Bledoliki informator i baba sa dva repa

Nedavno je jedan bloger B92 koji živi u Irskoj preneo tekst iz Sandi tribjuna (Sunday Tribune) o Srbiji [1]. Napisala ga je novinarka DŽastin Mekarti (Justine McCarthy) u obliku reportaže, koja je nastala tokom nekoliko dana njenog boravka u našoj zemlji. Čak i tipičnom blogeru B92 ovaj članak se učinio kao previše crn i netačan. Naslov teksta je "Živeti na liniji fronta u Beogradu, u Srbiji", a podnaslov "Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru... Svaka ustanova je zagađena ratnim zločincima. Ovo je kao Vajmarska republika, posle Drugog svetskog rata".

Ovaj podnaslov je zapravo citat onoga što je Mekartijevoj rekao Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Već iz naslova i podnaslova se vidi karakter celog članka. On je smeša svakojakih neistina, koje su učinak kako neobrazovanosti, površnosti i predrasuda same novinarke, tako i laži koje su Mekartijevoj govorili njeni "domaćini" iz ovdašnjih ljudskopravaških organizacija.

U prvu grupu "bisera" spada otkriće iz podnaslova da je Vajmarska republika postojala "posle Drugog svetskog rata". Osim ovog pronalaska koji će svakako da promeni udžbenike istorije, Mekartijeva je došla i do važnog geografskog otkrića da se Beograd nalazi "iznad tačke gde se Dunav uliva u Savu". Nakon ovog senzacionalnog otkrića Mekartijeve, đaci u bugarskim i rumunskim školama svakako će morati da počnu da uče da je granica njihovih zemalja reka Sava, a mališani u ukrajinskim školama moraće da znaju da je Sava najveća pritoka Crnog mora.

Ova promućurna Irkinja obavestila je čitaoce Sandi tribjuna i da stranci koji se voze beogradskim taksijima ne smeju da tokom vožnje upotrebe reč "Srebrenica" ili "genocid". "Ne znate ko vas vozi", objašnjava ona. Beogradska groblja verovatno su puna takvih neopreznih stranaca koje su ovdašnji taksi vozači likvidirali čim su ih čuli kako traže da ih odvezu u "Sarajevsku" ili u "Vukovarsku ulicu". Takođe, Mekartijeva upozorava i da stranac koji hoda Beogradom "ne sme sebi da dozvoli da ga neko čuje da govori engleski", jer bi se "moglo greškom pomisliti da ste Amerikanac". Eto, baš juče i ja ispred fakulteta priklah jednog Jenkija, čim me je na engleskom upitao kako da stigne do Kalemegdana.

Istina, lako je moguće da su Mekartijevu u ove stvari "uputili" njeni domaćini i da je ona te savete samo usvojila i prenela ostalim Ircima. Ono što se takođe može pretpostaviti jeste da je Mekartijeva načula od svojih "pouzdanih" informatora i čudesno otkriće da je Novi Beograd, koji ona opisuje kao "bezdušno predgrađe na zapadnoj obali" (Save? Dunava?), zapravo "izgradio Slobodan Milošević za svoje pristalice" ("pajtaše" – cronies). Zbilja fantastično! Zli Milošević je bio toliko podmukao da je trideset godina bio na vlasti, a da to niko nije znao. Pri tome je on još sve vreme u tajnosti gradio "bezdušno predgrađe za svoje pajtaše", i onda kada je došao na vlast – hop! – useli ti on 400.000 ljudi u nove stanove!

Ne bih se začudio da uskoro ovdašnji "informatori" sve što u ovoj zemlji nije po njihovom ukusu počnu da se pripisuje Miloševiću. Strani dopisnici će tako svojim novinama javljati da je Deliblatsku peščaru zapravo napravio Slobodan Milošević, kako bi što više opustošio Vojvodinu. Ili da je rimski Gamzigrad porušio Milošević, jer mu je bio potrebna građa za novu kuću. Ili da je vojne zgrade po Beogradu polupao Milošević, kako bi za to mogao da optuži miroljubivi i slobodoljubivi NATO pakt.

Ako su informatori ovako tačno obavestili Mekartijevu o geografsko-istorijskim činjenicama, onda je lako zamisliti koliko tačno su ovoj novinarki opisali političke prilike u Srbiji. Ona kaže da, premda je posle Miloševića izvestan napredak postignut, ovom zemljom "i dalje upravlja stara garda iz pozadine". Kao dokaz za to ona navodi tri podatka: da je današnji ministar policije "jedan od viših aparatčika iz doba Miloševića", da je direktor RTS "bio Miloševićev čovek" i da se na čelu "politički uticajne" SPC nalazi patrijarh koji je, takođe, "podržavao rat u Hrvatskoj i bio snimljen kako blagosilja vojnike koji odlaze na ratište u Bosni". Prva dva podatka su formalno tačna, ali besmislena za razumevanje prilika u Srbiji. Niti su Dačić i Tijanić nekakvi ljuti miloševićevci (ako su to ikada i bili), niti su oni većinski predstavnici današnjih tipičnih nosioca moći. Treći pak podatak čist je falsifikat. Patrijarh Pavle nikada nije "podržavao rat u Hrvatskoj", naprotiv, neprestano je apelovao da se nađe mirno rešenje tamošnjeg sukoba. Takođe, nikada nije "snimljen kako blagosilja vojnike koji odlaze na ratište u Bosni", snimljeni su pojedini sveštenici, ali nikada velikodostojnici SPC.

