Dno dna

Odgovor Ivana Milenkovića spram našeg teksta «Neautentičnost kao moguće lice zla» pokazuje nam svu uzaludnost polemike i argumentovanog dijaloga sa ideološki ostrašćenim jednoumljem. U drugim, svakodnevnim situacijama mudro je izbegavati nastavljanje rasprave sa ljudima do kojih drugačija mišljenja ne dopiru, a susretanje sa ovakvim «diskursom» rešavati njegovim sistematskim ignorisanjem. Ipak, ovaj put ćemo učiniti presedan, pre svega zbog toga da fenomen odnosa ideološke ostrašćenosti, ličnog interesa i prikrivanja istog jezičkim i teorijskim konstrukcijama, a koji se u Milenkovićevoj replici jasno uočava, predočimo čitalaštvu i ostavimo ga da slobodno prosudi.

Zato se nećemo obazirati na pokušaje lične diskvalifikacije sa pozicija ekstremne malograđanštine koja misli da je «argument» nekoga proglasiti «neuljudnim» i «nepristojnim» i tako valjda sebi podići (opali) «rejting». Ono što je zaista bitno je način na koji Milenković izbegava da se upusti u polemiku sa argumentima i tezama koje je otvorio naš tekst a koje se tiču istinskih implikacija njegove «filozofije neautentičnosti» i činjenice da je kroz napad na jednu knjigu uz pomoć bizarnih teorijskih konstrukcija, a iz ličnih i ideoloških pobuda, na najcrnji mogući način javno denuncirao i njene izdavače kao tvorce navodnog političko-ideološkog projekta mračne sadržine. Umesto toga, Milenković pokušava da «prebaci loptu» na teren igre reči, na to da nije dobro pročitan, sholastički se brani, negira da je napao knjigu, prećutkuje... Nije on, navodno, ukazivao na «banalnost zla», već na «zlo banalnosti» (dok je u stvari govorio i o jednom i drugom, povezujući ih kao nešto što proishodi jedno iz drugog, a sve u okviru svoje konstrukcije «od autentičnosti do Ajhmana»). Zatim ponovo prelazi na vađenje iz konteksta tuđih delova rečenica i upušta se u nove teorijsko–ideološke podmetačine u cilju da ubedi, da li sebe ili čitaoce, kako on nije napao «knjigu», pogotovo ne izdavače, već njen jezik, kao da su čitaoci njegove kritike maloumni i kratkog pamćenja. I ko tu onda kome prodaje «mošnice za bubrege»?

No, ubrzo se, već u sledećim pasusima, ideološke strasti pokazuju jačim od «psihologije poricanja» koja se trudi da upotrebi sva njoj pristupačna intelektualna lukavstva, pa tako Milenković sam sebi skače u usta i potvrđuje sve što smo o njemu u prethodnom tekstu rekli – da sa netrpeljivošću gleda čak i na minimalnu medijsku promociju knjige (koju smatra «skandaloznom»), da ne može da izađe iz jednostranosti «začaranog kruga» svoje ideološke paradigme, da bi na kraju, u blažem obliku, ponovio optužbe spram izdavača i učesnika promocije, tvrdeći da je izdavanje knjige deo ideološkog projekta («prodajući nam ....ideologiju za kulturu, kulturu zatvorenosti za autentičnost, partijski program za naučni diskurs»). Sve to je prošarano već smarajućim opštim mestima o autentičnosti, fantazmu, patrijarhalno-patriotskom diskursu i upućivanju na nemački pojam Kultur kao na jedini istorijski relevantan primer na koga se neprestalno poziva ovakav ideološki svetonazor.

Posebno bolno mesto za Milenkovića (tj. njegovu sujetu), pokazalo se, predstavljao je jedan deo (između zagrada) naše rečenice koji ukazuje na ideološku zloupotrebu teorije iza koje se krije neznanje i teorijsko falsifikovanje, a uz pomoć koje, koristeći šmitovsko moderno-političko razlikovanje, Milenković napada Antonića za potpirivanje pretpolitičkog. Milenković se sada «hvata» za to da on ukazuje kako «Antonić ne dobacuje ni do Karla Šmita, on pada ispod modernog određenja političkog” i pita se gde je tu falisfikat.

Za razliku od Milenkovića koji mnogo toga prikriva ili izbegava ako mu ne odgovara, mi ne sporimo da je on ovo naveo, kao i da je, zatim, školsko-štreberski izneo prirodu šmitovskog, moderno-političko razlikovanja ispod koga Antonić, po njemu, “pada”. Ali u kom kontekstu, tj. u kakvoj konstrukciji?

