Ilija Čvorović - prvi srpski antiglobalista

 «Ko nije u liku Ilije Čvorovića prepoznao svog oca, taj nije rastao u tipičnoj srpskoj porodici» - govorio je moj prijatelj početkom osamdesetih godina. Bilo je to vreme ''hladnog rata'' između Istoka i Zapada i njihove neprestane borbe za politički i kulturni uticaj svuda po svetu. Podele su zahvatile i nas. Moja generacija je rasla u ''mekom'' komunizmu i navijala je za liberalni i dobro dizajnirani Zapad, dok su naši očevi bili okrenuti ka Istoku. Kasnije se ispostavilo da su to činili mnogo manje zbog komunizma, a mnogo više zbog tradicionalne ljubavi ka Rusiji.

Ilija Čvorović dočekuje 5. oktobar

Svi naši očevi su izgledali i ponašali se isto. Zdepasti i namršteni, ispod staromodnih brkova, još od detinjstva na selu negovali su kult ''glave porodice''. Uvek kruti i strogi, tvrdoglavo su gospodarili kućom. Na poslu su bili sasvim drugačiji ljudi: mirni ko bubice, vredni i poslušni. Za 35 godina radnog staža ni jednom nisu zakasnili na posao.

Kada se pojavio ''Balkanski špijun'' i kada je glavnu ulogu poneo kultni glumac moje generacije Bata Stojković odmah je postalo jasno da će to biti još jedan od stubava našeg sazrevanja i prevaspitavanja (uz Tikve i Milutina, Maratonce, Alan Forda, Kuma 1. i 2, Kafku, Doli Bel, Zvezdin Sever i Duleta, EKV i Točka, Azru i Čorbu, Nadrealiste i dr). Kroz lik Ilije Čvorovića videli smo ogromno uveličavajuće staklo svih zabluda i ideoloških bolesti naših očeva. Smejali smo se ovoj grotesknoj budaletini čija je paranoja mutirala iz kolektivnog nesvesnog stanja.

Onda su nekako podmuklo došle devedesete i donele još veće podele. Rovovi iskopani između generacija koje su imale različite vrednosne sisteme, postali su i rovovi između različitih političkih opredeljenja. Nacija se podelila: za i protiv Miloševića. I sam Dušan Kovačević, koji je morao da trpi torture Miloševićeve vlasti, razmišljao je kako bi njegov Ilija Čvorović u to vreme nužno postao tvrdi SPS-ovac, a brat mu Đura radikal.

Danas smo već nekoliko godina u novom milenijumu. Vlast je u međuvremenu ''okrenula cajger'': prvo se promenila - pa onda menjala, tako da su se podele ublažile. Nema više apsolutne ideološke istine u Srbiji i manihejske podele na ''crno i belo''. Prošlo je i dosta godina i premnogo događanja, pa je vreme za pokušaj stavljanja ovog ''živog lika'' u ramove novih tumačenja i drugačijih gledanja.

Ko je, zapravo, Ilija Čvorović?

Šta je nesporno i opštepoznato kao negativno u liku Ilije Čvorovića?

Da je staljinista i paranoik, da je pratio i maltretirao nedužnog čoveka i da je uvrteo sebi u glavu međunarodnu zaveru koje nema ni u naznakama.

Šta je vrlo verovatno u biografiji Ilije Čvorovića?

Da je seoskog porekla i to najverovatnije iz Bosne ili Hrvatske gde se kao mladić priklonio partizanima, prvenstveno zbog odbrane od ustaške kame. Da se u tom ideološkom pokretu postepeno zaljubio u ideje ''svetske pravde i jednakosti''. Da je na samom kraju rata poslat na Sremski front kao i većina srpske omladine, gde je ranjen i jedva uspeo da preživi. Da mu još rana nije pošteno ni zarasla a da su ga njegovi drugovi uhapsili i poslali na Goli otok, gde je u paklu izdržao dve godine. Da je živeo u stalnom strahu od novog hapšenja i pod čestom prismotrom i da mu dugo vremena ništa nije bilo jasno.

Šta je to ostalo nezapaženo, a pozitivno je u liku Ilije Čvorovića i zapravo čini temelj ovog tumačenja?

