Evropejci protiv Evropljana, ili, o krađi jednog toponima

Priča o Evropi nominalno započinje sa mitom o ćerki izvesnog feničkog kralja koju je iz Male Azije ugrabio Zevs i u obličju belog bika odneo na Krit, gde su njihovi potomci postali mesni gospodari i heroji. Otmica je, kako to već biva u mitovima, izazvala lanac događaja, gde su Europina braća, tražeći je po celom Egeju, osnovala nekoliko pozatih kraljevstava, par u kontinentalnoj Heladi. Da priča nije bez značaja svedoči i činjenica da se u razborito i obrazovano Herodotovo vreme vodila žučna polemika oko razloga i izvora napetosti koje su se pojavile između Helena i varvara, odnosno „Evrope“ i „Azije“, a koje su kulmiriale za ono vreme neviđenim krvoprolićem Persijskih ratova. Za samog Halikarnašanina bila je stvar građanskog i helenskog obrazovanja da se sa helenskog naroda „spere ljaga“ da su „rat svetova“ pokrenuli „njihovi bogovi“, pogazivši svetinju gostoprimstva i otevši ćerku svog domaćina. Dva viđenja sveta bila su razapeta tada između dva ženska imena – Jelene i Europe. Ako je prva bacila prokletstvo bogova na one koji će se par vekova nakon Homera nazvati „varvarima“, nikako se nije mogla dopustiti „relativizacija“ koja bi dopustila da se slična nepravda u neko doba mogla naneti i nekome u „Aziji“.

Prošlo je od tada mnogo vremena i pojam „Evrope“ rastao je i bubrio kao kvasac, sa Krita na kontinentalnu Heladu, odatle do zemlje kojom teče reka Istar (Dunav), a odatle do Heraklovih stubova i daleke Hiperboreje. U Evropi su stasala i srpska plemena, tu su se opismenila, prihvatila hrišćansku veru i izgradila svoje prve države. Srbi su vekovima čuvali predanje u kome se njihova hrišćanska vojska našla „na braniku Evrope“, polegavši na Kosovu polju i omogućivši ostatku „gospode rišćanske“ na kontinentu vremena da na kraju, uz velike muke, pobede mrskog zavojevača iz Azije. I kada je došlo vreme da Srbija ponovo zakorači u stranice istorije sveta, njen narod je to učinio nameren da, prema stihu najobrazovanijeg Srbina onog vremena, „pokaže Jevropi svoje krasno lice“. Sudbina Srbije često se preplitala sa sudbinom Evrope, do te mere da je Srbija u više navrata bila spremna da prihvati sudbinu Evrope kao svoju sopstvenu. Nažalost, naklonost teško da je bila obostrana.

Zašto je sve ovo bitno? „Evropa“ je danas temeljni pojam, alfa i omega srpske abecede, reč oko koje se lome sva koplja, radi koje se prelaze sve granice i pristaje na sve postupke, samo da bi se okitilo njenim gordim imenom. Ako se starim Grcima pripisivala izreka „hvala Divu što sam rođen kao slobodan, a ne rob; muškarac, a ne žena; i Helen, a ne varvarin“, koja je implicirala da biti „rob, žena ili varvarin“ znači „u najmanju ruku biti nešto malo manje nego čovek“, tako bi se savremenom zapadnom građanskom društvu mogla pripisati izreka poput: „hvala Bogu/sreći/sudbini pa sam rođen(a) na Zapadu, a ne Istoku (u Trećem ili Drugom-i-Po-Svetu); što sam urban(a)/kulturan(-na)/progresivan(-na)/emancipovan(a), a ne seljober(-ka)/džiber(-ka)/fukara/zatucan(a); i što sam Amerikanac(-ka)/Evropljanin(-ka)/Japanac(-ka) itd, a ne terorista(-kinja)/nacionalista(-kinja)/Srbin(Srpkinja)“. Izreka beskonačno varira iz razloga zapadne beskrajne tolerancije, multikulturalnosti i političke korektnosti, ali u osnovi daje rezultate veoma bliske onoj staroj – i dalje postoji „blažena skupina“ koja je blagoslovena svakolikim obiljem, srećom i nadasve ljudskim pravima, naspram gomile „ostalih“ kojima su sve te stvari „silom sopstvene prirode“ uskraćene. Pošto je u svojim metamorfozama izreka teška za pamćenje, srpski evrounijati prepevali su je u daleko zapaljiviju i pamtljiviju krilaticu „Evropa nema alternativu“.