Potpuno je jasno da je ovakve netačne ili iskrivljene podatke Mekartijeva dobila od svojih drugosrbijanskih informatora, od kojih se, uz Gruhonjića, još u članku poimenice navode i Nataša Kandić, Maja Stojanović (Inicijativa mladih za ljudska prava) i Majda Puača (Queer Beograd kolektiv). Tako je od svojih ljubaznih domaćica i domaćina Mekartijeva saznala da je beogradski univerzitet mesto gde se "promovišu poglavito nacionalistička stanovišta", da je "Obraz" "osnovan na Odeljenju za istoriju Univerziteta u Beogradu" (tamo je osnovan "Justin Filosof", ne "Obraz"), kao i to da general Mladić "živi slobodno u Beogradu". Čak Makartijeva piše za Mladića kako joj je "jedna devojka rekla da su ga njeni roditelji videli kako šeta ulicom ispred njih". O, evropskog li novinarstva! "Jedna devojka rekla da Beogradom šeta baba koja ima dva repa". Verujem! Mladića traži CIA, BIA, MI6 i koja sve služba ne, a on se mirno šeta Knez Mihajlovom, tako da ga svi vide. Verujem! Ljudskopravaške NVO poslednja su nada da će Mladić konačno biti otkriven. Verujem! I čim ga neko od njihovih aktivista vidi, odmah će se prerušiti u kuče-lutalicu i tako ga dopratiti do mesta gde se zločinac krije – a to je verovatno u Rektoratu, Patrijaršiji, u zgradi RTS-a, ili u samom Ministarstvu policije. Verujem!

Najkominičnije je, međutim, kako Mekartijeva opisuje susret sa Dinkom Gruhonjićem. "Novinar Dinko Gruhonjić, njegova supruga ekonomista i njihovo dvoje male dece žive pod pretnjom smrću, jer se on suprostavio `Obrazu`. Kada ga je videla žena koja nam je bila vodič, prvi put posle više meseci, bila je šokirana koliko je omršaveo i koliko je zabrinutosti bilo na njegovom licu. Sav njegov zločin se sastojao u tome što je prisustvovao jednom antifašističkom sastanku na fakultetu, 2005. godine, koji su rasturili dvadesetpetorica u crno-odevenih muškaraca, uz usklike `zig hajl", mlateći i šutirajući prisutne". Skrivanjem isrcpljeni Gruhonjić svojoj irskoj koleginici se poverio i da su "tri druga novinara već uklonjena", pa Mekartijeva poimenice navodi Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruviju i Milana Pantića.

O jadan Dinko! Već tri godine u kućnom pritvoru, osuđen na smrt kao Salman Ruždi, omršaveo i iscrpljen strašnom patnjom! O, dajte da se odmah osnuje neka fondacija za pomoć jadnom, ugroženom branitelju evropskih vrednosti u Srbiji! Pogledajte samo tu smršalost, pogledajte samo tu patnju na njegovom zabrinutom licu! Troje već likvidirano, on je četvrti. Brzo još jedan grant, brzo još jedan suport da ga malo utešimo! A možda bi mogao i Evropski parlament da donese neku rezoluciju "o zaštiti Dinka Gruhonjića, novinara i branitelja Evrope"? A možda bi mogao i Savet NATO-a da razmotri mogućnost za akciju "Milosrdni anđeo II", kako bi se spasao ovaj "omršaveo" i "napaćeni" novinar?

Ne zamerimo Gruhonjiću što se u vezi Vujasinovićke, Ćuruvije i Pantića, malo zaneo, pa zaboravio da ispriča kada su ubijeni. Patnja je to! Uostalom, šta mari ako je to bilo i pre 15 godina, poznato je da Srbijom "i dalje upravlja stara garda iz pozadine" i da "Obraz" likvidira nevine novinare. "Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru", to su Gruhonjićeve reči, surove ali istinite, kojima on, novinar branitelj ljudskih prava i zatočnik evroatlantskih vrednosti, opisuje stanje u Srbiji. "Svaka ustanova je zagađena ratnim zločincima".

