Holivudizacija Versaja

Velelepno zdanje Versaja, jedna od najpoznatijih kraljevskih rezidencija u svetu, najprivlačniji je spomenik i najpostojaniji simbol francuskog kulturnog i nacionalnog prestiža. Francuzi su s razlogom ponosni, ali i vrlo osetljivi na sve što se dovodi u vezu sa raskošnim dvorcem Luja XIV (1638–1715). Tako je i sa nedavnim događajem koji je od prvobitne umetničke provokacije prerastao u prvorazredni kulturni skandal.

O čemu je, zapravo, reč? U čarobne odaje s remek-delima klasicizma i predivne vrtove Versaja banuo je DŽef Kuns u nameri da postavi svoju neobičnu izložbu. Ispred bivšeg brokera sa berze u Volstritu išao je glas da je najbolje plaćeni živi umetnik u svetu, čije je jedno delo na Sotbijevoj aukciji prodato za fantastičnih 23,6 miliona dolara.

Izvan prostora predviđenog za izlaganje u dvorcu on je nahrupio sa trivijalnim predmetima-eksponatima. Na postolje usred Salona izobilja posađen je čelični trbuljasti zeka. „Pink Panter“ je smešten u Salon mira. Sa plafona Marsovog salona klati se džinovski rak od crvenog aluminijuma. Tu su i plavi mesec od poliranog čelika, ružičasti pas na naduvavanje...

Savremeni čovek prazne egzistencije i utrnule savesti osuđen je na najgoru moguću kaznu: na život bez smisla i smrt bez nade. Odvojen od ikone Isusa Hrista on je obodren da naduvava plastičnog, ružičastog psa, dok se klanja džinovskom raku od aluminijuma. Od nesigurnog, podozrivog i uplašenog stvora očekuje se da u modernim obredima učestvuje nasmejan, pun elana i entuzijazma. U protivnom, on se izlaže opasnosti da ga šarlatani i diletanti diskvalifikuju kao nazadnjaka i mračnjaka, šovinistu koji krši ljudska prava i koristi se jezikom mržnje. Zatucanost i nepoznavanje poetičkih i estetskih načela moderne umetnosti prišivaju mu se tek kao ukras na široko skrojenom šinjelu evroskeptika.

Ipak, među Francuzima još nisu zamrli svi glasovi samopoštovanja i nacionalnog dostojanstva. „Nosite vi to u Holivud i Diznilend!“ poručuju na protestnim demonstracijama iz Udruženja za odbranu baštine Versaja. „Ne vređajte i ne skrnavite ono što je najsvetije u našem nacionalnom identitetu!“ apeluje Nacionalni savez pisaca Francuske.1 A direktni potomak Luja XIV, princ Šarl-Emanuel od Burbon Parme podneo je i zvaničnu tužbu u kojoj traži da se obustavi ovo „pornografsko skrnavljenje bez presedana“.2

I

Čuvajući uspomenu na svog mnogo poznatijeg pretka Luja XIV, princ Šarl-Emanuel nastoji istovremeno da kod svojih sunarodnika probudi sećanje na slavno doba francuskog monarhističkog, državnog, nacionalnog, političkog, teritorijalnog, vojnog, kulturnog, umetničkog i jezičkog uzleta. Na dela neprolaznih umetničkih vrednosti i nezaobilazne stvaralačke ličnosti poput Molijera, Rasina, Lafontena, Lebrina, Lila, Rigoa, Lenotra, Perola, Mansara, Kuprena...

Mnoge od njih Luj XIV je lično i nesebično pomagao kao što je i Francusku akademiju stavio pod svoj patronat i postao njen darežljivi zaštitnik. Naložio je izgradnju kolosalnog Doma invalida, te popravku i dogradnju Luvra. Volter je sedamdeset dve godine vladavine Luja XIV s pravom nazvao Velikim vekom i dobom koje će se večno pamtiti. I nije se u toj oceni prevario. Luja XIV dobro su zapamtili pristalice i poštovaoci, ali i brojni, moćni i opasni protivnici kojima se i preko groba zamerio, radeći u interesu krune i francuske nacije. Javnu službu odobravao je samo hrišćansko-katoličkoj veri, uz znatna ograničenja papskog uticaja. Papi nije dopuštao da bez kraljevog odobrenja šalje legate u Francusku. Bez dozvole Luja XIV biskupi nisu mogli da napuštaju Francusku. Lično je odobravao crkvene zakone, koji su se bez njegove saglasnosti smatrali nevažnim i ništavnim u Francuskoj.

