„Državni službenik“ – romansirana slika državne bezbednosti na srpski način – bez dlake na jeziku, i bez dobrih i loših momaka

Publika u Srbiji je ovih dana imala prilike da isprati bez preterivanja spektakularno finale druge sezone odlične domaće špijunske serije „Državni službenik“ koju potpisuju Predrag Gaga Antonijević i Dimitrije Vojnov. Nakon odlične prve sezona, druga sezona, iako produkcijski jeftinija (manje snimanja na lokaciji i koreografski komplikovanih scena) uspela je da značajno pomeri pripovedačke horizonte domaće televizije na nivo koji je donedavno bio nezamisliv, i rezervisan isključivo za američku žanrovsku produkciju, a njeno finale je primer kako se u našim uslovima može snimiti triler koji je istovremeno tematski relevantan, kulturološki ukorenjen u geopolitičkim realijama savremene Srbije, a vizualno i esnafski ravnopravan sa neuporedivo bogatijim stranim ostvarenjima.

Serija koja se bavi špijunskim igrama velikih sila u Srbiji i balansiranjem Bezbednosno-informativne agencije između elementarne zaštite državne bezbednosti, zadovoljavanja prohteva stranih centara moći, i privatnih interesa sopstvenog rukovodstva i personala, uprkos slaboj gledanosti, ostvarila je svojevrsni kultni status među svojom publikom, i veoma toplo prihvaćena kod kritičara.

Osnovni nedostatak ove serije koji ju sprečio da postane istinski kultno ostvarenje koje se bez daha prati svakog vikenda jeste njena distribucija. Serija se premijerno emituje na „Telekomovom“ kablovskom kanalu „Superstar“, što odmah prepolovljuje publiku kojoj je dostupna, sa nedelju dana zakašnjenja reprizira se na „Pinku“, čija tradicionalna publika nije navikla na serije ovog formata, dok dobar deo javnosti iz istog razora zazire od sadržaja koji se na ovoj televiziji mogu pronaći. To je dovelo do toga da se i inače umanjena publika podeli između dvaju termina i u isto vreme gleda različite epizode, što je znatno otežalo generisanje dodatne pažnje za seriju. Bez ikakve sumnje, ovo je bio program za udarni termin na RTS, gde bi sa lakoćom postao jedna od najgledanijih serija na srpskoj televiziji. Doduše, da je gledanost bila veća, sigurno bi i subverzivni i politički nekorektni elementi u njoj više boli oči, pa je ni ekipa verovatno ne bi mogla snimati sa ovoliko kreativne slobode.

„Državni službenik“ žanrovski predstavlja romansirani špijunski triler po lako prepoznatljivoj američkoj matrici – bezbednosni aparat države prikazan je kao trom, brutalan, i sistemski korumpiran, ali pojedinci u njegovom okrilju i dalje pokušavaju da u skladu sa svojim skromnim mogućnostima ponekad učine pravu stvar. Pritom je u poređenju sa američkim analozima ova serija znatno manje „ušećerena“: u skladu sa srpskim realijama, njena radnja i akteri su amoralniji, ciničniji, i bezobzirniji nego što bismo to mogli očekivati u stranom ostvarenju istog tipa, a glavni junaci su emotivno, psihološki, i moralno kompleksniji od zapadnih uzora koje svesno i otvoreno podražavaju. To znači da je prikaz BIA i njenih operativaca u ovoj seriji iznenađujuće uravnotežen.Oni su istovremeno prikazani kao ljudi sa nemogućim zadatkom da u praktično apsolutnom odsustvu neophodnih resursa i povoljnih okolnosti održavaju mir i red u društvu koje ima natprosečno visoke bezbednosne rizike, i kao vrh piramide zloupotrebe moći i uzurpacije „monopola na fizičku prinudu“ koja predstavlja rak-ranu srpskog društva. Na taj način ona se lako može čitati u „patriotskom“ (Služba radi najbolje što može sa resursima koji su joj na raspolaganju) i „opozicionom“ ključu (Služba predstavlja nepotističku, kriminalnu, izdajničku organizaciju koja grubo manipuliše celim sistemom i onemogućuje političku emancipaciju društva i zaštitu elementarnih interesa nacije i građana). I nijedno od ovih čitanja neće biti nategnuto, jer su elementi i jednog, i drugog nedvosmisleno prepleteni u radnji.

