HRONIKA:
ĐORĐE VUKADINOVIĆ: VUČIĆ JE U PRETHODNIH DVADESET DANA UČINIO SVE DA TEMU NADSTREŠNICE GURNE U STRANU – I NIŠTA NIJE USPELO. OVA HAPŠENjA I OSTAVKE SU ZAKASNELI POKUŠAJ „KONTROLE ŠTETE“
MINISTARSTVO ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE: IZDATO JE REŠENjE O OBIMU I SADRŽAJU ZA RUDARSKI DEO PROJEKTA „JADAR“. INSISTIRAMO DA KOMPANIJA U STUDIJI O PROCENI UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU DETALjNO OBJASNI PLAN USKLAĐIVANjA SA NAJBOLjIM DOSTUPNIM TEHNOLOGIJAMA
U PETAK 22. 11. 2024. U 11.52 ČASOVA NOVA AKCIJA „ZASTANIMO SRBIJO“ – 15 MINUTA ZA 15 ŽIVOTA
NEMAČKI MINISTAR ODBRANE BORIS PISTORIJUS ODBIO KANDIDATURU SOCIJALDEMOKRATSKE PARTIJE NA PREVREMENIM PARLAMENTARNIM IZBORIMA I PODRŽAO OLAFA ŠOLCA
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 22. NOVEMBRA 2024. GODINE
DRAGANA RAKIĆ: KADA MEĐU UHAPŠENIMA BUDU VUČIĆ I VUČEVIĆ, TADA ĆE TUŽILAŠTVO POČETI DA RADI SVOJ POSAO, ZA DANAŠNjA HAPŠENjA NEMA DOKAZA DA SU SE UOPŠTE DESILA. OVO JE VREME ZA PRUŽANjE OTPORA
MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD IZDAO NALOGE ZA HAPŠENjE BENjAMINA NETANJAHUA, JOAVA GALANTA I JEDNOG OD VOĐA HAMASA. BELA KUĆA: SAD ODBACUJU ODLUKU MKS O IZDAVANjU NALOGA ZA HAPŠENjE IZRAELSKIH ZVANIČNIKA
MARINIKA TEPIĆ: NAJAGRESIVNIJI POLICAJAC NA BLOKADAMA U NOVOM SADU JE GORAN MASLOVARIĆ, ŠEF PRAVOSUDNE STRAŽE U VIŠEM SUDU. HAPŠEN JE NA KOSOVU U SLUČAJU “BELI GOLF 2”
BELA KUĆA: SAD SU UNAPRED OBAVESTILE UKRAJINU I NjENE NAJBLIŽE SAVEZNIKE O PREDSTOJEĆEM LANSIRANjU RAKETE SREDNjEG DOMETA RUSIJE, KAKO BI SE PRIPREMILE ZA TO
ZDRAVKO PONOŠ: VUČIĆ NE MOŽE DA ZAUSTAVI DRUŠTVENI TALAS DA JE DANAS POPULARNO BITI PROTIV OVE I OVAKVE VLASTI
VLADIMIR PUTIN: GAĐALI SMO DNjEPROPETROVSK NAJNOVIJOM RAKETOM „OREŠNIK“, KOJU NIJEDAN PVO SISTEM NE MOŽE DA PRESRETNE. IMAMO PRAVO DA KORISTIMO ORUŽJE PROTIV VOJNIH OBJEKATA ZEMALjA KOJE DOZVOLjAVAJU UPOTREBU SVOG ORUŽJA PROTIV RUSIJE
VUK CVIJIĆ: HAPŠENjA ODGOVORNIH ZA TRAGEDIJU U NOVOM SADU SE NE BI NI DOGODILA DA NIJE BILO PRITISKA GRAĐANA. NE VERUJEM DA ĆE SE IĆI DALjE U ISTRAZI, POGOTOVO NE TRAGOM NOVCA
Kulturna politika

Doba parazita

PDF Štampa El. pošta
Mihael Vinterhof   
četvrtak, 30. oktobar 2008.
Dr Mihael Vinterhof (Michael Winterhoff), dečiji psiholog, kod dve trećine nemačkih osnovaca ustanovio je jedan, moderni oblik psihičke nezrelosti. U svojoj knjizi „Zašto su naša deca tirani“, on pokazuje kako vaspitanje, zasnovano na partnerstvu dece i roditelja, sprečava razvoj deteta u društveno-odgovornu i radno sposobnu osobu. Njegovo je predviđanje da će, kada budu odrasle, generacije današnje dece postati teret za porodicu i duštvo. 

Parlament: Gospodine Vinterhof, pauza je za ručak a vi, umesto da sedite negde na suncu i uživate, dajete ovaj intervju. Kako uspevate da sebe naterato na to?

Vinterhof: U ovom trenutku se koncentrišem na naš razgovor pa moj psihički aparat potiskuje potrebu za hranom i snom u drugi plan.

Parlament: Pada li to teško čoveku sposobnom za rad?

Vinterhof: Za čoveka koji želi da živi u društvu to nije nikakav problem.
Da bi radili morate imati razvijenu psihu koja je sposobna da pomenute impulse potisne u pozadinu.

Parlament: Ljudi iz privrede se sve više žale da im dolaze generacije vaspitno-rezistentnih učenika. Šta tu nedostaje?