Državnička mudrost i nacionalna odgovornost nalagali su Luju XIV da znatno ograniči papski uticaj u Francuskoj. Na to ga je podsticalo i opominjalo gorko iskustvo „Vartolomejske noći“ iz 1572. Rimokatolička crkva pokušala je tada da u jednom naletu fizički likvidira sve pristalice Luterovog učenja. U vartolomejskom masakru, za samo mesec dana, u najstrašnijim mukama, pobijeno je šezdeset hiljada protestanata. Njihov ukupan broj u tadašnjoj Francuskoj nije prelazio sedamdeset pet hiljada.

Protestantskim sveštenicima Luj XIV ostavio je mogućnost da pređu na katoličanstvo, ili da napuste Francusku. Ediktom iz 1685. proterao je Jevreje iz francuskih kolonija. Kao uzor prosvećenog apsolutiste Luj XIV je iza sebe ostavio centralizovanu, snažnu, stabilnu i uređenu državu u kojoj sve do Francuske revolucije, bezmalo ceo jedan vek, nije bilo građanskih ratova. Od tad se, međutim, sve iz korena promenilo. Evropa duže od dva veka, doduše uz česta i pogibeljna saplitanja, korača ispod široko razvijene zastave Francuske revolucije. Sada, kada se sa briselske osmatračnice čini da je na samom cilju, Vojni muzej u Parizu ostaje bez Zbirke o Solunskom frontu. Iz njega se izbacuju dokumenti i sklanjaju dokazi o herojskom podvigu i francuske i srpske vojske u slamanju Sila Osovine.

Istovremeno, u Apolonov salon u Versaju žurno se unosi mermerni autoportret bivšeg muža Ćićoline, italijanske porno-dive mađarskog porekla. U vrt slavnog dvorca, kao u padalište nakaradnog meteora, uleće bizarna skalamerija bikefalne životinje, za koju se kaže da je pola konj u galopu, pola dinosaurus.

Estetski pojam kiča ima svoje egzistencijalne korene i praktične ciljeve. Zaogrnut ružičastim plaštom on najčešće raznežuje, otupljuje i opčinjava pustu gomilu. U uzvišenim prilikama i na zaštićenim lokalitetima poput Versaja prividna bezazlenost kiča zadobija subverzivnu i razarajuću snagu. Poprima značenje otvorenog izrugivanja, skrnavljenja, svetogrđa, pa i besprimerne osvete i uvrede.

II

Nerado pominjano poglavlje iz istorije Francuske revolucije otvara se tzv. lionskom zaupokojenom liturgijom. Na scenu u drugom glavnom gradu Francuske nagrnula je rulja bukača. Uz graju i psovke ona vuče opljačkane ikone, putire i crkvene odežde. Za njom se lenjo vuče jedan magarac sa strgnutom vladičanskom mitrom zadenutom za uši. Za njegov rep privezani su Raspeće i Biblija.

Razularena svetina zaustavlja se na lionskom trgu na kome je podignut improvizovani oltar od poljskog šiblja i zelenila. Našlo se tu i nekoliko maslinovih grančica i golub koji je, navodno, u zatvorskoj ćeliji pravio društvo nepravedno osuđenom drugu-revolucionaru. Na „oltar“ postavljaju poprsje i urnu smaknutog druga i klanjaju se kao pred novim svetiteljem. A onda se Žozef Fuše, nekadašnji katolički sveštenoučitelj, zaklinje da će osvetiti mučeništvo svog druga. Da će mu krv aristokrata poslužiti umesto tamjana.

Krv umesto tamjana! Ovo je već prava objava dolaska Antihrista i početak jednog od najkrvavijih činova u istoriji Francuske revolucije. Uz Fušea „činodejstvuje“ njegov pomoćnik, neostvareni glumac Kolo d`Erboa, svojevremeno izviždan u lionskom pozorištu. Kakva prilika za krvavu osvetu na istorijskoj pozornici stvarnog života u Lionu!?

