.jpg)
| Kulturna politika | |||
Dva mita |
 |
 |
 |
| subota, 26. jul 2008. | |
|
Vest koju je Medijski javni servis evropske Srbije (što valjda znači onog dela građana koji su na minulim parlamentarnim izborima glasali za koaliciju „Za evropsku Srbiju“) ovih dana sa najvećom gordošću i zadovoljstvom ponavljao sa svojih informativnih emisija bila je da je njihova emisija „Radovan Karadžić: mit i stvarnost“ postigla rekordnu gledanost i do nogu potukla sve konkurentne televizijske stanice. Nekome može izgledati da je ova činjenica sa jedne strane potpuno beznačajna, budući da je prirodno da televizija reklamira svoju gledanost (naročito kada joj je reputacija opasno poljuljana svega dve nedelje ranije), dok sa druge strane navedena vest samo u prvi plan iznosi značaj ovog balkanskog „hapšenja milenijuma“ u očima javnosti. Ali zapravo, oko te vesti spletena je cela priča – ona je u njenoj suštini. Priča o Radovanu Karadžiću suštinski je priča o medijima, i način na koji joj se posvetila najgledanija srpska televizija 2006, 2007. i 2008. godine u sebi sadrži sve njene relevantne aspekte. Sa jedne strane, prvo što privlači pažnju jeste naizgled rutinski naziv jedne analitičke emisije o izvanredno zanimljivom privođenju jedne izvanredno zanimljive i krajnje kontroverzne ličnosti – „mit i stvarnost“. Na prvi pogled, stvar je trivijalna. Radovan Karadžić, stvarno begunac od Međunarodne zajednice koja ga je, pomoću svoga Suda za ratne zločine, stvarno optužila za stvarne ratne zločine počinjene od strane srpskih snaga kojima je stvarno bio vrhovni komandant u veoma stvarnom ratu u BiH, priča se, umakao je goniteljima još '96. godine da bi, priča se, „pobegao u hajduke“ i sakrivao se po vrletima i gudurama tromeđe Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Priča se, zatim, da su Međunarodne snage za njim organizovale jednu od najspektakularnijih policijsko-obaveštajnih potera sa holivudskim elementima, koja je, priča se, imala potpuno neverovatne razmere. Priča se da su međunarodne specijalne snage pod punim oružjem upale u razred jedne hercegovačke škole, priča se da su se na pomen „Radovana“ u telefonskom razgovoru palile lampice i prislušni uređaji diljem Balkana i u svim obaveštajnim centrima Evrope i Amerike, priča se da se međunarodna uprava u BiH zbog činjenice da ih je neuhvatljivi begunac neprestano vukao za nos, svetila njegovoj porodici kojima je, „u cilju potpomaganja istrage“, suspendovala neka osnovna ljudska prava. Priča se da je isti Radovan Karadžić u međuvremenu postao jedna od najtraženijih osoba planete, priča se i da je svakome ko na bilo koji način dovede do njegovog hapšenja obećana nemala svota u stranoj valuti. Najzad, priča se i da je na temu njegovog upornog izbegavanja pravde snimljen i holivudski film u kome ga, priča se, neuspešno lovi Ričard Gir (koji je ulovio čak i Brusa Vilisa, kada se ono jednom okomio da ubije ženu američkog predsednika). Svašta se pričalo , a šta se, povrh toga, pevalo uz gusle – i da ne pričamo! Ali Karadžić je stvarno bio u Beogradu (gde ga Ričard Gir stvarno nije tražio – ili on želi da mi to mislimo?), on je sebi izgradio stvarni lažni identitet i stvarno je živeo mirnim i ne baš povučenim životom lekara alternativne medicine (koja stvarno pomaže), da bi ga stvarno priveli bez potrebe za američkim padobrancima, plakatima „have you seen this man?“, pa čak i Ričardom Girom. Svašta se priča, ali tu su i stvarne činjenice. Tako bi to trebalo da shvati svaki prosečan gledalac pomenute TV emisije. Jer Javni servis (pogotovo evropski) je tu da građanima (veoma povoljno) na raspolaganje stavi stvarnost, nasuprot onoga što se priča. Jer ono što se priča, to je (prazna) priča, a ovu obrazovani ljudi koji znaju grčki zovu mit, a mitovi, znamo, ne valjaju, jer ne odgovaraju stvarnosti. Priča o mitu i stvarnosti Radovana Karadžića je tako priča o borbi istine i priče, činjenica i glasina, informacija i mnjenja; drugim rečima, priča o mitu i stvarnosti Radovana Karadžića je priča o bespoštednoj borbi javnog informisanja protiv javnog mnjenja, medija protiv naroda. I ne samo to! Povrh svega toga, ona je i dalje priča, dakle mit – mit o medijima kao prenosiocima istine, mit o informaciji, mit o stvarnosti. U doba medija mit je nadređen stvarnosti, budući da „sredstva javnog informisanja“ po-sreduju između nas i stvarnosti. Oni stvarnost ne samo da pre-pričavaju , oni je prežvakavaju da bi je mi lakše progutali, oni je ulepšavaju da bi nam se više dopala ili zastrašuju da bi je se više plašili; u svojoj upućenosti na medije mi sve više gubimo „kontakt sa stvarnošću“. To je, uostalom, u savremenom društvu, trivijalna činjenica. Stoga „stvarnost i mit“ u kontekstu Radovana Karadžića zvuče pogrešno. „Mit“ o Karadžiću stvarniji je od „stvarnosti“ o njemu, ne samo zato što je konzistentniji u svojim unutrašnjim zakonitostima i bolje ukorenjen u „narodu“, već zato što ne krije svoju mitsku prirodu i otvoreno se hrani svime što mit pospešuje i ojačava. Sa druge strane, „stvarnost“ o Karadžiću ima početnu prednost dostojanstva u crno-belom (teče struja/ne teče struja) svetu savremenih informacija, ali potreba da skriva svoju mitsku prirodu je sapliće, sputava i sakati na duge staze. Ili neko misli da istina kojoj su za njeno održavanje verodostojnosti potrebni globalni mediji, naoružani specijalci i holivudski filmovi nije samim tim osporena, problematizovana i odbačena? U Beogradu, 24. jula 2008. god |
Od istog autora
- Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika
- Imanuel Kant u raljama liberalizma - između ratnog trofeja i „zlatnog teleta“
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Olimpijske igre u Parizu kroz prizmu „Asteriksa“ iz 1968. - stari francuski humor i večne sportsko-političke teme
- Izbori i kriza demokratskog legitimiteta na zapadu – Velika Britanija, Francuska i SAD
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Gde se nalazi srpska kultura otpora danas i zašto nije dovoljno samo "NE u NATO"
- Iz arhive - Suprotstavljanje NATO paktu kao moralni zadatak srpskog naroda
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
- Prekinuti pregovore sa EU oko Kosova, jer EU nije u stanju da garantuje ništa
- Posrnuće duhoklonuća, ili još jednom o tuđicama i neologizmima u srpskom jeziku
- Arcah i Palestina u srpskom javnom mnjenju – višak solidarnosti i manjak empatije
- Maskovo preuzimanje Tvitera između biznisa i politike - iz keca u "Iks"
Ostali članci u rubrici
- Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