"Teško je verovati", kaže Gruhonjić, naravno da je "teško poverovati". Ali, kada je naša dobra Irkinja videla jadno i ispošćeno Gruhonjićevo lice, kada je videla bezdušni Novi Beograd koji je izgradio Slobodan Milošević za svoje pajtaše, kada je videla kako se Dunav uliva u Savu, kada je videla devojku koja zna da se Ratko Mladić slobodno šeta beogradskim ulicama ruku pod ruku sa babom sa dva repa, Mekartijeva je odmah u sve poverovala. I odmah je o tome napisala opširan članak, u koji su poverovali čitaoci Sandi tribjuna, a oni su odmah pritisli svog poslanika u Evropskom parlamentu, a on je odmah podneo rezoluciju koju su odmah prihvatili i ostali poslanici, jer i oni su u svojim novinama čitali sličnu reportažu – sa Dinkom Gruhonjićem, Sonjom Biserko ili nekom drugom progonjenom devicom ili progonjenim devstvenikom u glavnoj ulozi. I pošto su se svi još jednom uverili da u Srbiji postoji "koncentracija toliko mnogo zla na toliko malo prostora", još jedna rezolucija o divljačnoj i neevropskoj Srbiji lako je donesena.

Mekartijeva se docnije opravdavala da je deo njenih grešaka nastao zato što "nije baš najbolje razumela engleski kojim su govorili ljudi koje je intervjuisala"[2]. Međutim, ostalo je nejasno kako je onda naša evropska novinarka grešila samo u jednom pravcu? Kako, recimo, nije pogrešila prilikom navođenja svih mogućih titula svojih sagovornika? Tako je Dinko Gruhonjić iscrpno i potpuno tačno predstavljen kao "šef dopisništva nezavisne novinske agencije Beta u srpskoj pokrajini Vojvodini", zatim kao "predavač na medijskima studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu" i konačno kao "predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine". Kako tu "engleski kojim su govorili ljudi koje je intervjuisala" nije bio problem? Kako ni jedna od ove tri dosta komplikovane titule nije pogrešno napisana? Recimo, Gruhonjić, koji nema nikakvo naučno zvanje, zaista predaje studentima žurnalistike na Filozofskom fakultetu u NS, kao predavač (lecturer), ne kao profesor (professor). Kako je baš u tome Mekartijeva bila savršeno precizna, kako samo u tome nema ni jednog pogrešnog zareza, dok u ostalim stvarima, a naročito u onim političkim, sve vrvi od netačnosti?

Odgovor je jednostavan. U onome do čega je ovdašnjim "informatorima" bilo stalo nema pogrešaka, kao što i u onome do čega im je stalo nema istine. Ili, zapravo, nema greške, samo na jedan specifičan način. Kad god je informatorima politički odgovaralo, oni su lagali, govorili poluistine ili prosto svojim pričama zaluđivali strankinju koja je prvi put i na samo par dana došla u Srbiju. Premda se neke besmislice u članku Mekartijeve mogu pripisati i njenoj površnosti, većina onoga što je stavila u članak ipak je posledica neistina koje su joj govorili ovdašnji korifeji "građanizma" i "ljudskopravizma". Mekartijeva je napravila brljotine jer nije bila svesna sa kim ima posla. Ona je mislila da razgovara sa ljudima od kredibiliteta, a naišla je na ostrašćene i ideologizovane ljude koji se nisu libili da izvrću, izmišljaju ili beskrajno preuveličavaju stvari.

Da je Srbija stabilno i dobro uređeno društvo (kao što nije), sa jasnom etikom javne reči i čvrstim profesionalnim standardima, naš ubledeli velikomučenik, Dinko Gruhonjić posle svog "martirološkog peformansa" više verovatno ne bi bio pozivan u pristojna društva, bio bi ljubazno zamoljen da napusti žurnalističku asocijaciju, a njegovo "bledilo" i njegovo "mučeništvo" bili bi predmet opšteg podsmeha cele novinarske branše. Samo u Srbiji, međutim, naš Dinko i dalje može da ostane predsednik novinarskog udruženja, da predaje studentima novinarstvo i da bude ugledni borac za "autonomiju Vojvodine", za "ljudska prava" i za "evropske vrednosti". I samo u Srbiji njegove kolege novinari ne samo da mu neće s prezirom okretati leđa, već će mu laskati i diviti mu se: "Bravo, majstore, kako si to lepo odglumeo!" i "Koliki grant ovoga puta očekuješ?".

Dinko-bledoliki-Gruhonjić, tako, postaje još jedan od likova našeg evro-tranzicionog novinarstva. I dokle god bude Gruhonjića, biće i "Vajmarske republike posle Drugog svetskog rata", "Novog Beograda kojeg je sagradio Slobodan Milošević" i "Dunava koji se uliva u Savu". Biće svega, osim istine i poštenja. A i šta će nam oni? Kada 2134. godine Srbija uđe u EU, jedan od heroja tog ulaska biće i velikomučenik Dinko. Spomenici, koji pokazuju kako on, izmršavelog i ubledelog lica, ali evropski odlučno, gazi horde raspomamljenih "obrazovaca", dok rukom pokazuje put Zapada, takvi spomenici resiće glavne trgove srednjoevropske Vojvodine. Ko od nas, dragi moji novinari, ne bi poželeo takav spomenik?

I zato, hajde da svi u glas kažemo: "Vajmar je zaista bio 1945", "Novi Beograd je zaista sagradio Milošević" i "Dunav se zaista uliva u Savu". A DŽastin Mekarti i Dinko Gruhonjić su veliki novinari. Dictum!

Tekst je objavljen u "Pečatu", br. 44.