Ranije je Milenković koristio šmitovsku teoriju političkog da optuži pojedine javne ličnosti (Antonića, Vukadinovića….) za “produkovanje neprijatelja” (vidi “Proizvođenje neprijatelja”, Zemlja , jun 2006, str. 18-21). I sam taj stav je takođe predstavljao teorijski falsifikat, pošto mogućnost određenja, “produkovanja” neprijatelja u Šmitovoj teoriji pripada isključivo suverenu, tj. nosiocu vlasti a ne privatnim licima koja slobodno iznose svoje mišljenje. Sada je Milenković ove optužbe proširio na višestruko bizaran način: Prvo, Antonićeva “prejaka metafora” (a to može da vidi svako ko ima bar malo zdrave pameti) ne predstavlja pretpolitički govor, jer šta bi se onda moglo reći za druge brojne oblike diskvalifikacija u javnim nastupima. Drugo, “prebacivanje” Šmitove teorije u predmodernu epohu sa ciljem da se ona objasni u ključu predmodernog apsolutizovanja neprijatelja od strane vlasti problematična je teorijska konstrukcija, istorijski neistinita i nepotkrepljiva, pošto su u predmodernoj epohi verski ratovi i progoni predstavljali retke izuzetke a ne pravila. Treće, Šmitova teorija političkog nema nikakve direktne veze sa zločinačkom političkom praksom Nemačke tokom II svetskog rata. Sve to zajedno, povezivanje Antonića sa političkim i pretpolitičkim, pretpolitičkog sa Šmitovom teorijom, Šmitove teorije političkog sa praktičnom politikom genocida i, na posletku, Antonića sa genocidom, predstavlja višestruki teorijski falsifikat i neznanje. A ako se uzme u obzir da Milenković dobro poznaje Antonića dugi niz godina i da sasvim pouzdano zna da su optužbe koje iznosi na Antonićev račun neistina i podmetačina, jasno je i da se radi o očiglednom bezobrazluku prikrivenom “teorijskim diskursom” spram jednog lično veoma pristojnog i korektnog, akademski relevantnog javnog delatnika.

I druge Milenkovićeve “teorijske” teze i njihove primene u ovoj “polemici” pate od krivotvorenja, selektivne upotrebe i neznanja. Naše teorijsko obrazloženje generalnog odnošenja konzervativizma kao ideologije prema predrasudama (koja se može naći kao stav još kod Berka, a kod novijih autora, recimo, kod O'Salivana) Milenković tumači kao “karakteristiku ovdašnjeg konzervativnog poimanja sveta” ponovo demonstrirajući neznanje. Ili , kada koristi kontroverzne lakanovske teorije o fantazmu, koje sa individualno psihološkog nivoa Milenković olako generalizuje na kolektivitete da bi svaki kulturni identitet i njegove autentičnosti i osobenosti diskvalifikovao kao “projekciju uskraćene želje”, on je ne samo teorijski problematičan, već nedosledan i selektivan. Zašto se u svojoj primeni ove teorije poziva samo na najnegativnije primere, poput nemačke Kultur , a ne na, recimo, znatno autentičnije i osobenije kuture Britanaca, Kineza ili Jevreja? Zašto konsekventno ne primeni teorijske stavove o fantazmu npr. na Izrael, gde bi se hiljadugodišnja vera Jevreja o povratku u Jerusalim sasvim dobro uklapala u teze o “projekciji uskraćene želje”? Zato što bi to pokazalo i bizarnost i besmislenost njegovih generalizacija o fantazmu ili zato što bi zaključak bio krajnje politički nekorektan?

Uočenu vezu ličnog interesa, ostrašćenosti i “teorije” pokazuje i Milenkovićeva samohvalisavost koja uvek, za svaku priliku gradi ili prihvata “drugu teoriju”, onu koja joj odgovara. Ako mu ne pogoduje saznanje da se Antonić ne upušta u polemiku iz sažaljenja, on pravi teoriju “kako sam ga lupio po prstima”, umesto da se konkretno suoči i pita Antonića šta je zapravo istina. Istu stvar radi i prema knjizi i izdavačima koje je javno denuncirao sa pozicija politički korektnog “intelektualnog kolaboracionizma” i, u svom teorijsko-praktičnom cinkarenju, ih zapravo stavio u poziciju dehumanizovanog Drugog, prema kome je (kao prema Jevrejima uz čiju “pomoć” tako rado voli da potkrepljuje svoje teorijske konstrukcije) upotreba svih sredstava dozvoljena. Ma koliko se skrivao iza igre reči, njegove “teorijske” konstrukcije predstavljaju uvod u javni poziv na linč neistomišljenika i gušenje slobode mišljenja, koje su tim strašnije što su upućene spram kolega i ljudi koje poznaje.

Zašto Milenković to radi, zašto javno kleveće ljude sa kojima je sarađivao, to ipak nije teorijsko, već vrlo ljudsko, neposredno pitanje od koga on, očigledno, kroz svoj intelektualizam beži. Da li se radi o dodvoravanju provincijalnih kompleksa jednoj ideološkoj struji prisutnoj u Krugu Dvojke i šta je vredno bezočnih napada koga izdavači nisu doživeli ni za vreme Miloševićevog režima, ni posle njega? Dobijanje ciklusa “teorijskih” predavanja na Kolarcu ili neke druge “prijateljske usluge” na izvol'te? Jedno je sigurno – bez obzira na to da li interesna viđenja proizlaze iz “filozofije neautentičnosti” ili se ova teorijska pozicija “usvaja” radi ličnih interesa, Milenkovićevi stavovi predstavljaju ne samo zbrku zloupotreba, teorijskih falsifikata i neznanja, već predstavljaju dno dna. Onog ličnog, ljudskog, u kome se nedostatak integriteta uzaludno “pokriva” teorijskim konstrukcijama i opravdanjima.