Sledi formiranje prekog revolucionarnog suda. U rano jutro 4. decembra 1793. iz tamnice se izvodi šezdeset mladih ljudi i vodi pod giljotinu. Mašina za ubijanje, međutim, radi sporo. Zato se na brzinu kopaju dva naporedna rova izvan grada. Nemoćni ljudi postavljaju se na deset koraka ispred topovskih grla. Prvi plotun ne uspeva da pokosi sve. Na one kojima je otkinuta samo ruka ili noga kidiše konjica sa isukanim sabljama i uperenim pištoljima. Pre zatrpavanja ubice sa još toplih leševa skidaju odela, nakit i vrednije predmete.

Za to vreme Fuše, glavni lionski dželat, popunjava nove spiskove za likvidaciju. Kako i zatrpavanje leševa predstavlja gubitak dragocenog vremena, potonji ministar policije nove „buntovnike“ postrojava pred puščane cevi na obali Rone. Leševi plove do njenog ušća, do Tulona.

I tako do zaprepašćujućeg broja od dve hiljade! Istovremeno sa masovnim likvidacijama odvija se sistematsko razaranje gradskih četvrti i bezobzirna pljačka skupocenih predmeta, tkanina i hrane. U vazduh lete najlepše građevine Berkura, čuvene zgrade započete za vreme Luja XIV, dovršene pod glasovitim Mansarovim učenikom. Žestina rušiteljske osvete proporcionalna je umetničkoj lepoti zdanja. Glasovi o lionskom masakru jedva se probijaju do Skupštine u Parizu, i uz grozničavo pozivanje na Boga, mole za spas. Vapaj stiže i do Robespjerovih ušiju, ali i do njegove svesti i savesti.

III

„Kaži nam ko te je ovlastio da narodu objavljuješ kako Bog ne postoji!“ grmi sa govornice Konventa Robespjer. „Kakve koristi vidiš u tome što ćeš uveriti čoveka da njegovu sudbinu određuje slepa sila koja udara sasvim slučajno, čas po vrlini, čas po poroku, i da njegova duša nije ništa drugo nego slabašan dah koji se gasi na rubu groba!“3

Ovim prekornim rečima poziva apostol Revolucije na odgovornost lionskog dželata, propovednika Antihrista. To je onaj čuveni, najlepši i najpoletniji Robespjerov govor od 6. maja 1794. u kojem je pozvao sve intelektualce Republike „da priznaju postojanje jednog najvišeg bića i besmrtnost kao silu koja upravlja svemirom“.4

Robespjer ili Fuše? Nepotkupljivi zatočenik vrline, ili nenadmašni dvoličnjak, zločinac i prevarant? Konvent, kao nekada rimski Pilat, nudi predstavnicima francuskog naroda da se odluče između Hrista i Barabe. Oni biraju Barabu! Umesto zaslužene kazne za zlodela i zaveru Fuše biva nagrađen najmoćnijim položajem. Biraju ga za prvog čoveka jakobinskog kluba! Od tog momenta iz Francuske i iz zapadne Evrope, kao svojevremeno iz Gadare, započinje još svirepiji progon Hrista.

Robespjer kreće na tragični put Luja XVI, koji je 21. januara 1793. osuđen na giljotinu i pogubljen. Ulicom Sent-Onore sada klimaju kola koja voze Robespjera u pravcu giljotine na Trgu Republike. Ka gubilištu na kome su već stradali Danton, Demulen i druge, bezbrojne žrtve.

Radoznala i ushićena rulja navire sa svih strana i obesno kliče, pretvarajući još jedno pogubljenje u pučku svečanost. Deseti je termidor 1794. Časovnik Francuske revolucije otkucava ponoć. Krupni bankari, koji su pred Robespjerom i Sen Žistom bežali kao đavo od krsta, sada hitro izlaze iz svojih mišjih rupa i zadovoljno trljaju ruke. Zasvrbeli su prsti trgovcima, špekulantima, rentijerima Revolucije i prevarantima svih boja.

IV

Robespjer je sa sobom u grob poneo i mnoge tajne Francuske revolucije. Međutim, i do danas neumoljivom pronicljivošću odzvanjaju njegove reči optužbe za zlodela i za zaveru. Zbog čega je Fušea, raspopa i drugog po bogatstvu čoveka u Francuskoj, smatrao za vođu zavere koja mora biti uništena? I da li je ovaj „vođa zavere“, čiji je velelepni letnjikovac u Ferijeru kasnije postao rezidencija Rotšildovih, imao svoje vođe? Zvanična istoriografija se uzgredno, ili s omalovažavanjem, odnosi prema zapanjujućim otkrićima bavarske vlade iz 1785. A upravo ta otkrića upotpunjuju Robespjerove nedorečene optužbe.

