Arhitektura čežnje

Sa Emirom Kusturicom na Mećavniku razgovarali smo 28.10.2008. pred put u Norvešku, povodom nedelje njegovog filma u Oslu i koncerta sa grupom «Zabranjeno pušenje». Razgovor je vođen za najugledniji norveški dnevnik Aftenposten i mesečnik Film i kino.

Imate li već neke asocijacije na Norvešku?

Postoje tri asocijacije koje me vezuju za Norvešku. Jedna je što je otac moje žene bio u logoru u Norveškoj. Pričao je uvek predivne stvari o Norvežanima - to su ljudi koji su ostvarivali neostvareni srpski san o standardu, o miru, i o suzdržanosti koju Srbi nemaju. Pa je, u stvari, svaka njegova priča o Norveškoj bila istorijska glorifikacija Norveške. S druge strane, moje poznavanje Norveške i Norvežana ide od knjige Krug se zatvara Knuta Hamsuna do možda i poslednje njegove knjige. Ono što je najznačajnije bilo je to što sam asocijativno sticao saznanja, preko litarature i priča bivšeg logoraša. Norveška je jedna od retkih zemalja u kojoj nikad nisam bio, a u koju ću ući – i to je uzbudljivo – preko literature, preko posebne vrste literature, kao što je asocijacija i priča jednog čoveka, bivšeg logoraša. Jer, iako je bio logoraš, nije nosio gorke uspomene nego upravo suprotno – bio je veoma naklonjen Norvežanima.

U Skandinaviji, kao i u Nemačkoj, postoji značajno interesovanje za vašu muziku. Možete li da pretpostavite zašto je to tako?

Pretpostavljam zato šta ta muzika ima srazmerno jak energetski udar kao i rokenrol sedamdesetih. Pretpostavljam takođe da u tim uspavanim, malo ispražnjenim motivima koje rokenrol danas živi, leži deo odgovora i da je ovo reinkarnacija te iste priče o energiji. Mislim da će Norvežani – kao što su i Islanđani i Šveđani, gde smo već svirali na severu – manje-više da komuniciraju s tim i da će, pretpostavljam, prepoznati taj energetski naboj.

Diplomirali ste FAMU u Pragu. U kojoj meri su ove studije i češki film šezdesetih uticali na Vaš rad?

Prag je mesto gde sam sve svoje strasti i sve svoje snažne ideje o životu disciplinovao i stvarao ironijsku distancu koja, istini za volju, nikad nije nadvladala tu ostrašćenost. Nikad nije postala ona prazna ironija, nego neka vrsta intelektualne distance koja je bila neophodna da se humanizuje svet. A Česi su to radili pre. Studij u Pragu bio je snaga stvaranja umetničke i životne arhitekture, koja je moju ostrašćenu balkansku krv prevela u jezik komunikacije.

Da li je tako i u muzici?

Upravo je to ideja koja i tu muziku čini življom a filmove čini energičnijim. Ta muzika nije samo srpski obrazac, nego obrazac koji objedinjuje sve amalgame koji su ovde vekovima stvarani. Može se reći da su i muzika i filmovi izrađeni i na snažan ali i vrlo ironičan način transponovani u neki novi medij. Time je zapravo ta komunikacija olakšana.

U svojim ranim filmovima ispitujete intimu, pomerate granice privatnosti. Tv film «Nevjeste dolaze» svojevremeno je bio zabranjen zbog bavljenja seksualnim tabuima. Kako danas gledate na odnos privatnog i javnog?

Uvek sam mislio da je posebna vrsta religioznosti baviti se umetnošću. Ja sam se na taj način bavio filmom. Sve što su moja najdublja, najintimnija osećanja – skrivao sam, nisam javno ispoljavao. Filmovi su bili otvoreni kanal kroz koji su prolazile sve ideje i intenzivni doživljaji sveta, pa su i prvi porivi i dramatična otvarnja duhovnih procesa bili zapravo osvetljeni u tim filmovima – od prvog pa do poslednjeg. Doživljavao sam film kao veliko ogledalo na kojem su se reflektovale i projektovale male filozofske ideje koje sam baštinio: to je put od otvaranja prvih duhovnih procesa do viđenja sveta koje je na kraju bilo plod zrelosti i zanatskog umeća stečenog s vremenom, i posebno u Češkoj. S druge strane, seksualnost nikada nije bila tabu. Od stvaranja superega, moral je postao kodeks i stvar regulisanja praktičnih ljudskih interesa, a ne samo uzvišenih, koji se vezuju za superego. Suština je da je superego, u smislu moralističkog diskursa, odbranio čoveka od ubrzanog propadanja, ali je upravo danas kriza morala najizraženija. Pošto su Boga ubili, porazili ga u većini zemalja, doveli su do toga da se moral shvata kao idealizam, ideja, kao utopija, kao nešto što se uglavnom zaobilazi i usput spominje. Moral se spominje obično onda kada Amerikanci treba nekoga da napadnu – usput ga spomenu, a pritom ga krše na svakoj instanci.

