Mitove o savezništvu Velike Britanije nije lako razbiti

Nasuprot uvreženim tezama o savezništvu Srbije i Velike Britanije, iskovanim tokom oba svetska rata, istraživanja druge polovine 19. i prve polovine 20. veka svedoče o kontinuitetu antisprske politike Velike Britanije, donekle prekinutom tokom Prvog svetskog rata. U našoj javnosti je već izneto dovoljno činjenica koje osvetljavaju britansku politiku prema Srbiji i Jugoslaviji tokom 20. veka, dok je odnos Londona u 19. veku, naročito tokom istočne krize 1875-1878. godine i Berlinskog kongresa, nedovoljno predstavljen široj javnosti, iako su gotovo svi savremenici kao i mnogi kasniji istraživači saglasni u uverenju da je politika Velike Britanije u drugoj polovini 19. veka bila izrazito antisrpska. Posmatrana u dužem periodu, britanska politika otvorila je ulazak Austrougarske na Balkan, u Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak, ubrzala odvajanje Srbije od Rusije i olakšala njeno uvlačenje u sferu političkih i privrednih pretenzija Austrougarske. Time je doprinela, pored ostalog, da se stvore preduslovi za prevrat u Srbiji u maju 1903. godine, aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. godine i balkanske ratove 1912-1913. godine, koji su doveli do julske krize 1914. godine i izbijanja Prvog svetskog rata. Analiza odnosa Velike Britanije i Srbije kompletirana je nedavno objavljenom knjigom Dragoljuba Živojinovića Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo, koji u njoj iznosi analizu odnosa Srbije i Crne Gore sa Velikom Britanijom u periodu od 1875. do 1941. Živojinovićev zaključak je da je Velika Britanija u sudbinskim pitanjima često vodila politiku u suprotnostima sa srpskim interesima i egzistencijom srpske države.  

Vaše istraživanje je rezultiralo zaključkom da je Velika Britanija od Istočne krize bila mnogo više upletena u balkanske prilike, i da je ona istovremeno pomagala ekspanziju Austrougarske na Balkanu i opstanak Turske?

Da, to je moja teza, koja je dokazana upravo britanskim dokumentima. Naši političari tada nisu mogli da nađu zajedničke tačke za sporazum sa Britanijom, jer su interesi bili suprotstavljeni. Englezi su sumnjali da su Srbi eksponent Rusije na Balkanu, i da rovare i podstiču oslobodilačke pokrete protiv Turske. I javno mnjenje Britanije i vladini krugovi bili su veoma neprijateljski raspoloženi protiv Srbije. Kada je Srbija bila poražena od Turaka u ratu 1876. u Britaniji se govorilo da će oni podržati predlog da se Turska vrati u Srbiju, i da se Srbiji oduzmu gradovi koje je dobila 1867, i tekovine koje je do tada ostvarila. U predvečerje Berlinskog kongresa i na samom kongresu Britanci su pokazali da imaju planove, koji su bili u suprotnosti sa interesima Srbije. Rusija, koja se najpre bila opredelila za Veliku Bugarsku, nije bila u stanju da odoli pritisku Bizmarka i Dizraelija, koji su htele da reše balkanski spor na način koji je njima odgovarao. Bizmark je gurao Austriju na Balkan da bi je isterao iz Nemačkog carstva. Turska je bila poražena, i ma koliko su je Englezi štitili, shvatili su da na kraju moraju da sa Rusijom pronađu sporazum, koji je postignut u maju 1878. između grofa Šuvalova i Solzberija. Britanija je tada dobila odrešene ruke da ponudi Bosnu Austorugarskoj, i ja smatram da su Velika Britanija i Rusija dovođenjem Austrije u BiH posejale klicu Prvog svetskog rata. Okupacija BiH je istovremeno bila najveći mogući gubitak za srpsku nacionalnu ideju, i ona je vodila iz krize u krizu, koja je eksplodirala aneksijom 1908. Srbija je tada trpela veliki pritisak saveznika, a i Rusije, koja je tri godine ranije bila poražena u ratu sa Japanom. Ruske oscilacije između Azije i Evrope su se podudarile u vreme poraza na Dalekom istoku, i njoj je trebalo vreme da se oporavi, zbog čega je savetovala Srbiju da se drži mirno i da ne traži nikakve kompenzacije.

Samo četiri godine kasnije je izbio Prvi balkanski rat, koji je gotovo poništio dotadašnju politiku Velike Britanije prema Turskoj. Kako su u Britaniji prihvaćeni srpska pobeda i teritorijalno proširenje? 

Velika Britanija nije odobravala ni Balkanski savez ni rat, a pošto su balkanske države uspele da svoje planove drže u tajnosti, bila je iznenađena kada je postalo jasno da situacija vodi u rat. Tada je ponovo bilo oštrih reči na račun Srbije, i nastojalo se svim silama da se umanje tekovine pobede balkanskih saveznika i njihovi teritorijalni dobici. U Britaniji se definitivno pojačalo osećanje da je Srbija inicijator sukoba na Balkanu koji vode u ratove. Uvek je Srbija bila kriva. 

Srbija i Velika Britanija su se ipak našle na istoj strani tokom Prvog svetskog rata, o čemu ste detaljno pisali u knjizi Nevoljni ratnici, u kojoj međutim odnos Britanije prema Srbiji opisujete kao izrazito negativan. Uprkos tome, Britanija je kasnije ipak pristala na stvaranje Velike Srbije, a kasnije Jugoslavije?