Evropski unutrašnji razdori

Od Herodota naovamo, „pripadati Evropi“ značilo je biti u nekom kolosalnom sukobu – Helade protiv Persije, Rima protiv varvarskih hordi, hrišćana protiv pagana. I u naše vreme „evropejstvo“ nije (pasivni) stav, ono je (aktivna) borba – borba protiv nedostojnih, primitivnih, nazadnih, nehumanih, netolerantnih sugrađana i sunarodnika, čije će tek potpuno uklanjanje sa lica Evrope (bilo izolovanjem i prevaspitavanjem u „tolerantnim logorima“ (TOLAG), bilo proterivanjem u „azijske stepe“ ili fizičkom likvidacijom) omogućiti da se „evropski duh“ ostvari u svom punom potencijalu i otpočine nakon hiljadugodišnjeg napora.

Ostvarenje „Evrope koja nema alternativu“ otklizava, međutim, od geografske ka ideološkoj „evropskoj samosvesti“, budući da se, umesto na tradicionalne „spoljašnje neprijatelje“ (azijske horde, afričke divljake i sl.) naglasak stavlja na unutarevropske podele. Savremeni Evropejci kombinuju duh Aleksandra, Napoleona i Hitlera, koji donose barjak slobode, progresa i civilizacije onima koji su unazađeni do nečovečnosti (ako i samo da bi odigrali svoju bednu, patetičnu ulogu u okretanjima zupčanika Novog poretka) sa vandalskim, provincijalnim mentalitetima Enrika Dandola i Ernana Kortesa, dok se pojmovi kao što su „azijske horde“, „orijentalne despotije“, „ropski mentalitet“ i uopšte zaostalost, nepodobnost i nečovečnost sve češće i sve obuhvatnije primenjuju na – Evropljane.

Često se ističe da je razvoj Evrope posledica njenog unutrašnjeg dinamizma, stalno zaraćenih malih kraljevstva u neprekidnoj borbi za opstanak u neprijateljskom okruženju, surovoj klimi i značajnoj oskudici. Podrugljivo se smeškajući nad prizorom spaljenog kontinenta, Hari Lajm u „Trećem čoveku“ Grejema Grina iznosi nezaboravni monolog u kome ističe kako je „trideset godina pod Bordžijama Italiji donelo rat, teror, ubistva i krvoproliće, ali je stvorilo Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i renesansu“, dok je „Švajcarska svetu za petsto godina mira i demokratije podarila sat sa kukavicom“. Istina je da su nebrojeni izumi, otkrića i umetnička dela koje je Evropa stvorila, ali je takođe istina da je vekovima „evropski duh“ bio oličenje rasizma, ksenofobije, beskrupuloznog nasilja i imperijalizma.