Veliki značaj u svojim filmovima pridajete životinjama, animalnom. Ima li mesta uobičajeno jakoj distinkciji između ljudskog i životinjskog?

Pokušavam u filmovima da otvorim široki spektar – kao što pevači pevaju između dve oktave, ja pokušavam da pravim filmove između tri oktave. Drugim rečima, dodiri između mene i života formalizovani su u ogromnom rasponu. Čovek se u tom rasponu između moralnosti, krize moralnosti i animalnosti reinkarnira, jer taj nekadašnji čovek nije bio tabu, budući da je seksualna direktnost unutar porodice bila praksa. Tek je formalizovani čovek, onaj koga mi nazivamo bolesnim, uspeo da definiše ono što sme ili ne sme da se radi. A bolest je vrlo uslovna stvar u tome. Ako je zahvaljujući moralu čovečanstvo uspevalo da se vine u nebeske visine, ono je s druge strane samo sebe oštetilo utoliko što je uništilo planetu. Čovek nije umeo da se nosi sa prirodom, koja je najveći dar. A čovek je nekada bio njen deo. On to više nije, nego je mašina za zloupotrebu, a moral je postao retoričko oruđe za uništavanje ljudi.

U filmu «Crna mačka beli mačor» slavite mladost, igru, energiju čistih osećanja, ljubavi, svetlosti. Da li je iz takvog osećanja sveta – odnosno iz ideje jednakog prava svih na radost – nastao i «Dom za vešanje»?

Između dva koncepta, apolonijskog i dionizijskog, bliži sam dionizijskom, zato što je on mnogo veći mobilizator ljudskosti. Podsvest čini najveći deo ljudskog mozga i utoliko je ona osnova i izvor ogromne energije koju čovek nosi. Razum je jedan mali deo, onaj koji nije uspeo da urazumi ni sebe ni okolinu. Samo je mali deo nečega mnogo dubljeg i potentnijeg. Utoliko igra, zanos i osećajnost mnogo preciznije definišu čoveka od koncepta distanciranosti. A «Dom za vešanje» proističe iz pravdoljubivosti, koja je verovatno kod mene nasleđena i vrlo izražena. On nije plod teškog formalnog postupka, nego primarna reakcija na pravdu i nepravdu.

«Dom za vešanje» Vas prema mišljenju francuske kritike svrstava u red najznačajnijih režisera te decenije, zajedno sa Felinijem, Tarkovskim, Bergmanom, Vendersom, Leoneom, Fazbinderom... Obavezuju li brojne nagrade? Imaju li uopšte veze sa onim kako danas radite?

Trebalo je, verovatno, da budu bolje raspoređene. Dugo sam ih ipak dobijao, pa su upravo nagrade obezbeđivale kontinuitet. I u tom smislu one su bile dobrodošle, posebno zato što su stizale u malu zemlju koja je prolazila kroz velika vrata. Moji filmovi su čak uspeli da se nametnu i bioskopima na Zapadu, što nije bio čest slučaj sa filmovima iz ovog dela Evrope. I baš zato što su te nagrade bile preporuka, obezbeđivale su komunikaciju, a poboljšani nivo komunikacije na kraju ju je i zagarantovao.

Mogli ste da živite u Parizu, Los Anđelesu ili Pragu na primer, izabrali ste Srbiju. I to ne Beograd, nego srpsku provinciju. Marginu margine, neki bi rekli. Kakav je Vaš odnos prema uobičajenom mapiranju centra i periferije, glavnih tokova i stranputica?