Vinterhof: To su osobe kod kojih nisu izgrađene psihičke funkcije, poput recimimo kontrole frustracije. Takve stvari se moraju učiti i trenirati odmalena. Poput čitanja, pisanja i računanja.

Parlament: Kako se takve stvari treniraju?

Vinterhof: Tako što se dete uzima kao dete. Kao stvorenje koje na svim poljima mora da uči, srazmerno svom uzrastu i sposobnostima, a čiji se prohtevi ne moraju odmah ispunjavati. Deci se mora znati reći“ne”, moraju im se pokazivati granice, i stalno im se mora ponavljati.
Samo tako je moguće razviti psihu socijalno odgovornog i radno-sposobnog čoveka. Do pre 20-tak godina roditelji su to radili intuitivno.

Parlament: Jesmo li tu intuiciju izgubili?

Vinterhof: Od početka 90-tih godina počeli smo da na decu, već od najmanjeg uzrasta, gledamo kao partnere koje možemo vaspitavati razgovorom i ubeđivanjem. Za vaspitanje dece nije najvažnije da ona shvate pravila već da im se izgradi psiha, a tako nešto se ne postiže putem razuma i valjanog ubeđivanja. 
To vam je kao kada igrate tenis, a partner vam stalno objašnjava pravila igre, menjajući ih kako to njemu odgovara. Vi pokušavate da mu objasnite da tako ne ide ali on je i dalje uporan. No stvari su kristalno jasne: objašnjavanjem se nervne ćelije, jednostavno, ne treniraju.

Parlament: Kada objašnjavanje i ubeđivanje ima smisla?

Vinterhof: Do početka 90-tih mi smo (u Nemačkoj) decu gledali kao decu, jasno ih vodili, usmeravali i kontrolisali. Što su ona bila starija to smo mi više išli na ubeđivanje i više ih uzimali kao odrasle. To je bilo dobro, a danas pokušavamo da decu već od malih nogu vaspitavamo objašnjavanjem i ubeđivanjem. To je fatalno jer deca tako nemaju nikakve šanse za razvoj.

Parlament: Vi kažete da većina današnje dece stagnira na psihičkom nivou dvogodišnjaka. Šta njima zapravo nedostaje?

Vinterhof: Poštovanje. Svako dete mlađe od dve i po godine ne poseduje poštovanje. Tek posle toga ono otkriva čoveka preko puta sebe, kao biće koje postoji i ima nešto da mu kaže. To otkriće je ulaznica za detinjstvo i svet ljudi jer razvitak socijalnih sposobnosti je moguć samo prihvatanjem drugih.

Parlament: Odakle taj nedostatak poštovanja?

Vinterhof: Plašeći se da će izgubiti ljubav dece, mnogi odrasli gube granice u vaspitanju dece. Nekada su bake mazile decu spremajući im omiljenu poslasticu, ali su ih pri tom terale da peru ruke i pravilno sede. 
I deca su se učila redu. Danas jedna baka ako želi da bude voljena ne postavlja više nikakva ograničenja. Ona svoju potrebu za priznanjem projektuje na unuke. To je emocionalna zloupotreba i ona obrće uloge: odrastao ima potrebu, a dete bi trebalo tu potrebu da zadovolji.

Parlament: Ali kasnije, u vrtiću i školi, deca se ipak suočavaju sa ograničenjima.

Vinterhof: Iako to protivreči neurološkim zakonima, danas sve više vrtića i škola nudi mogućnost izbora. Deca mogu slobodno da odlučuju, recimo u kojoj će radnoj grupi provesti prepodne, šta će raditi... Ona neprekidno određuju i odlučuju prema svome raspoloženju iako to u osnovi sprečava njihov razvoj.

Parlament: Zašto profesionalci, poput vaspitača i nastavnika, učestvuju u tome?

Vinterhof: Oni uopšte ne primećuju da toj deci nešto fali, jer ni oni sami 
tu decu više ne podstiču. U osnovnim školama danas se većina učenika više ne obazire na učitelje. Ali to se uopšte ne postavlja kao problem. Učitelji su se već privikli na to da i najjednostavnije zadatke ponove više puta. Ako im kažu: “Izvadite knjigu na klupu”, mogu samo gledati koliko malo učenika ih je poslušalo.
Dolaskom na posao ti nedostaci isplivavaju na površinu, jer se ne daju više ni prikrivati niti gurati u stranu. Takve socijalno nezrele osobe se jednostavno teško daju uklopiti u proces rada. 

Parlament: Šta to znači za društvo?

Vinterhof: U susret nam dolazi jedna omladina koja je orjentisana samo prema sebi i svome uživanju. Ona malo doprinosi, a puno košta. Prema jednom istraživanju iz 2004 godine, 20% stastalih za rad bilo je praktično radno nesposobno i ako mene pitate, biće i ubuduće. Oni će slabo šta privređivati i biće, večito, na teretu porodice i društva. Živeće samo ovde i sada, želeće sve i odmah, a neće valjati ni sebi ni drugima. 

Razgovor vodila: Tanja Samrotcki

Sa nemačkog preveo: Goran Nikolić

(Parlament – Bon)

http://www.das-parlament.de/2008/29-30/Thema/21506858.html