Срби и Србија сто година после Куманова

Негде баш у овај сат, на данашњи дан, а пре тачно сто година, у Цариграду, који је већ вековима био Истамбул, а никад није престао да буде Цариград, започело је велико славље са ватрометом и уз учешће више десетина хиљада људи. Славила се победа турског оружја, величала се исламска вера као једина права, јер је и овај пут, као и небројено пута до тада, однела победу над крстом и то православним. Наиме, на Порту је стигао телеграм Зеки-паше од Халепа, команданта Вардарске, западне армије којим извештава да је Турска успела да у борби порази Србе и да ће колико сутра ујутру само дотући остатке војске у расулу.

Зеки паша је, међутим, видео оно што је мислио да је истина. О људима који живе у властитим сликама-заблудама, Хамваш пише да живе у мајама, а ми кажемо: Шта се замајаваш, или немој да ме замајаваш.

Ситуација је, међутим, била потпуно другачија: Турска западна армија, (али и источна, тракијска – коју је предводио Али-Риза паша), не само да нису победиле, већ су први дан битке завршиле неуспехом. Сви њихови напори, а успело им је да изненаде Србе који су их очекивали тек на Овчем-пољу, затим Срби уопште нису имали комуникацију са властитим врховним штабом, али ни комуникацију између армија, дакле, сви турски налети и напади били су одбијени. Сутрадан, 24 октобра, турској војсци се десило оно што је Зеки паша рекао да ће се десити Србима: војска им се још исто вече и током ноћи почела расипати и повлачити, а са првим зрацима Сунца повлачење се претворило у бежанију и расуло. Још кад су Срби припуцали...

Али, тада ни много јаче силе не би могле да победе Србе. Никада се у историји нашег народа није десили такво јединство: круне, цркве, војске, народа, политичких странака, неписмених и академика, свих и никада као тада није постојало толико одушевљење за рат. Није био проблем како мобилисати људе, већ како прекобројнима објаснити да не треба да иду у рат, јер нема толико опреме и наоружања, а они су у цивилним оделима и пешке ишли за војском, јер је била највећа срамота да се врате кућама у своја села и вароши, где би им се смејали, јер су само жене, деца и баш стари остали.

Срби живе од митова и на митовима, наша историја није рационална, кад год смо покушали да будемо рационални и прагматични, губили смо прво себе, а потом и битке. Кад год би излазили из архетипа, кад би кренули у модернизацију у осавремењавање, прерастали би у своју супротност. И овде се десило то исто: није реч само о пукој освети: Куманово за Косово, јесте и о томе, али не само о томе. Овде је реч о Светој Земљи која је обесвећена и која се освећује, враћа у култ, постајући поново земаљски одраз Небеске Србије. У Првом балканском рату, забележили су страни новинари, пре свих француски, „цео народ: краљ, војска, црква, сви, стално су, као омађијани, понављали Косово, Косово, Косово...“ и тако ишли напред, иза палих наступали су редови нових, бројнија, боље опремљена, тактички савременија турска војска није могла да сруши тај зид који је бивао све ближи и на крају почео да се руши на њу.

Формацијски, српска војска је била подељена у три армије: Друга, под командом тада ђенерала Степе, била је на источном бугарском фронту и требало је да са бугарским снагама припомогне Првој армији, којој је на челу био престолонаследник Александар. Трећа српска армија, под командом ђенерала Боже Јанковића, ишла је преко Раса и Санџака и избила на Косово. Главнина турске војске се очекивала на Овчем пољу, не код Куманова, тако да су Турци у потпуности изненадили Србе. Видљивост је била јако ниска, спустила се магла, српска извидница није добро обавила посао, веза са командом у Нишу је била прекинута. Комплетну западну турску армију, победила је Прва српска армија, па и то не цела, већ само њен најугроженији део: централни и једно крило, односно: највећи терет битке поднела је Дунавкса дивизија Прве армије.

Против Србије били су сви који су против ње и данас: Аустро-Угарска и Турска (дакле и дојучерашња браћа са простора бивше Југославије), Енглеска, као и увек што је, Немачка, Француска. Уз Србију је била Русија, али ни она није могла против свих, па је покуашавала да умири Србију, плашећи се да ће је остатак Европе згромити. Руска дипломатија је успела да европске земље држи неутралним, па, када је рат почео, оне су само бесно сиктале, а кад је завршен, најмоћније државе старог континента су се понашале тако, као да су оне, а не Турци изгубили рат.

Како је, уопште и зашто до рата дошло? Деценијама су Турци спроводили страхотна насиља над хришћанским живљем у Старој и Јужној Србији, потпомогани од Арбанаса и арбаншког башибозлука. У европском делу Турске било је око 6 милиона становника, од тога 3,5 милиона хришћана: највише Срба, потом Грка и Бугара. На њихово страдање је та Европа остала равнодушна, а приговори, жалбе, молбе и преклињања балканских држава да европске државе искористе свој утицај за побољшање елементарних услова живота хришћанског, православног живља, нису уродили плодом. Напротив, под видом „мирног решавања“ проблема, Турцима је слата нескривена порука да наставе са насиљем.