Čitav život sam bežao od centra, a Amerika mi se bila svidela zato što je decentralizovana. Ali moj život u Americi je nemoguć, uprkos tome što tamo imam mnoštvo prijatelja. Ključ života tamo je u uspešnosti, a ja, pošto sam bio uspešan, upravo zbog toga nisam mogao tamo da živim. Došao sam ovde, gde nisam ni u Beogradu ni u Kragujevcu, nego sam na jednom brdu gde želim da delujem u prirodi i gde hoću do kraja da izvedem ovaj projekat. Za mene je on najznačajniji, zato što kruniše život u kome sam iz fikcije prešao u prividnu realnost, a to je priroda. Zapravo je priroda velika fikcija. Pejzaži koje vidimo napolju su često duhovni pejzaži. Oni udvostručuju motiv borbe, a ona je borba za decu i borba za prirodu. Nikada nisam birao da živim prema principu ugodnosti, nego prema tome koliko mi je to mesto motiv. Amerika mi je bila motiv zato što sam tamo napravio film, posle toga sam se vratio u Evropu, pa mi je i Francuska iz istih razloga bila motiv, a onda sam došao ovde zato što sam hteo da zaštitim prirodu i učinim nešto lepo. Ja sam poput onih iz mostogradnje – idem tamo gde mislim da postoje motivi koje mogu da gradim.

Budući da ste rođenjem i odrastanjem Sarajlija, Vaš izbor Srbije za svoju zemlju nakon ratova na Balkanu mnoge je zbunio. Šta je ono što se ne zna ili možda patimo od 'viška znanja'?

Mnogi su tako videli stvari, po ideološkom receptu, pa nije čudno što se onda iznenađuju, zbunjuju. Ali ja sam u trenutku deobe, nametnute deobe koja je tražila izjašnjavanje, sišao u predvorje te deobe i shvatio da sam Srbin. Ne neko ko to nameće kao ideju superiornosti nad drugima. Dapače, obrnuto.

Ipak Vas smatraju srpskim nacionalistom. Čime ste zaslužili ovu etiketu i šta mislite o klasifikacijama ovog tipa?

Nisam nacionalista, tu nema dileme, ali svet koji insistira na svom identitetu često dobija tu apsolutno besmislenu etiketu. To je isto kao kada biste Fidela Kastra nazvali nacionalistom. Ja sam antiimperijalista, i to je moj internacionalistički predznak, a nikako nacionalista. Ne može biti nacionalista neko ko svojim filmovima već 25 godina komunicira širom sveta. To je izmišljena priča, po principu 'ko god ne jede hamburger, bespogovorno je nacionalista'. To je glupost, to je potpuna glupost.

Zameraju Vam idealizaciju Maradoninog lika u aktuelnom filmu – navodno ste prećutali njegove odnose sa napuljskom mafijom, neuspešni period u Barseloni ili nepriznatu decu. Odgovarate li na ovakve kritike?

Srećan sam što sam bio deo recepta njegovog ozdravljenja. U njegov život sam zakoračio u trenutku njegovog spasenja, pa takva kritika nema smisla.

Otvoreno kritikujete nezavisnost Kosova. Činjenica je da su Kosovo osim SAD priznale i države za koje se smatra da su tradicionalno naklonjene Srbiji, poput Francuske, Norveške ili Češke. Učinila je to i Crna Gora. Kako u tom kontekstu vidite smisao svojih zalaganja?

Da bi se kritikovala nezavisnost Kosova ne mora se uopšte biti Srbin. Nezavisnost Kosova je geostrateški potez, a nikako čin koji proističe iz nečega što pomaže narodima na Balkanu. To je deo procesa fragmentacije koji je posle raspada bivše Jugoslavije definitivno uveo Balkan u vek nestabilnosti. Proglašenje nezavisnosti Kosova možemo da posmatramo kao nelegalan akt koji su sprovele SAD. To je samo deo te duge fragmentacije koja čitav ovaj region gura u trajnu nestabilnost. Sve pod imenom obrnuto. To je važno da se zna.

Možete li da prokomentarišete odnos dve glavne političke teme kada je reč o Srbiji – priključenje EU i priznanje nezavisnosti Kosova.

Priključenje EU je ideološki projekat a ne ozbiljno pitanje. Ono je takođe izmišljeno pitanje, zato što Srbija jeste u Evropi. To meni liči na problem koji se proizvodi – da bi bio problem, pa da bi navodno mogao da se reši.

Kritikovani ste zbog političkih stavova i u filmovima. U čemu je suština nerazumevanja i kako se nosite sa tim što Vas mnogi ljudi ili ne razumeju ili svrstavaju, etiketiraju?

Kontroverzan sam kao i moji filmovi, nikad dovoljno levo, nikad dovoljno desno. To je potpuno prirodno. Meša Selimović je to divno rekao: treba očekivati i stvarati ambijent u kome ljudi nisu do kraja loši, a ne treba tražiti da budu previše dobri.

Razgovarali: Gordana Đerić i Balder C. Hasvoll