Prvo, da je on vredan čovek koji je celoga života tvrdo radio. Sigurno je neuporedivo više dao društvu nego što mu je to društvo vratilo. Dirinčio je i ćutao disciplinovano verujući u nužnost individualne žrtve zarad opšteg dobra. U žučnom razgovoru sa ćerkom njegova žena Danica kaže: ''tvom ocu je često u životu bilo teško, proživeo je vek kao pas, bio vređan i ponižavan, crnčio je i radio...''. Ovakav tip ljudi muku podnosi uspravno, iznutra, noseći ćutke svoje sudbinsko breme. To su ljudi koji su teško živeli, mučene duše, generacije ''rođene u plaču i sazrele u muku''. Na drugom mestu Danica kaže podstanaru: ''25 godina smo proveli po šupama, podrumima...on je postao srčani bolesnik, a ja zaradila reumu...onda smo podigli kredit i u dugovima smo do guše...'' Bilo je to vreme kada je društvo gotovo svakome davalo stan, Ilija spada u manjinu koja nije imala tu opštu privilegiju. Zaradio je svoj krov nad glavom pošteno, sa svojih deset prstiju, kao i svaki građanin savremenog tržišnog sveta. Nikome nikada sigurno nije ostao ništa dužan.

Drugo, da on spada u one ljude koji o svojoj bolesti nerado govore, čak se i stide. Tako im je lakše, jer ne žele nikome da budu na teretu. Radije će i umreti nego postati nečija mučna obaveza. Koliko je samo naših očeva otišlo prerano na onaj svet samo zato što su se predugo stideli da priznaju da su bolesni?! 

Zatim, Ilija Čvorović je bez ikakve sumnje pošten i čestit čovek. To nije alibi njegove sudbine, to je ideal njegovog života. On sam kaže: '' živeo sam ko pošten čovek i umreću ko pošten čovek...'' Ovo je suštinska vrednosna parabola njegovog bivstvovanja na zemlji, koja je u današnje vreme postala retkost. Ilija Čvorović drži do sopstvenog ugleda i časti: ''neću da mi se ime provlači po novinama i da prstom upiru u mene...''. Ovakva spremnost na veliku žrtvu zarad izbegavanja sopstvene sramote predstavlja kapitalnu, ali nevidljivu moralnu investiciju. Traži ''celog čoveka celog života'' i sem lične satisfakcije, zvaničnih priznanja nema. Kakva suprotnost sa brendiranom filozofijom ''Novog doba'', tim zavodljivim ''carstvom privida'' u kojem vladaju zakoni brzih i površnih medijskih intervencija. 

Dalje, Ilija je nesumnjivo miran i patrijahalan čovek. Skromnog izgleda, ali osoba koja drži do sebe, uvek uredan i čist. Konzervativan u najboljem smislu te reči. Bezrezervno privržen porodici, tip čoveka koji nikada, ni za živu glavu, ne bi prevario svoju ženu. On sve ''daje u kuću'', ne ide u kafane i živi za to da iškoluje svoje dete za doktorku. Njegova žena plače od radosti kada joj ćerka kaže da se zaposlila, on je krut čovek pa ne pušta suzu, ali mu se srce topi od miline (''i meni nešto lepo da se desi!''). Poštuje običaje, vadi sve pare iz novčanika i daje ćerki da počasti društvo.

Uopšte svi oni ''znaju red'' i izkazuju poštovanje. Brat Đura dolazi u posetu i nosi pune ruke skromnih poklona, ljut je što nije ranije pozvan da pomogne Iliji i što ga je ovaj samo zvao da pomogne snajki (''ovako bar znam...nemam brata!''). Oni spadaju u one većinske i u javnosti nepravedno zapostavljene srpske porodice u kojima su odnosi među braćom čitavog života skladni i više nego solidarni.

Potpuno je vidljivo da Ilija Čvorović nije koristoljubiv čovek i da za sebe lično ne traži ništa. ''Mene ako se sete za Dan bezbednosti, sete se, ako ne ništa... to je bila moja dužnost, da jednog čoveka izvedem na pravi put.'' Ako ovakvo osećanje dužnosti izvadite iz poznatog konteksta i izvršite njegovu depersonifikaciju, dobićete najopštije i najcenjenije mesto zapadne heroike - top-temu mnogih filmova, knjiga, emisija, magazina u kojima skromni čovek svesno postaje dželat, samim tim i žrtva, zarad zaštite bezbednosti zajednice. To je ona kultna rečenica iz Skorsezeovog Taksiste: ''neko mora nešto da učini''. To je trenutak kada obični čovek, kome je svega preko glave, uzima mač osvete u svoje ruke. U zapadnoj umetničkoj industriji najčešće takav junak biva prvo progonjen, a na kraju mu svi priznaju da je bio u pravu. On tada prolazi kroz apsurdnu katarzu, umesto pomoći čitavom društvu dovoljno je i saznanje da je pomogao bar jednom jedinom čoveku.