Што молили – Бога домолили!

Ништа се од тада, осим нас, није променило. Негде смо се погубили и последњи је час да дођемо себи, док још имамо коме.

Желим на крају да вас подсетим на неке личности из бајки и митова и неке измишљене догађаје, које сте сви добро знали, али сте заборавили.

У преломним тренуцима битке, остаци 7 пука Дунавске дивизије бранили су положаје на Сртевици. Петнаест официра, било је све што је остало од пука. Тада је пао и командант, потпуковник Глишић. Мајор Војислав Николајевић виде кад је потпуковник пао. Извуче сабљу, полете напред и викну „Јуриш!“.Чудо се догодило: ред по ред корпус турске војске био је збрисан. Мајор Николајевић са руком коју није могао да помери, са раном на леђима која је зјапила, погођен је са још два зрна шрапнела, а једна граната му је разнела плећку. Јуришао је напред, погодила су га још два метка, па још један у слабину. Пао је пошто му је нога сломљена, али турски отпор је сломљен. Мајор Војислав Николајевић са осам рана, држећи сабљу и српски барјак преломио је исход борбе на Сртевици. Рођен је у Београду, на Теразијама, где је и одрастао. Опоравио се, оженио и у 50 години добио ћерку. Отишао је у рат 1941, пао у заробљеништво и у логору провео 4 године. Умро је у Оснабрику, где је и сахрањен заједно са другим српским војницима у гробници која носи његово име. О њему је писала сва тадашња европска штампа, био је хваљен и величан као антички бог. Данас заборављен, био је узор целокупном тадашњем свету, о њему су писали сви водећи светски, као и српски медији.

Српске новине из октобра 1912 пишу да је у Београд стигло 80 козака. Арнаути имају такав страх од Москвича да кад чују да су у близини, није их могуће зауставити све до Јадранског мора. Руси су се јављали у добровољце, послата је и огромна помоћ у санитетској опреми и материјалу, царска Русија је тада била свим снагама уз Србију.

Ахмед Адемовић Циганин из Лесковца, био је српски војни трубач. У јеку борби другог дана битке, неопажено се увукао у турске редове и одсвирао турски знак трубом за повлачење. Потом се пребацио на српску страну и одсвирао српски знак за јуриш. Турци су кренули у бежанију, Срби за њима. За овај подухват Ахмед је добио Карађорђеву звезду. Орден никад није скинуо, а током Другог рата Немци су му стрељали два сина. Умро је 1965, у кућерку свог синовца, у Циган-мали у Лесковцу, као убога сиротиња.

Прошавши кроз Приштину јединца четника добровољаца војводе Вука упутила се ка Грачаници. Ушавши у порту, скинули су капе и постројили се. Из реда је изашао четник – добровољац, дипломата и песник, Милан Ракић и изговорио своју песму На Газиместану. Сви ти војници, четници, добровољци, ратници, плакали су. Те вечери, Ракић је послао писмо својој жени са само једном реченицом: Косово је освећено!

Београдско гробље, 1 новембар 1912. Љубомир Ковачевић, великан српске науке, професор универзитета, секретар Српске краљевске академије, тело свог погинулог сина јединца донео је са фронта у Београд и предаје га земљи. На сахрани је сав виђени Београд: министри, професори, официрски кор, елита! Опроштајни говор јединцу држи отац:

„Сине, иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио. Сине, ја не плачем, ја се поносим Тобом. Ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима, да је Косово освећено!“

Сви су плакали сем Љубомира Ковачевића. Он је преживео рат, али није стварање Југославије. Умро је 2 децембра 1918.

Било је то давно, кад је Београд био српска престоница, српски академици истинска народна елита, земаљска и Небеска Србија једно, а српски народ живео своју једину стварност и историју - митску.

У монографији посвећеној свом родном селу Надаљ, неумрли Лаза Ракић, Шајкаш и ратник, професор универзитета, бележи да су се на вест о освећењу Косова сви мештани овог српског села у тадашњој Угарској, спонтано окупили у и око цркве. Кад је пристигао и свештеник организована је литија која је прошавши кроз цело село изашла на његов јужни крај, одакле се „види“ Косово. На коленима, одали су благодарење Господу.

Било је то давно, кад је северно од Дунава и Саве и била Пречанска Србија, а не аутономна покрајина.

И, кад вас подсетим на све ове приче које знате, али сте их заборавили, јер вас змајавају другим, небитним стварима и причају о реалности, као да друга реалност, сем митске и небеске постоји за нас Србе, и ви и ја смо свесни, знамо и осећамо да Косово никад нећемо предати, нити моћи да изгубимо. Само треба да дођемо себи.

Слава осветницима Косова!

(Излагање на трибини СНП „Светозар Милетић“ и НСПМ, у Новом Саду, 23. октобра 2012)