno će stići na naplatu!

Susret sa Nebojšom nakon “Izdaje”… U osmehu, zagrljaju, različakplavoj dubini očiju tog čoveka nalazim toplinu, blagost. I reči su mi iste, kao oduvek, u njima nema ojađenosti, jetkoće, kamo li besa. Ima odmišljene jasnoće, razuma, logike, rešenosti – potpunog mira. Postiđena njegovim mirom, suzdržavam svoju jetkost nad ovim što nam je zbilja, svoj bes zbog budućnosti koju porađa našoj deci. Ja sam svoju već ispratila, Nebojša ih ima petoro. Nisam mu pominjala onu decu na “Jadnicima”. O čemu smo razgovarali njegovo je da kaže, ako odluči da javno progovori o tome.

Izdati jadnici i jadni izdajnici…Finale mjuzikla završava se raskošnom arijom, njene poslednje reči su: “Sutra će doći”!” (https://www.youtube.com/watch?v=NAVrm3wjzq8, “Jadnici”, epilog 2:15:07 – 2:17:20)

Da, dragi Nebojša, sve naše nebojše, sutra će doći! Želim vam svima, silno vam želim da pronađete taj žuđeni komadić sreće, spokoja, ostvarenja, gde god da morate po njih otići. Nama, ostajućima, još silnije želim da ovde dočekamo isto. Snaga će nam svima biti potrebna!

Silina te snage izvire iz jednostavne neminovnosti. Sutra će doći, ina današnja gospodo, uprkos vaših trica i kučina. Čuli vi to ili ne.

Sa više života za sobom nego ispred sebe, ja ne pristajem, i ne bojim se!