Od iranskih minobacača do „bondovske“ muzike

U „Državnom službeniku“ su se svi članovi ekipe maksimalno potrudili da naprave nešto zaista vanserijsko. Scenario Dimitrija Vojnova predstavlja kičmu cele serije, istovremeno vrlo prirodan u organičan u dijalozima, a lucidan i zanesenjački detaljan u faktografskim ekskursima u svet špijunskog podzemlja Balkana. Primera radi, kada likovi u seriji pregovaraju o preprodaji nekih iranskih minobacača, to nisu nasumično nabacani izmišljeni podaci, već do izražaja dolazi autorovo zadivljujuće poznavanje perifernalija i ikonografije sukoba na Bliskom istoku. Slično tome, bezbednjački žargon koji koriste agenti u seriju (uključujući tu i predstavnike stranih službi koji koriste strane jezike – u seriji se rutinski čuju engleski i ruski jezik, ali i arapski i persijski) potpuno je autentičan, što ne uključuje samo pravila službe, već i politički nekorektni žargon u odnosu prema drugim igračima u regionu, koji do sada bio apsolutno nezamisliv na našoj televiziji. Sve ovo daje tekstu serije patinu verodostojnosti, ozbiljnosti, i profesionalizma na koje jednostavno nismo navikli na našoj televiziji.

Slično „detaljisanje“ možemo pronaći i u režiji i u glumačkim interpretacijama glavnih junaka. Jedna od glavnih tema serije jeste preplitanje privatnog života i službe, što u uslovima raspištoljenog nepotizma ima za posledicu to da na sceni pratimo više različitih generacija udbaša i debeovaca koji su međusobno povezani prijateljskim, kumskim, i rodbinskim vezama, što njihovu međusobnu interakciju čini izrazito kompleksnom. Glumci i reditelj su ovu dinamiku uspeli besprekorno da zahvate, između ostalog i zato što su dozvolili da radnja teče prirodnim tempom, uz mnoštvo kratkih, emotivnih scena koje za sam tok pripovedanja nemaju nikakav značaj, ali koje značajno doprinose izgradnji psihološkog profila i harizme glavnih likova. Ovo se pre svega odnosi na glavne likove koje igraju Milan Marić (terenski operativac „Lazar Stanojević“), Vaja Dujović („Ana Stanojević“, Lazareva žena), Nebojša Dugalić (šef BIA „Stanoje Milojević“), i Žarko Laušević (penzionisani udbaš i siva eminencija „Ilija Pomorac“), ali i za čitavu plejadu sporednih likova koji su ostvarili maestralne glumačke minijature, a gde pre svega treba pomenuti sumanuto-genijalnog Nikolu Rakočevića (informatički tajkun „Stefan“), buddycopduo Ljubomira Bulajića i Marte Bjelice („Ljuba i Krle“), i vanredno kompleksni lik drugosrbijanke i duplog agenta Milice Vraneš, koji upečatljivo igra Sonja Kolačarić, kao i standardno besprekorne Nenada Jezdića (Cijin paravojni izvršilac „Slavko“) i Aleksandra Berčeka (patriota starog kova i osnivač „Srpskog otadžbinskog saveza“ – „Smiljan Vučetić“).

U izvanredne detalje svakako treba ubrojati i muziku koju su za seriju napisali Aleksandra Kovač i Roman Goršek, koja predstavlja sjajan spoj glamurozne muzike iz filmova o DŽejmsu Bondu i tradicionalnog elektronskog zvuka koji je srpskoj publici prepoznatljiviz srpskih serija. Uvodna špica i sama predstavlja svojevrsan omaž uvodnim špicama različitih „Bondova“, i svakako spada među najbolje koje smo imali u skorije vreme. Kada se na sve to doda visok (i ujednačen) kvalitet produkcije i postprodukcije, dobijamo još jednu potvrdu da je „Zlatno doba televizije“ uveliko zaživelo i na našim TV kanalima. A da je, pritom, reč o zlatnom dobu srpske televizije svedoči i sveopšta upotreba ćirilice u seriji – čak i kada se na ekranu ispisuju telefonske poruke, tvitovi, pa čak i korisnička imena na društvenim mrežama, što je lep detalj koji, nažalost, znatno odudara od ustaljene prakse na srpskoj televiziji, čak i kada je u pitanju informativni program (cinici bi verovatno rekli da u ovoj seriji ionako ima više istine nego u prosečnoj informativnoj emisiji kod nas).

