Balkanski Betmen iz Kanade

Rob Stjuart je praktično anoniman u Kanadi. Četrdeset osmogodišnji glumac je nezaposlen i živi sa svojim roditeljima u Bremptonu u Ontariju. „Moj ovdašnji život je najobičniji život radničke klase“. Skoro svakodnevno, on ustaje u sedam da bi odveo svog sina na hokejaški trening. Audicija ima, ali poslovi su retki, kaže, tako da samo povremeno dobije gostujuću ulogu u televizijskim serijama, kao što su na primer dve epizode „Ridženesiz“ ili predstojeća tezga u „Maloj kući u preriji“.

Međutim, s druge strane Atlantika, u Srbiji, Stjuart je kultna ličnost koja je postala nacionalni superheroj. Obožavaoci ga presreću na ulicama; kafići proključaju kada on uđe; mirni obroci u restoranu su nemogući. „Ne mogu to čak ni da objasnim a da ne zvučim neskromno,“ dodaje.

Razlog? „Tropska vrelina“, kanadska serija iz ranih devedesetih, u kojoj je Stjuart tumačio Nika Slotera, ostrvskog privatnog detektiva sa konjskim repom i maljavim grudima, okruženog lepoticama u bikinijima. Svoje učešće u „ljigavoj seriji“, koju opisuje kao niskobudžetnu verziju „Magnuma“ i koja je trajala samo tri sezone, Stjuart je smatrao sramotom, sve dok se prošlog decembra nije ulogovao na Fejsbuk i pronašao klub obožavalaca pod nazivom „Tropska vrelina/Nik Sloter“, sa nekih 17.000 članova, uglavnom iz Srbije.

„Za mene je bilo van pameti da je serija ikome išta značila“, priseća se. Ovo otkriće potaklo ga je da oživi Slotera u zemlji koja ga je pamtila sve ove godine. Sa svojim susedom, umetnikom i amaterskim filmadžijom Markom Vespijem i Vespijevom sestrom Lizom, Stjuart je prošlog meseca otišao u Srbiju da snimi dokumentarac pod nazivom „Slotera Nika za predsednika“, i otkrije više o svome alter egu superstaru.

U Beogradu, dočekala ih je javna histerija. Niz medijskih ekipa čekalo je na njihov dolazak, zajedno sa grupama obožavalaca u havajskim košuljama (Sloterov zaštitni znak). Fotografi su škljocali, da bi zatim iskakali ispred objektiva, kako bi sebe ovekovečili zajedno sa nacionalnim herojem.

U Srbiji, iščekivanje je raslo još od marta meseca, kada je u štampu procurela vest da će Stjuart nastupati sa srpskim pank bendom na njihovom jubilarnom 20-godišnjem koncertu. „U svim novinama je objavljeno da Nik Sloter dolazi u Srbiju“ kaže Stjuart. „Bilo je neverovatno.“

Stjuartov domaćin u Srbiji, ugledni politički aktivista Srđa Popović – sa kojim se Stjuart povezao preko Fejsbuka – kaže da, nakon što su srpske novine objavile njegovu fotografiju sa Stjuartom, nije mogao normalno da živi. „U roku od 15 minuta, primio sam 300 poziva, i svi su me pitali da ih upoznam sa Nikom Sloterom, i želeli da se slikaju sa njim“.

Popović kaže da su „svi u Srbiji“ devedesetih gledali ovu seriju. Prikazivana je na četiri od pet TV-stanica, a jedina konkurencija bili su joj nacionalistička propaganda i južnoameričke telenovele. „Nije ni čudo što se Nik Sloter pojavio na grafitima u beogradskom predgrađu Žarkovu, i kasnije na studentskim protestima“, kaže Popović.

U novembru 1996. godine, kada su mladi ljudi tri meseca izlazili na ulice beogradskih gradova nakon što je Miloševićev režim objavio sporne izborne rezultate, Sloter je postao simbol njihove opozicione politike. Prvo se pojavio grafit u Žarkovu na kome je pisalo „Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče“, zatim popularna i ironična pesma „Sloteru Niče, Srbija ti kliče“ srpskog pank benda Ateist rep. Posle toga, slogani su se umnožili i izmenili: „Svakoj majci treba da je dika, koja ima sina ko Slotera Nika“, čak i „Slotera Nika za predsednika“.

