Držanje na kursu

(Blic, 01.12.2008)

Ponešto je preživelo raspad Jugoslavije na čijem se lešu ovih dana ponovo održava čas anatomije, a sve u povodu Prvog decembra kada je pre devedeset godina, pod firmom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zasnovano ovo državno preduzeće. Preživeli su - stereotipi.

Jer, da nije tako, ne bi „Kursadžije” bile među najgledanijim televizijskim emisijama, niti bi ovi prezenteri najplićih poriva i stereotipa bili rado viđeni gosti od Vardara pa do Triglava u prednovogodišnjem naletu tezgarenja, kad se neopreznoj publici, omamljenoj predstojećom vašarskom atmosferom, može prodati i mlako pivo, a kamoli ideja da nam druge prodaju baš onako kako ih mi vidimo.

Nisam neki poznavalac rejtinga i šerova, mera kojima se izražava kvantitet nacionalnog buljenja u televizijski ekran, ali poznavaoci kažu da je to u slučaju „Kursadžija” impresivna mera. Stvar je počela da me zanima kad se u učenim krugovima, najčešće punim prezrenja prema svemu što se masovno konzumira, ova serija pojavila kao neki kulturološki aksiom, a kao takav i on nužno počiva na stereotipu.

Rešio sam, dakle, da tu stvar odgledam, da doprinesem rejtingu ili šeru, mada, koliko znam, nemam ugrađen piplmetar, dakle, ja se ne brojim „tamo gde treba” pa se nadam da „Kursadžije” nisu imale od mene neku korist, kao što ja nisam imao od njih.

Nisam video ništa novo. Naprotiv. Reč je o vicevima s bradom koja je znatno duža od moje. Ta emisija je prirodni nastavak „Šovinističke farse”, pa i „Indeksovog radio pozorišta”, prilagođena novijoj političkoj misli i stvarnosti, ali u svakom slučaju - Slovenac je peder, Hrvat isto, samo što je tobože kulturan, Bosanac je glup, Albanac divljak, Crnogorac lenjivac, a Srbin ih uvek - zajebe. Pretpostavljam da kad, na primer, gostuju u Hrvatskoj, dozvole i da Srbin bude zajeban, ali nije im zameriti zbog toga. Prilagođavaju se tržištu.

Otuda, valjda, ima i više prostakluka, nimalo skrivenih seksističkih poruka, sve je nekako brutalnije nego što je bilo u pretečama žanra. Kao da su pretečama ove skečerske skalamerije ugradili silikone, povećali im grudi i napućili usta, u skladu s estradnim trendovima.
Nekako mi je jasno zašto ljudi gledaju „Kursadžije”. To je prirodni nastavak onog 29. novembra kada se nije radilo tri dana, a prasetina se jela cele nedelje. Apsurdno je da ova emisija podseća na bolja vremena i to na vrlo jednostavan način - strogo se drži stereotipa koji i služe snalaženju ljudi u prostoru i vremenu.

Sve ovo ne bi možda i zavredelo moju pažnju da nisam u jednoj važnoj i učenoj polemici naišao na stereotip o stereotipu. Tako Vladimir Todorić, srpska pravna nada, u polemici s advokatom Srđom Popovićem, a povodom večne teme o kolektivnoj moralnoj i političkoj krivici Srba za vojevanje po Hrvatskoj, piše: „Sa vama se potpuno slažem... da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku (gde ipak nije bilo genocida) i da je za to imala legitimizaciju od svojih građana, što podrazumeva kolektivnu moralnu i političku odgovornost. Suprotno gledište bi podrazumevalo da kada građanin glasa na izborima, on uopšte ne snosi nikakvu odgovornost za odluku koju tada donese i zato je onda i nebitno da li živimo u demokratiji ili ne. Zato je odgovornost naša i jedino mi iznutra možemo priznati krivicu da bismo se okrenuli ‘evropskoj budućnosti’. Međutim, ja ne vidim da će se to desiti, niti sa ovakvim političarima na našoj sceni koji u predstojećem procesu vide priliku za novi talas viktimizacije Srbije i sopstvenu političku promociju, niti sa ovakvim narodom u kojem su ‘Kursadžije’ sa svojim imbecilnim nacionalističkim humorom najpopularnija TV emisija”. „Kursadžije” su, samo da kažem, sudeći po samopohvalama autora, dva puta izvođene pred punom salom „Lisinskog” u Zagrebu, a Televizija „Pink”, koja to emituje, najgledanija je televizija u regionu na koju se ova vrsta humora odnosi. „Kursadžije” nisu svojstvo ni srpstva ni hrvatstva, već nečeg mnogo univerzalnijeg.