Bez dobrih i loših momaka, i bez dlake na jeziku

Ipak, osnovna snaga ove serije proizilazi iz njene spremnosti da se bez pardona porine u brakične vode srpske političko-bezbednosne scene i da je slika bez političke korektnosti, bez svetih krava, i – bez dlake na jeziku. Iako su likovi u seriji bez sumnje romansirani i ulepšani – pre svega na planu harizme, inteligencije, i elokventnosti – njihovi psihološki profili veoma verno odgovaraju različitim tipovima udbaša, žbira, i provokatora sa kojima se susrećemo u našoj javnosti. To su mahom duboko paranoični ljudi bez skrupula i bez moralnog kompasa (uprkos zaklinjanju o spremnosti na žrtve za „državu“ i odanosti „svojim ljudima“), brutalni makijavelisti, kalkulanti, i prevrtljivci, koji svoje obaveze premaSlužbi, državi, pa i porodici, tumače fluidno i relativno u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Glavni junaci – operativna grupa Lazara Stanojevića – imaju, doduše, određeni nivo ličnog integriteta, oličenog uglavnom u zavereničkom etosu „date reči“ i „čuvanja obraza“, ali i dalje nesumnjivo predstavljaju kriminogenu strukturu koja učestvuje u nedvosmisleno nemoralnim i nezakonitim poslovima, a pritom u sprovođenju politike „cilj opravdava sredstvo“ češće brljaju i pipaju u mraku, nego što uspevaju da ostvareono što su hteli da postignu.

Sa druge strane, diskurs kojim se ovi ljudi međusobno koriste nedvosmisleno jeste patriotski, i čak nacionalistički.O nacionalnim interesima, Srpstvu, Kosovu, jugoslovenskim ratovima i sl. oni govore sa pijetetom, ozbiljnošću, eventualno sa setom i ironijom, baš kao što nedvosmisleno nazivaju „izdajnicima“ sve one koji dobrovoljno rade sa kolonijalno-okupatorskim sistemima zapadnih službi (iako su oni sami često „prinuđeni“ da sa njima sarađuju, i u toj saradnji nanose državi kudikamo više štete). Jedan deo publike je činjenicu da je jedan Lazarevih operativaca lezbijka tumačio kao „propagandu homoseksualizma“, ali je u stvari bilo sasvim obrnuto – ova devojka („Krle“)je politički jedan od najkonzervativnijih likova u seriji, zastupa tvrdu nacionalnu liniju po pitanju Kosmeta, i po sopstvenom priznanju glasa za radikalnu srpsku desnicu, što je miljama daleko od drugosrbijanskog ideološkog paketa koji se tradicionalno vezuje za zastupnike seksualnih manjina u Srbiji.

Ovo je samo jedan primer toga u kolikoj meri u ovoj seriji „ništa nije onako kako izgleda“, što su, između ostalog, reči jednog od istovremeno najvećih „izdajnika“ i najvećih „Srbendi“ u seriji – cijaškog legionara Slavka. U mreži uzajamnih izdaja, podmetanja, i nadigravanja, srpski zvanični i nezvanični bezbednjaci istovremeno međusobno sarađuju u nadmudrivanju sa stranim službama, istrane službe huškaju jedni protiv drugih (ili jedne protiv drugih). U ovom „kolu sa đavolom“ oni najčešće izvlače deblji kraj, ali povremeno uspevaju i da nadmudre i nadigraju ove „krupne igrače“, iako ni u jednom trenutku nema sumnje da je reč o sasvim drugoj ligi. „Mi smo odavno izgubili sposobnost da upravljamo događajima u sopstvenom dvorištu, ali moramo bar znati šta se događa“, tako nekako to formuliše šef BIA Milojević. I u pravu je.