Presrećući Lancea, jednog zaverenika-instruktora, na putu od Frankfurta prema jakobinskim klubovima u Francuskoj, Bavarci iznenada dolaze u posed važnih podataka o redu Iluminata i njihovim planovima za svrgavanje francuske, ali i ostalih evropskih vlada.5 Nemci, dakle, otkrivaju planove za pobune i podizanje revolucija. O tome obaveštavaju susedne i druge evropske vlade. Provaljuju u štab ovog opasnog reda – sekte, na čijem se čelu nalazio Adam Vajshaupt, nekadašnji jezuitski sveštenik i profesor kanonskog prava u Ingolštatu. Zabranjuju joj postojanje i delovanje na nemačkoj teritoriji. Vajshaupt beži pred policijom, a njegov glavni finansijer Majer Amšel Rotšild ostaje netaknut i u prilici da sa svojim potomstvom bitno utiče na ekonomsku i političku budućnost Evrope.

Od tada pa do najskorijih dana svi tragovi revolucionarnih poduhvata, pobuna, svrgnuća i pučeva vode do vrata najkrupnijih međunarodnih bankara.

Iz Britanskog muzeja tek nedavno su povučena dva čeka na ime Karla Marksa koje je potpisao Natan Rotšild. Finansiranje Oktobarske revolucije predstavlja posebno istorijsko poglavlje, ali se sa današnje distance čini skoro neverovatnim da je redove koji slede u listu Ilustrejtid sandej herald (Illustrated Sunday Herald) od 8. februara 1920. napisao niko drugi do Vinston Čerčil, potonji premijer Velike Britanije:

„Još od vremena Spartaka (Adama) Vajshaupta do Karla Marksa i doba Trockog, Bele Kuna, Roze Luksemburg i Eme Goldman ova svetska zavera stalno se širila. Ona je odigrala jasno prepoznatljivu ulogu u Francuskoj revoluciji. Ona je bila izvor svakog subverzivnog pokreta tokom 19. veka; i sada je najzad ova družina izuzetnih ličnosti iz podzemlja evropskih i američkih gradova uhvatila ruski narod za gušu i praktično postala neosporni gospodar ove ogromne imperije.“

V

Istoričari tzv. leve orijentacije sistematski potiskuju i zanemaruju još jedno izuzetno važno poglavlje Francuske revolucije. A kako i ne bi kad i letimična analiza lionskog „Uputstva“ iz 1793. dovodi u pitanje autorsko prvenstvo njihovog idola Karla Marksa.

Potpisnik prvog čisto komunističkog manifesta nije Marks, već Žozef Fuše, koji je za kratko vreme prešao životni put od siromašnog sveštenika-učitelja do višemilionskog bogataša i vojvode od Otranta. Koji je „velikodušno“ dopustio svom lionskom asistentu Kolo d`Erboa da i on stavi svoj autogram ispod ove lionske „Instrukcije“.

Pravi sočinitelj ovog dokumenta od prvorazrednog istorijskog značaja, međutim, sem bavarskoj vladi i malobrojnim neustrašivim istraživačima, dugo je ostao nepoznat. Bio je to Adam Vajshaupt, nezamenljivi Luciferov apostol i nenadmašni konvertit. Rođen je kao Jevrejin, pokrstio se u katolika i na kraju preobratio u vrhunskog stručnjaka magije i okultizma. Red Iluminata osnovao je 1. maja 1776.

Fuše samo potpisuje ono što je izašlo iz glave Vajshaupta. A Marks, kao senka senke, po narudžbini tzv. Lige za pravdu, u Nemačkoj preimenovanih Iluminata, prilagođava ovaj spis i demagoški ga naslovljava Komunističkim manifestom. Tako i Fušeu i Marksu ostaje samo bedna uloga pukih izvođača radova kojima je glavni projektant Adam Vajshaupt, s konspirativnim imenom Spartak, a glavni investitor Rotšild.

Zloglasno lionsko „Uputstvo“ iz 1793. počinje bogohulnim i ratničkim pokličem da je sve dopušteno onome koji radi u duhu Revolucije. Ako nema Boga, zapisuje Dostojevski, sve je dopušteno. Ni Robespjer ni Danton nisu se usuđivali da objave rat crkvi i privatnoj svojini, najmoćnijim silama koje su Francusku držale na okupu. To čini Adam Vajshaupt kroz usta Žozefa Fušea, poručujući Francuzima da su bili robovi crkvenog sujeverja. (Marks je ovu sintagmu preformulisao u opijum za narod.) Da sem građanske slobode ne smeju imati drugi kult. (Marks će to nazvati izgradnjom klasne proleterske svesti.)