Koliko su ove crte i dalje prisutne kod građana Britanije, Francuske, Belgije i Nemačke teško je reći, ali je izvesno da su znatno ograničene njihove fizičke mogućnosti da slične osobine manifestuju na poguban i razoran način kako su to činili ranije. Ali ono što je zajedničko i za savremena „uljuđivanja“, „civilizovanja“ i „demokratizovanja“ koja se čine u ime „Evropske porodice ravnopravnih naroda“ (skraćeno EU) jeste da se u ime nominalno multikulturalnog, tolerantnog i otvorenog društvenog sistema svima koji su označeni kao „nedostojni“ da postanu njegovi članovi nameću zadaci i norme koji uniformizuju i podrivaju mesnu kulturu, koji ne tolerišu ništa što se može označiti kao „nacionalno“, „tradicionalno“ ili „lokalno“ (u slučaju Srbije „balkansko“), i koji zatvaraju sve nepodobne u „samoizolaciju“, poput majke koja svoje dete zatvara u sobu „dok se ne popravi“, ubeđujući ga da je on „sam sebe“ sprečio da izađe napolje i igra se sa prijateljima. Evropska unija, kao ona Evropa koja „nema alternativu“ u Srbiji se pokazuje kao homogenizacija u ime heterogenosti, gde se radi multikulturalnosti odbacuje kultura, multikonfesionalnosti religija, dok se u ime ljudskih i manjinskih prava ne tolerišu nikakvi ispadi netolerantnosti i suspenduju ljudska prava netolerantnih.

Ideološka bitka za imena

Nije tajna da je evropski kontinent u svojim unutrašnjim podelama na raznorazne „istoke i zapade“ uprkos svom tom progresu duboko konzervativan. Bauk podele Rimskog carstva, Velike šizme ili Hladne zavese nije nešto što se gubi preko noći, i sve te silne linije razgraničenja su sklone da se poklapaju i večno obnavljaju, čak i pod sasvim novim i neočekivanim ideologijama. Tako su germanski varvari obnovili „Sveto rimsko carstvo“, najprogresivniji narodi XX veka koji su prigrlili naprednu ideologiju komunizma proglašeni su za „divljake i đavole“ od strane zemalja koje su tu ideologiju iznedrile, a perjanice antifašizma danas su zemlje pod čijim je zastavama izvršen najveći pokolj „nižih rasa“ u istoriji čovečanstva. U savremenoj teoriji medijskog diskursa ovo se zove „spinovanje“, u narodu „izvrtanje istine“, a kod Orvela „dvomisao“.

Ova dvomisao kao evropski izum (Herodot ističe da je kod Persijanaca laž predstavljala najstrašniji greh i neizbrisivu sramotu za svakoga ko bi je izrekao) suštinska je vrednost svakog evroemancipatora. Da bi se uspešno odvijali unutrašnji „integrativni procesi“ potrebno je sa mržnjom goniti govor mržnje, ekstremnim merama se razračunavati sa ekstremizomom, a jezikom hrvatskog i muslimanskog šovinizma žigosati sve nacionalne (samim tim i šovinističke) institucije srpskog naroda. Ako bi zajedničko evropsko ognjište u Briselu za ritualnu žrtvu tražilo da se bez suda pohapse nedemokratski elementi, da se od neprosvećenih i netolerantnih nastavnika očiste fakulteti, pa i da se skine glava pokojem lajavom i primitivnom političaru, ni to nije tako strašno. Dvomisao znači da je „samo sloga Srbina spasava“ fašistički poklič, a „Srbe na vrbe“ tragična posledica nacionalne neuklopljenosti Srba u svetske tokove. Dvomisao znači da je „Republika Kosovija“ neumitna realnost, a Republika Srpska genocidna tvorevina. Dvomisao, uopšte, znači da je u redu prolivati evropsku krv, dokle god se to čini u ime Evrope.

Ime Evrope, ime demokratije, ime tolerancije – oko njih se u današnjoj Srbiji zameće kavga. Jer štitonoše vitezova Novog svetskog poretka, kojima je kao satisfakcija za to što ne mogu da sede za sofrom svojih gospodara dato da mogu da se iživljavaju nad njihovim kmetovima po zabačenim feudima, subaše evropejskih dahija i slugeranje stranih gospodara nemaju snage, umeća i hrabrosti da se bore za same stvari, pa čak ni za „ideale“. U Srbiji nema slobode, ali će možda biti „slobodnog viznog režima“. U Srbiji ne vlada demokratija, u Srbiji vlada „Demokratska stranka“. U Srbiji nema Evropske unije, ali ima zlatnih zvezdica na plavoj površini, koje svetlucaju sa svakog ćoška i podsećaju sve na svetlu budućnost, koje u Srbiji nema, ali ima bilborda, reklama i skupo odevenih političara koji je obećavaju. Nije bitno ko, šta i kako radi, bitno je samo da to čini u ime „Evrope“. A ako nekome padne na pamet da ospori „pravila aplikacije pojmova“ u savremenom medijskom diskursu, taj će biti u najmanju ruku smešan, ako ne žalosno neobrazovan, zaslepljen mržnjom, umno poremećen, ili sve navedeno.