On i njegovi saradnici, kao i njegovi rivali, predstavljaju krajnje neprijatne i nemoralne ljude, ali uprkos svemu tome u svojoj prevrtljivosti i proračunatosti zadržavaju određenu dozu brige za dobrobit naroda, za razliku od stranih agenata – američkih, ruskih, nemačkih, izraelskih – koji Srbiju tretiraju isključivo kao monetu za potkusurivanje. A ako u ovim „nijansama sive“ imamo istinske negativce, onda su to – žanrovski gledano – ipak Amerikanci. Svaka od stranih službi ima svoju agendu i svoje prljave ciljeve u Srbiji, ali dok se ovi interesi bar donekle poklapaju sa interesima domaćih igrača, Amerikanci su ti koji sve siledžijski lome preko kolena, koji su u forsiranju svojih interesa najbahatiji i najbrutalniji, i oni su ti koji, na satisfakciju srpske publike, na kraju izvlače najdeblji kraj. Baš kao što se u seriji „izdajnicima“ nazivaju samo oni koji rade za Amerikance, ali nekako nikad oni koji šuruju sa Rusima, tako glavni junaci verbalno ne štede „Šiptare, ustaše, i balije“, što je već samo po sebi nivo političke nekorektnosti kakav odavno ne može da se nađe ni u ozbiljnim stranim produkcijama, a kamoli na našoj televiziji koja često cenzuriše čak i tako elementarne stvari kao što su psovke.

Bliskoistočni islamisti, ruski hakeri, američki dronovi

Ono što je u radnji ove serije najuzbudljivije je svakako to što ona prevazilazi samonabeđenu provincijalnost i autizam domaće produkcije, ali istovremeno i veoma drsko odbacuje političko-ideološku tezu da je „Srbija mala i nebitna zemlja“, što je stranim diplomatama i agentima uticaja kudikamo jasnije nego srpskoj kulturnoj eliti. Mi smo praktično decenijama imali situaciju su domaća novinska hronika i prilozi TV dnevnika uzbudljiviji i zanimljiviji od igranog programa. Dok su se serije bavile socijalnim temama i lakim kostimiranim dramama, u hronici smo mogli da pratimo uzbudljive teme o spregama države i kriminala, špijunskim igrama, i visokotehnološkom kriminalu. Dok su nas domaći kulturnjaci ubeđivali da smo bestragija u kojoj se ništa ne događa, Rusi i Amerikanci su na našoj teritoriji vodili svoj hibridni rat, bez prestanka su radili kanali šverca ljudi, narokotika, i oružja, islamisti su vrbovali teroriste za Islamsku državu, a internet trolovi iz Velesa su postavljali Trampa za američkog predsednika.

„Državni službenik“ je serija koja najzad hvata priključak sa ovim događajima, i koja svoje junake stavlja u situacije i okolnosti koji su inače omiljene teme razgovora na srpskim slavama – sukob trampovaca i američke duboke države, ubačeni teroristi među migrantima, sivi kanali trgovine oružjem, manipulacije izborima i false flag operacije, a sve to ispričano nekorektnim jezikom većinske „slavske Srbije“. U drugoj sezoni imamo nedodirljivog srpskog tehnološkog genija koji razvija najnapredniji softver za političku mobilizaciju ciljnih grupa na društvenim mrežama, imamo srpske plaćenike koji oslobađaju iranskog nuklearnog fizičara iz tajnog zatvora Cije u Drobeti-Turnu Severinu kako bi Amerikancima dali povod za vojnu intervenciju u Iranu, imamo Ruse koji daju logističku podršku za uspon srpske desnice na političkoj sceni i u tom cilj planiraju „američki atentat“ na jednog o njenih lidera, imamo objavljivanje poverljivih dokumenata na internetu, imamo hakovanje američkih dronova nad Srbijom, imamo čak i odmetnutog agenta Mosada koji likvidira penzionisane jugoslovenske udbaše po regionu, a sve to služi kao scenografija za veoma napete lične i porodične drame glavnih junaka. Za ovu seriju se bez preterivanja može reći da je savremeni pandan originalnih „Otpisanih“ – koja je i po tekstu, i po glumi, i po režiji predstavljala televizijsku avangardu svoga vremena, u korak sa najboljim žanrovskim programima svog vremena.