Treći stav lionskog „Uputstva“ predstavlja otvoreni poziv na ukidanje privatne svojine i na kontribuciju (tj. pljačku) od onih građana koji imaju suvišak (le superflu). Marks je to preformulisao u potrebu za uskraćivanjem klasi kapitalista viška društvenog proizvoda, koji je ona za sebe sebično prigrabila.

VI

Pod visoko izdignutim barjakom Francuske revolucije otpočelo je novo i sveobuhvatno proterivanje Isusa Hrista Nazarećanina iz zapadne Evrope i obezličavanje svih nacija. Iza parola i zvučnih fraza o slobodi, jednakosti i bratstvu krenulo se sa ustoličavanjem čoveka u centar kosmosa. Sa svim njegovim ljudskim pravima, neograničenim slobodama i zanemarenim obavezama. Da u izrugivanju Tvorcu i Svedržitelju ne izostane lakrdijaški ton, potrudila se naknadna „naučna istina“ o čovekovom majmunskom poreklu.

Ako nema Boga, opominje pisac Zlih duhova, sve je dopušteno. Pa zašto onda ne bi bilo dopušteno generalu Bertijeu da 1798. jednostavno prošeta do Vatikana, da uhapsi papu Pija VI, svrgne ga s prestola i protera u izgnanstvo, u kome će i skončati?! Da tim činom i praktično okonča diktatorsku vladavinu papstva.

Francuzima su, ionako, odavno dozlogrdili fanatična represija Rimokatoličke crkve, potiskivanje Svetog pisma i ozvaničenje papske nepogrešivosti. To ih je neminovno guralo u odbacivanje hrišćanstva. Ako je u odsustvu Boga sve zaista dopušteno, ko bi drugi do hir samog Antihrista poslao jednog poručnika sa Korzike, onižeg rasta i gigantske volje za moć, da, uz pomoć Fušea, 18. brimera izvrši državni udar i postane prvi konzul Republike?! Da vojnički porazi i pod noge baci čitavu zapadnu Evropu. Da kao bedne figure uklanja ili pošteđuje evropske kraljeve. Da prihvati ruku kćerke austrijskog cara. Da kruniše svoju rođenu braću. Da se i sam proglasi za cara?!

I kad sve to posvršava po zapadnoj Evropi, sa dotad nebrojenom vojskom, krenuće on na Rusiju, duhovnu naslednicu Vizantije, i pokušaće da osvoji i razori jedinu preostalu tvrđavu hrišćanstva i vere pravoslavne u Evropi.

U spaljenoj Moskvi goropadni zamah Antihrista biva zaustavljen. Panično bežeći iz Rusije, Napoleon, na snegu i ledu, ostavlja glavninu svoje pobijene i smrznute armije. Pravac njegovog neumitnog povlačenja i poraza vodi ga, preko Lajpciga i Drezdrena, samo nakratko do Pariza, a onda do konačnog odredišta sloma i pada, do Vaterloa. Do jednog blatnjavog brežuljka u blizini Brisela.

I dok Velington tek polazi u završnu operaciju protiv razbijene i potučene Napoleonove vojske, dotle najveći pobednik iz ove bitke već sedi na Londonskoj berzi, i vešto odglumljenom utučenošću zbog navodnog poraza izaziva paniku i vrtoglavi pad engleskih akcija. Po prethodnom dogovoru sa svojim brokerima sve ih kupuje po bagatelnim cenama.

Po dolasku zvaničnog glasnika vlade, koji donosi tačnu vest o pobedi Engleza, vrednost akcija, koje su sada u posedu Rotšilda, naglo raste. Oslonjen na svoju pouzdanu špijunsku mrežu, prevarom i manipulacijom, Rotšild osnažuje finansijsku dinastiju i ovozemaljsko carstvo moći. Istovremeno, pokazuje generalima da viteštvo, hrabrost i junaštvo, u poređenju sa bankarskom veštinom laganja i lukavstvom, predstavljaju samo prolazni dim i ništavnu prašinu. Te da svetom ne vladaju ni vojskovođe, ni generali, već vladari iz senke, koji političare, industrijalce, medijske urednike, naučnike, umetnike i zabavljače, kao u lutkarskom pozorištu, proizvode, drže, pomeraju, premeštaju, uzdižu i obaraju, najčvršćim interesnim koncima – novcem.