Evropljani i Evropejci

Žalosna i ponižavajuća činjenica „lingvističkog separatizma“ unutar okvira bivše Jugoslavije donela je po srpski jezik i jednu pozitivnu okolnost. Sa obrazovanjem novih „jezičkih standarda“ hrvatskog, a zatim „bosansko-bošnjačkog“, verovatno i crnogorskog jezika, srpski jezik dobio je fabriku normativnih pojmova koji su mu omogućili da pravi neke sasvim nove vrednosne distinkcije i jezički zahvata potpuno nove društvene pojave. Tako je, na primer, „pravoslavni fundamentalizam“ lansiran iz Sarajeva da bi postao najpopularnija sintagma svih kritičara Srpske pravoslavne crkve. Slično je „genocidna tvorevina“ derogativni sinonim za Republiku Srpsku u beogradskom „krugu dvojke“, kao što je pojam „Srbijanac“, pojam kojim su Hrvati i bosanski muslimani tešili svoje komšije Srbe da „ne misle na njih“ kada se groze nad njihovim „balkanskim primitivizmom“ (takođe omiljena zagrebačka sintagma), postao politički instrument obrazovanja „vojvođanske nacije“ i svođenja srpskog naroda u Srbiji na manjinu. Slično se u Srbiji razlikuje „domoljublje“ (hrvatski partiotizam) od „rodoljublja“ (srpski patriotizam), „kršćanstvo“ (katoličanstvo) od „hrišćanstva“ (pravoslavlja), ili „otok“ (na Jadranu) od „ostrva“ (na Egeju).

Na isti način, kroatizacija „civilizovanog diskursa“ u Srbiji ponudila nam je odličnu distinkciju Evropljanin/Evropejac. „Evropljanin“ je ono što svaki Srbin na Balkanu geografski jeste, što je pretpostavka njegove veroispovesti, grupe jezika, cele zapisane i najvažnijeg dela usmene istorije. Srbin-Evropljanin iz srednje klase ima „evropski identitet“, čita evropsku literaturu, rado posećuje evropske gradove i radije uči engleski, francuski, nemački i ruski nego arapski, kineski, hindu ili svahili (mada ga i ovi jezici zanimaju, što je u skladu sa njegovom evropskom žeđu za znanjem). Srbin-Evropljanin iz slojeva siromašnog i obespravljenog stanovništva nema priliku da čini mnoge od stvari koje bi ga determinisale kao Evropljanina, pa ipak gaji svoje lične, na sopstveni način oblikovane simpatije prema dalekim zemljama i po kulturi bliskim narodima našeg kontinenta. Srbi-Evropljani branili su Evropu od „neznabožaca“ na Kosovu, oni su u njeno ime ustali protiv „otomanske tirjanije“, kao što su se, nje radi i sopstvenog obraza u njenim očima, 27. marta digli protiv potpisivanja Trojnog pakta, koji je od Evrope pravio Germaniju sa kolonijama. Biti Evropljanin podrazumeva identifikaciju sa svima onima koji su učestvovali u naročitom pojmu slobode, saradnje, prijateljstva i međusobnog nadahnjivanja, koji je karakterističan za Stari kontinent. Biti Evropljanin znači osećati se „svoj na svome“ od Gibraltara do Urala, i od Bosfora do Baltika, i ne samo tamo, i nikako ne zato što će na svim tim mestima biti okačene plave zastavice sa zvezdicama.