Ove rime bile su na majicama i bedževima studenata, istaknute po ulicama na protestnim plakatima, i glasno izvikivane na demonstracijama od strane onih koji su želeli promene. Kako kaže Popović – jedan od glavnih organizatora studentskih protesta sredinom devedesetih i kasniji suosnivač „Centra za nenasilne akcije i strategije“: „Slotera Nika za predsednika znači „Bilo koga, samo ne Miloševića“ – budući da je Milošević bio toliko loš, da bi bilo ko bio bolji.“

Stjuart i Mark Vespi imaju nekoliko sopstvenih teorija o uspehu Tropske vreline u Srbiji. Između ostalog, to što je serija bila među retkima koja su tako naširoko emitovane u Srbiji, zahvaljujući ekonomskim sankcijama; i to što se dešava u raskošnom tropskom ambijentu, koji je pružao neku vrstu bekstva iz političkih i ekonomskih problema u državi. Kako kaže Vespi, „Tropska vrelina“ „nije bila ni o politici ni o nasilju. Upravo je vedrina serije ono što im je tada bilo potrebno“.

Ono što je zaprepastilo filmadžije bili su izlivi emocija sa kojima su se sreli tokom svoje posete – ono što su srpske novine nazvale „slotermanijom“. „Ti ogromni momci sa suzama u očima koji govore „Ti si moj heroj“, priča Stjuart „“Za te ljude postoji emocionalna pozadina: ono kroz šta su prolazili tokom 90-ih, kada im je serija postala omiljena.“

Sloterova smotanost i sklonost brljotinama u stilu Homera Simpsona takođe su oduvek pogodovali srpskom smislu za humor, koji je samokritičan, što je osobina koju, kako Stjuart smatra, Srbi dele sa Kanađanima. Stjuart i Vespi čuli su nebrojeno puta da su Srbi voleli ovog televizijskog lika zbog toga što se uvek vraćao nakon što ga prebiju. „Najmoćniji vojni savez ih je bombardovao, imali su diktatora, ali oni su nastavljali da ustaju svakog jutra i da pokušavaju da se izbore sa tim“ , objašnjava Stjuart. „Više ih je doticala njegova jadnost nego njegovo herojstvo“. 

Prema Popoviću, „Čitava histerija i ljubav prema Sloteru u vezi su sa generacijom koja je izgubila najboljih 10 godina svojih života. Tokom tih ružnih godina, svi mi smo želeli da budemo Nik Sloter“. Najzad, privatni detektiv obično je bio ili na plaži ili u kafiću, uvek okružen prelepim ženama. „To je vrhunski srpski san“ dodaje on jetko „On je srpski Betmen, savršeni srpski superheroj.“

Snimanje dokumentarca uključivalo je Stjuartovo gostovanje na koncertu Ateist repa, kao i sastanak sa ambasadorom Kanade u Srbiji, DŽonom Morisonom, koji je Stjuartovu posetu video kao „jedinstvenu priliku za podizanje novih mostova između Kanade i Srbije“. Morison i Stjuart zajedno su posadili javore u Žarkovu, mestu prvobitnih grafita o Niku Sloteru. Drveće je, kako predviđa Popović, „dobar znak da će Stjuart ponovo doći“.

Ono je takođe bilo i simbol Stjuartovog uskrsnuća. On opisuje ovaj put kao svoj profesionalni oporavak. „Ako pogledate na mojih 25 godina glumačke karijere, teško je sačiniti retrospektivu. Nema mnogo toga na šta bih bio ponosan“, kaže on.

Posle „Tropske vreline“ napustio je glumu, ali joj se vraćao kad bi mu zatrebao novac, pojavljujući se u serijama kakve su „Amazon“ Pitera Benčlija i „Painkiller Jane“. „Mislio sam da je Tropska vrelina bila užasna. Bilo me je sramota zbog nje. Ali, ukoliko je ona tim ljudima pružila toliko utehe i emocija, onda je to divna stvar.“

Promotivni video za dokumentarni film emitovan je 8. jula na festivalu „Roma Fiction Fest“ u Italiji, i prikazuje srdačnu i razbarušenu sliku ove zemlje. To bi i za Srbiju mogao da bude povratak, kaže Popović: „Svi smo zadivljeni Robovom posvećenošću nameri da Kanađanima i ostalima koji će gledati dokumentarac pokaže vedro lice Srbije, što je vrlo daleko od onoga kako ljudi obično vide moju zemlju.“

(Prevela Jovana Papan)

http://www.theglobeandmail.com/news/arts/canadas-batman-of-the-balkans/article1230105/