A po potrebi ucenom. Tek u izuzetnim situacijama poseže se za narudžbinama fizičkih likvidacija svih onih koji bi se drznuli da im na bilo koji način ugroze profit.

VII

Kapije monumentalnog Luvra prvi put su otvorene za široke narodne mase 8. novembra 1793. Dakle, za vreme Francuske revolucije i u godini u kojoj je pogubljen francuski kraljevski par. Od tada je stara rezidencija francuskih kraljeva, podignuta u centru Pariza, na obali Sene, ugostila nebrojene posetioce.

Luvr, čija je izgradnja počela još 1204. doživeo je razne izmene, prerade i dograđivanja. Trajni žig, međutim, utisnuo mu je američki arhitekta Pei, po narudžbini nekadašnjeg predsednika Republike Miterana, projektujući novi ulaz u muzej i dajući mu više nego rečit naziv: Piramida. Muzejska kolekcija Luvra jedna je od najbogatijih u svetu. Ona broji preko šezdeset pet hiljada umetničkih dela, svrstanih u šest odeljaka.

Od maja do jula prošle godine Luvr je bio domaćin jedne neobične postavke Belgijanca Jana Fabra. U trideset devet sala, posvećenih majstorima Severne škole slikarstva poput Van Ajka, Rubensa, Vernera, Boša, uselile su se ogromne, bizarne skulpture-predmeti, najčešće izrađeni od plastike jarkih boja.

A sve na temu metamorfoze, smrti, krvi… Francuska stručna i šira javnost nije pustila ni glas protesta. Tada je, za razliku od Kunsove izložbe u Versaju, ostala nema. Znači li to da su se Francuzi odavno pomirili sa činjenicom da Luvr, za razliku od Versaja, više ne predstavlja nešto što je sveto u njihovoj baštini i njihovom nacionalnom identitetu? Te da stoga ništa više ne može da ga oskrnavi, niti povredi? Ili je, konačno, s pojavom nekadašnjeg brokera sa Njujorške berze u Versaju – sve prevršilo meru? Te se duboko zašlo iza granica elementarne pristojnosti i dobrog ukusa?

Bilo kako bilo, neposredna blizina Vaterloa izabrana je kao lokalitet za podizanje savremene evropske građevine. Sedište njene Centralne banke, međutim, nalazi se u Frankfurtu, rodnom mestu Rotšildove finansijske imperije, zasnovane 23. februara 1744, na zelenašenju, berzanskim špekulacijama i kreditiranju ratova. Upravo je iz Frankfurta Majer Amšel odaslao petoricu svojih sinova na strateške tačke u zapadnoj Evropi. U London, Pariz, Beč, Napulj. Da šire granice porodičnog carstva. Amšela je zadržao u Frankfurtu. Preko Jakoba Šifa jedan krak imperije stigao je i u Njujork.

Prema nalazima „Open Europe“6, britanskog nezavisnog istraživačkog centra, iz fondova savremene evropske kule finansiraju se poduhvati koji po svojoj smelosti i maštovitosti prevazilaze i Kunseove i Fabrove obesti i stupidarije. Milioni evra usmeravaju se na gradnju smučarskih staza u ravnicama Danske. Na promovisanje finskog tanga. Na uzgajanje prvoklasnih, ekoloških maslina, zasađenih na đubrištu u italijanskoj pokrajini Apuliji. Na izgradnju gigantske garaže za bicikle u varošici na severozapadu Nemačke koja broji tek nekoliko hiljada stanovnika.

Španski gradić Ćirivel ipak zauzima povlašćeno mesto na listi poduhvata finansiranih iz ovih fondova. Projekat prijavljen kao škola jahanja preko noći menja namenu i pretvara se u javnu kuću na lokalnom putu. Na krštenju dobija pobožno ime i sada se zove Sedmo nebo. Sedmo nebo! Do sličnih visina vinula se i jedna mnogo poznatija kula. Nju su, nakon Velikog potopa, dizali obezboženi i zabludeli Nojevi potomci. Bez blagoslova, i u inat Bogu. Zato se i stropoštala u prah i pepeo. Na kraju svih krajeva, čovek samo snuje – a Bog odlučuje.

Beograd, 6. januar 2009.