Evropski duh se gradio kao duh univerzalizma, beskompromisnosti i civilizacijskih dostignuća, i nikako nije bio bez mana – evropejstvo kojim nas sada doje i „prosvećuju“ nije ništa drugo do (učmali) duh (malo)građanske (srednje) Evrope, duh lišen svake širine, poleta i snage, pomoću kojih je „Stara Evropa“ učinila sve ono što je veliko u njenoj istoriji. Evropejac se određuje po tome što je suštinski neprijatelj svih pravih Evropljana, brojnih naroda sa svojim kulturama, običajima, verom, vrednostima – on se napinje iz petnih žila da „denacifikuje“ Nemce i Francuze makar toliko koliko mu to u Srbiji polazi za rukom sa Srbima; on duboko prezire Ruse, Bjeloruse i sve one narode koji odbijaju da se podvedu pod njegove šablone i prepuste njegovom „specijalnom vaspitanju“. Evropejac se grozi skučenosti nacionalizma i prezire državne granice, osim kada se one povlače oko neke ugnjetavane autonomne pokrajine, nakon neke američke ili natovske „mirovne intervencije“. On uzdiše za „vihorom nacionalizma“ kojim su Srbi uništili bivšu Jugoslaviju, ali sa ponosom ističe da je za njega granica Hrvatske, Slovenije i Kosova uvek otvorena. On prezire nacionalne države, ali idolizuje Francusku, Nemačku, Holandiju i obavezno Hrvatsku, čiji su „narodi listom daleko kulturniji i civilizovaniji“. Priznaje crnogorski jezik, kosovsku državu i vojvođanski identitet, dok na delu ignoriše isključivo postojanje Srbije i Republike Srpske (eventualno još Abhazije i Južne Osetije). On je za kulturu oličenu u tržnim centrima i buticima stranih robnih marki, za demokratiju koja sleće helikopterom u bazu okruženu bodljikavom žicom, za ljudska prava koja imaju samo oni kojima ona nisu privremeno oduzeta iz humanitarnih razloga. Evropejac je za slobodu, ali ne poniženih, ugnjetenih i obespravljenih, ne „prezrenih u svetu“ koji „nemaju ništa da izgube osim okova“ – već za slobodu „seksualnog opredeljenja“, slobodu da se na ulici paradira razvratom i neukusom i slobodu da se „udovoljava svim željama“ naočigled javnosti, pri čemu javnost ne samo da to treba da trpi, već i da aplaudira kako bi stekla vlastitu ulaznicu u zemlju snova po imenu „Evropa“.

Evropa je (samo) alternativa

Samo jedna stvar nije u redu sa prethodnom slikom. Jasno je da izvesna, samoproklamovana i javno do sada neosporena elita u Srbiji uporno sebe proglašava za merilo kulture i nekulture, ukusa i neukusa, civilizovanosti i necivilizovanosti, odnosno za jedine sudije urbanosti, uljuđenosti i evropodobnosti. Jasno je i da je u današnjoj Srbiji teško da neko van institucija postojećeg kulturno-ideološkog poretka može da nametne drugačije kriterijume vrednosti. Ali istovremeno je stvar slobode i ličnog integriteta svakog pojedinca da prihvati ili ne prihvati „imenovanje“ koje mu se poslužuje. Evropejci, u duhu svoje ideologije, „imaju pravo na svoje mišljenje“ i o Srbima, i o slobodi, i o tradiciji, kao što imaju pravo da to mišljenje obrazuju na osnovu udžbenika „povjesti Domovinskog rata“ u Hrvatskoj ili propagandnih pamfleta lokalnih odbora SDA u Bosni. Ali oni građanima Srbije ne mogu oduzeti pravo da budu Evropljani, taman toliko koliko ih, uz sve svoje napore, ne mogu učiniti „manje ljudima“ i „manje slobodnim“ nego što su oni sami spremni da dopuste.