Jasno je da je Ilija spreman da sve žrtvuje zarad svoje ideje i da sam bude velika žrtva: ''ja sam u ovaj posao uložio sve svoje, svoje znanje, pare, iskustvo...''. Na drugom mestu Danica kaže: ''...sve sam finansira, zadužio se preko pet miliona''. Kao i svaki fanatik i idealista Ilija Čvorović je hrabar čovek. On u svojoj iskrivljenoj predstavi vidi problem i ne beži od njega, ne zadovoljava se odgovorima koje dobija od zvaničnih institucija i ne smatra da je time on umirio svoju savest i ispunio svoju dužnost. On prosto ide do kraja. Čak i u tom ludilu morate mu priznati neke uzvišene stvari: spremnost na samožrtvovanje i idealizam. U današnjoj civilizaciji koju polako razjeda postmodernističko mrtvilo nepostojanja ideja i ideala, kovertirana podrška svemu što je ''in'' i ''urbano'', šansu su dobili neki bledi i površni ljudi. I zbilja, koliko je u poslednjih dvadesetak godina ispred naši očiju prošlo takvih mediokriteta koji su nam krojili sudbinu, a koje je interesovala samo bedna lična promocija, sitna korist i kukavičko srebroljublje?!

U svom političkom biću Ilija Čvorović veoma poštuje autoritet države i njene institucije. On je zapravo ''legalista'' i pokorni građanin (''mi smo stabilizaciju prihvatili...''). U njegovom životu sve se menja kada stigne poziv sa zvaničnog mesta: ''kad se to policija interesovala za nekog poštenog čoveka...'' Ukoliko čovek voli svoju državu i poštuje njene institucije, onda su ova shvatanja sasvim opravdana i logična. Na takvom poimanju građanske svesti i discipline počivaju liberalne države kojima se mi danas divimo. Da li je problem samo u Iliji Čvoroviću ili i u našoj hipokriziji? Dajemo za pravo zapadnim medijima da oblikuju javno mnjenje uprošćavanjem, pa i iskrivljavanjem slike stvarnosti i time štite interese sopstvene države. A kada Ilija kaže ''ima ko je u ovoj zemlji zadužen za istinu'', odmah ga proglasimo paranoikom i fatalistom.

Jasno ja da Ilija Čvorović nije religiozan čovek u smislu spoznaje. Ali, sa druge strane, njegovo biće je u osnovi tradicionalističko i satkano od niza osobina iz hrišćanskog kanona, kao što su skromnost, požrtvovanost, nesebičnost, vrednoća, smernost, poštenje, disciplina, patrijahalnost...  Jasno je i da su ovo vrednosti na kojima je, između ostalog, građena evropska civilizacija i na kojima i danas počiva. Lako je uočljivo da Ilija Čvorović poseduje u svom karakteru širok spektar osobina za najiskrenije poštovanje i da je danas malo ljudi sa takvom moralnom arhitekturom. Pa kako je onda ovaj obični čovek umesto temelja društva odjednom postao paranoik koji progoni nedužne ljude?

Sve potiče još iz njegove mladosti, tačnije od dvogodišnje robije. Ovaj nedužni zatvorenik je morao izdržati golgotu zbog premene kursa jedne politike. Ni krivom ni dužnom, naneta mu je duboka duševna rana, koja nikada nije zarasla. Ceo život je živeo sa osećajem gorčine i nepravde. Obeležen kao krivac (''a na stolu fascikla sa kružićima od kafe... moj slučaj!'') patio je, stideo se i kajao (''jednom sam robijao što sam verovao ljudima''), uporno čekajući rehabilitaciju. Ona nikada nije stigla, kao ni kod stotine hiljada drugih, po raznim osnovama nepravedno proglašenim krivima, a on se čitavog života osećao dužan prema državi (''ja sam ovom društvu uvek bio sumnjiv''). Stideći se negde samog sebe, otišao je korak dalje: iz velikog straha da ne ode na onaj svet ''dužan i grešan'' rešio je da preuzme stvar u svoje ruke.

Epilog svi znamo. Kraj je čista tragedija. Bolno je njegovo ispovedno saznanje: ''Jel` to znači da sam celog života bio budala? Da sam uvek bio na suprotnoj strani?''