Politička subverzija i recept za srpsku meku moć

Ako je izrazito niska gledanost najveći neuspeh ove serije, njen najveći uspeh je to što je američki model televizijske propagande uspešno prilagodila srpskim okolnostima. Srpska publika obožava da gleda slične špijunske serije i filmove iz holivudske produkcije, i mada u njima Cija u 90% slučajeva zabija nož u leđa glavnim junacima i organizuje neku vrstu nemoralne i nečasne operacije u nekoj stranoj zemlji, mi nikada ne doživljavamo te filmove kao „antiameričku propagandu“, već upravo kao glorifikaciju američkog bezbednosno-odbrambenog aparata. Sa druge strane, svaki domaći film o srpskoj mafiji, ili o mahinacijama srpskih obaveštajnih službi i tajnih organizacija, naša publika po pravilu doživljava kao „antisrpsku propagandu“, insistirajući da se srpska država i junaci prikazuju po „upeglanom“ modelu koji je u Holivudu već decenijama passé. „Državi službenik“, međutim, uspeva da pogodi pravi balans između objektivne unutrašnje izrovarenosti, korumpiranosti, i nedoraslosti domaće Službe igri u „svetskoj prvoj ligi“, i nacionalne potrebe da se po nekim pitanjima ipak postupa časno, hrabro, i kategorično, pa makar to bio kontraproduktivni inat i pišanje uz vetar. Jer svaki puta kada neko od junaka načini moralan, principijelan čin, on je nekako uvek u duhu Srpstva i na braniku nacionalnih interesa.

Ne može se reći da je ova serija politički subverzivna, budući da za takav efekat jednostavno nema dovoljan doseg u javnosti, ali ona u sebi svakako nosi poruke o srpskom društvu koje bi upalile mnoštvo lampica među političkom elitom, da su samo ostvarile masovan odjek. Iako vladajuća partijska vrhuška u ovoj seriji predstavlja svojevrsnu slepu mrlju – od političkih aktera, serija se bavi samo političkim strukturama u koje su infiltrirani domaći i strani bezbednjaci, a to je jedna desničarska stranka kao ispostava ruskih interesa, i jedna nevladina organizacija koja je u stvari paravan za regionalnu kancelariju Cije – zakulisne radnje na srpskoj političkoj sceni prikazane su veoma verno i ubedljivo, baš kao i neugodna međusobna zavisnost između različitih grana izvršne vlasti u zemlji i nevidljivih partijskih interesa koji ih kontrolišu. Svemoćni Predsednik Srbije se, pritom, pominje svega par puta, i to po pravilu u kontekstu Oka Sauronovog od čije se direktne pažnje treba skloniti po svaku cenu. Fraza „ja ću da izvestim Predsednika“ izgovara se u trenucima najgore krize, i po pravilu u grobljanskoj atmosferi koja kao da implicira da je Predsednik tiranska figura koja je sklona da skida glave donosiocima loših vesti.

Ako ostavimo po strani nesrećno rešenu distribuciju, „Državni službenik“ je savršen recept za korišćenje domaće filmske produkcije kao instrumenta „srpske meke moći“ na postjugoslovenskom prostoru, a po modelu po kome je naša publika navikla da konzumira istorodnu američku propagandu.

Priča o amoralnosti, korumpiranosti, i nedoraslosti srpskog bezbednosnog aparata izazovima sveta u kome živimo, a sve to u funkciji vrhunski napisanog modernog špijunskog trilera, jeste nešto što je bez sumnje zanimljivo ne samo za srpsku, već i za publiku šireg regiona. Istovremeno, to je povod da se u paketu sa vrhunskom dramom i ozbiljnom samokritikom državnog i bezbednosnog aparata nesrpskoj publici kao legitimni predstave srpski nacionalni interesi i politički (nekorektni) žargon.

Ostaje nam samo da se nadamo da će domaći producenti prepoznati ovu pripovedačku i ideološku matricu kao nešto što ima ogroman potencijal, i da je ćemo u budućnosti imati prilike da gledamo više ovakvih programa, pre svega u uradnim terminima na RTS, gde im je i mesto.

Ako su Antonijević i ekipa sa svojim „Ubicama mog oca“ „povukli nogu“ za veliki broj ubedljivih kriminalističkih serija kod nas (od kojih su najkvalitetnije svakako „Pet“ Balše Đoga i „Grupa“ Uroša Tomića i Dragana Đurkovića), nadajmo se da će se slično dogoditi i sa „Državnim službenikom“. Jer dovoljno je otvoriti novine svakog dana, i videti da je bezbednosno-odbrambeni sistem neiscrpan izvor inspiracije za kvalitetan, zabavan, ali i nacionalno koristan TV program.