„Evropa“ o kojoj svi toliko vode računa, kojoj se ulaguju i kojoj pesme pevaju nije ništa drugo do „Evropska unija“. Ona predstavlja ekskluzivni klub koji nameće svoja pravila potencijalnim članovima, ona preti „samoizolovanjem“ svima koji neće dobrovoljno da prolaze kroz inicijaciju u njene ponekad besmislene rituale, ona, najzad, „nema alternativu“ u zlosutnoj krilatici srpskih građanista. Stvar je međutim u tome što Evropa nije isto što i Evropska unija i agitovanje u prilog jednog ne može se činiti preko uzurpiranja pojma drugog. Bilo kako bilo, „alternativa“ će uvek postojati. Mladi evroaktivisti hoće da poruče kako „EU nema alternativu“, odnosno da „svi putevi vode u EU“, te se Srbija može, bilo prepustiti toku i završiti punopravnim članom, bilo stajati na stranputici bez volje i želje da se bilo gde pomeri. Ovo je, naravno, grubo iskrivljenje stvarnosti i evropejska omladina ne bi krilaticu toliko žustro ponavljala da nije potrebno da se njenom medijskom učestalošću nadoknadi unutrašnja praznina njenog sadržaja.

Naravno da je laž da je članstvo u EU neumitna sudbina Srbije. Ono čak nije izvesno ako se u obzir uzme sva dobra volja građana Srbije da se domognu njenog spasonosnog okrilja, a svakako je grubo iskrivljivanje stvarnosti predstavljanje bilo koje međunarodne organizacije kao sudbinske i nezaobilazne. U stvari, „nema alternative“ je tipičan poklič običnog ekstremizma i radikalizma, koji „ni sa kim ne pregovara“ i „ne uzima zarobljenike“ na „putu za bolju budućnost“. Čak i ako se Evropa shvati u svom najširem smislu, teško da je ona nužno sudbina srpskog naroda. Srbi mogu, rezignirani svojim susedima i svetskim moćnicima, poput Jevreja odlučiti da se vrate u prapostojbinu, iza Urala, ili u iranskim visoravnima, gde god ona bila. Isto tako oni mogu, kao što su to nebrojeno puta u istoriji činili, a što mnogi i danas čine, proglasiti ciljeve i vrednosti značajnije od „Evrope“, poput slovenstva, pravoslavlja, evroazijstva – oni mogu propovedati identitet mediteranskog basena ili balkanskog poluostrva. U svim tim izborima oni će imati dosta osnova i more alternativa, od kojih će Evropa uvek biti jedna kojoj će se rado okretati i sa istorijskim pravom stremiti. Ta Evropa biće, međutim, pre svega prva alternativa tupavom, bezupitnom i papagajskom evropejstvu birokratskih strukutra EU.

Biti Evropljanin sigurno nije primamljivo svim Srbima, niti svim građanima Srbije – ali je verovatno u današnjem trenutku ta opcija popularnija nego ikada. Međutim, za učešće u kulturnom, političkom i ideološkom životu kontinenta ovdašnjem narodu nije potrebna niti pozivnica, niti dozvola – to je pravo koje su stekli rođenjem na prostorima s ove strane Helesponta. Međutim, biti Evropljanin uvek je predstavljalo suočavanje sa unutrašnjim evropskim dilemama i demonima, budući da je Evropa sama iz sebe iznedrila svoje najcrnje dušmane i kumovala svojim najmračnijim trenucima. U situacijama krize pokazuje se temeljno evropsko opredeljenje, a ono pre ili kasnije mora doći u sukob sa ulizičkim i malograđanskim evropejstvom. Politička samosvest, borba za vlastite nacionalne interese, izgradnja istinski suverene republike, zaštitnice naroda koji joj je položio temelje i građana koji je nose na plećima, stvarna sloboda, stvarna demokratija, to je, između ostalog, evropski duh, za koji je je krajnje vreme da u Srbiji postane alternativa onome što se ovde, bez prava i uz grubo iskrivljivanje rečnika, Evropom naziva.

U Beogradu, 20. oktobra 2008. god.