Ilija Čvorović i evro-atlantske integracije

U međuvremenu mnoge stvari su se promenile u našim životima. Ilija Čvorović danas zvuči manje paranoično, ponekad čak i kao slučajni prorok. Tako je famozna Vinča postala Irak, gde je histerija ''oružja za masovno uništenje'' dostigla najviše domete apsurda. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje - kaže naša narodna poslovica. A mi smo se superiorno podsmevali Iliji Čvoroviću kada je govorio: ''jel` slučajno što je Valensa dobio Nobelovu nagradu i što je Papa em stranac, em Poljak''?! Možda smo bili naivni ko Danica i nismo shvatili da ''u svetu špijuna postoji zlatno pravilo: sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste''! Ili nismo na vreme shvatili da je Ilija Čvorović prvi srpski antiglobalista!

Neke su stvari postale za poštenog čoveka neshvatljive. Danas je i izdaja postala normalna i prirodna stvar. Za generaciju naših očeva, kao i za samog Iliju Čvorovića, to je bila najveća sramota! A posle ''slučaja Perišić'' i onog dela javnosti koji nas je grlato uveravao ''da nema toga što Oni već ne znaju i što bi Im se zapravo moglo dostaviti'', izvršena je sramotna zamena teze između moralnog posrnuća i pukog cenkanja oko cene izdaje. Tačno je da su mnoge stvari podložne promenama kroz vreme, ali i tu postoji granica: nemoguće je da laž postane istina, a izdaja normalan posao. Što bi rekla Danica Čvorović: ''Kad izdaju žene, što ne bi i zemlju?''

Da je Ilija Čvorović preživeo sve ove godine šta bi danas bilo sa njim? Sigurno bi ostao čovek autoritarne svesti i sklon bespogovornoj podršci političkom vođi. Ali, ne bi se suštinski razlikovao od velikog broja članova i funkcionera stranaka takozvanog demokratskog bloka u njihovom idolopoklonstvu prema liderima. Ilija Čvorović bi verovatno bio radikal i ponovo bio prezren od strane takozvane demokratske i proevropske javnosti. Ponovo bi morao da gleda gomilu neradnika ''sa prave strane'' kako uživaju u privilegijama vlasti – uostalom, kao i čitavog njegovog života, ma ko da je bio na toj pravoj strani. Njegova Danica bi ga verno pratila do kraja i u svemu, kao i sve naše majke.

A ćerka? Možda bi otišla da živi negde daleko u belom svetu, ona je svoje roditelje već jednom napustila kada im je bilo najpotrebnije, što ne bi i drugi put? Tamo negde u tuđini osećala bi teskobu kada misli o Srbiji, možda i stid. Zato što je upravo ono zbog čega ju je prihvatila Nova domovina i dala joj ''hleb u ruke'', stekla u ovoj ubogoj zemlji i na grbači svojih jadnih roditelja.

* * *

Ovo nije samo pokušaj bacanja novog svetla na jedno od najboljih dela naše dramske književnosti. Ovo je pomalo i priča o našim očevima za koje smo kasno shvatili koliko su nam odani i koje smo kasno počeli da uvažavamo. Valjda je to prirodno: što čovek više stari, to više shvata kako poštuje ono kod svojih roditelja čemu se nekad podsmevao. Biti običan čovek, kako smo to nekad samo prezrivo izgovarali dok smo maštali o budućnosti. Biti običan čovek, možda je to ipak mnogo više, možda je to zapravo – sam život.

Nemoguće je podržavati Iliju Čvorovića, teško ga je opravdati, ali je važno razumeti ga. Samo tako ćemo sprečiti rađanje novih generacija ''Čvorovića'' koji na ovim prostorima, u svako nemirno vreme, niču ''k`o pečurke posle kiše''. Stavljanje novog skenera na Balkanskog špijuna ne umanjuje bogatstvo ovog dela. Naprotiv, ono ga samo uvećava, pokazujući da velika dela to postanu kada istrpe provere vremena i novih tumačenja. Kada se ovo delo pojavilo Dejan Mijač je rekao: ''siguran sam da ćemo u srpskoj dramaturgiji vreme računati pre i posle Balkanskog špijuna''. Kako god ga računali, učinimo to samo bez ideoloških rovova!

I da završim ko Ilija Čvorović: ''kolko dugo ovo naše traje?''