Englezi su negirali Solunski fornt. Nevoljno su ušli u njega i nastojali su da ga zatvore, iako se jedno vreme u Londonu razmišljalo da treba udariti u meki trbuh Austrougarske s juga i tako rešiti to pitanje. To se ipak nije ostvarilo zbog opredeljenja Rumunije, Bugarske i Turske kao saveznika Nemačke. Kada je Narodna skupština Srbije 1914. izglasala Nišku deklaraciju, koja je predviđala oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, britanska vlada i Edvard Grej, tadašnji ministar spoljnih poslova, bili su odlučni protivnici deklaracije, kao ustalom i ostali saveznici. Britanija je nastojala da svim silama uvuče Bugarsku i Italiju u rat. Bugarskoj je nudila istočnu Makedoniju, a Italiji teritorije u Dalmaciji. Srbiji su kao nadoknada ponuđene teritorije u Austrougarskoj – Bosna i Hercegovina, Slavonija do Virovitice, Bačka, Srem, izlaz na Jadransko more i direktan kontakt sa Grčkom. U januaru 1918. ta ponuda je uključila i Crnu Goru. Srpska vlada je to međutim odbila, jer je želela stvaranje Jugoslavije. Danas postoje mišljenja da je tada urađena velika stvar i da je Nikola Pašić bio veliki političar, a regent Aleksandar veliki vladar, ali praksa je pokazala da su njihove odluke bile katastrofalne. Velika greška je učinjena već u decembru 1914, kada je objavljen program ujedinjenja. Nijedna velika sila nije bila istakla ratni cilj, jer su svi čekali da vide kakav će biti ishod rata. U Srbiji je međutim preovladalo neosnovano uverenje da će rat kratko trajati, i da versko pitanje neće biti od značaja u odnosima Srba, Hrvata i Slovenaca, što se pokazalo kao velika zabluda. 

U knjizi Nevoljni ratnici naveli ste da je srpska vojska po dolasku u Grčku 1915. trpela velike pritiske i ucene od Britanaca. Kako je kod njih došlo do promene stava po pitanju Srbije? 

SAD, Britanija i Francuska su do 1918. nastojale da Austrougarsku izvuku iz rata da bi Nemačka ostala sama. Otuda je i zvaničan britanski stav bio očuvanje Austrougarske i eventualno njena federalizacija, ali je taj stav podrazumevao i kompenzaciju Srbiji i njen izlaz na more. Međutim, Austougarska nije htela i nije mogla da napusti rat i savezništvo sa Nemačkom, a kada je krajem marta 1918.  posle novog sporazuma Austrije i Nemačke postalo jasno da će ona ići do kraja u savezništvu sa Nemačkom, politika odvajanja i očuvanja Austrougarske se pokazala neodrživa. Krajem aprila 1918. odlučeno je da se ta politika napusti i da se umesto toga da podsticaj narodima monarhije da se bore za svoju samostalnost. Britanija ni SAD to naravno nisu uradili zbog nas, već zbog svojih interesa. Tada je i jugoslovenski program srpske vlade i Jugoslovenskog odbora dobio šansu da se ostvari, iako, po mom dubokom uverenju, mada to danas mnogi neće da priznaju, naročito oni koji su još uvek jugoslovenski orijentisani, ta politika je bila krajnje promašena.  

U knjizi navodite i da Britanija nije imala blagonaklon stav ni prema kraljevini SHS? 

Stvaranje jugoslovenske države su pomogli Amerikanci, koji su bili prva velika sila koja je priznala Kraljevinu SHS, i koji su pružili pomoć novoj jugoslovenskoj državi u njenom sukobu sa Italijom oko Londonskog ugovora, i u vezi sa potisivanjem Rapalskih sporazuma, kojima su Italijani dobili neka dalmatiska ostva, Istru, Zadar, a kasnije i Rijeku. Američka politika je potom izgubila interesovanje za Balkan, koji je počeo da ih interesuje tek krajem Drugog svetskog rata. SAD su bile zainteresovane za vraćanje evropskih dugova nastalih u ratu, ali su potom podigle dva zida prema ovim prostorima i prema Evropi. Najpre su 1924. ograničili useljavanje sa ovih prostora, a potom su podigli visoke carinske barijere, čime su sprečili trgovinsku razmenu malih i srednjih evropskih država sa SAD. Time su onemogućili vraćanje dugova i potkopali temelje država u Evropi, da bi se početkom krize 1929. usmerili na sebe. 

Kriza u Evropi je rezultirala Drugim svetskim ratom, u kome je Britanija prema Jugoslaviji pokazala vrlo ciničan stav, posebno prilikom puča 27. marta i povodom sudbine Dragoljuba Mihailovića? 

Prevrat 27. marta je opet britansko pokvarenjaštvo. Oni su hteli da spasavaju sebe time što su ubacivali u rat male države za koje su znali da neće moći da se brane od Hitlera, da bi dobili vremena da se pripreme. To je počelo sa Čerčilom, pošto je do tada britanska politika bila kapitulantska, čime je dovela do aneksije Austrije i propasti Čehoslovačke. Oni su zbog ugovora sa Poljskom morali da Nemačkoj objave rat, ali za njega nisu bili spremni. U isto vreme, jugoslovenski pučisti su verovali da Jugoslavija mora da ide sa saveznicima iz Prvog svetskog rata, i da će im oni opet pomoći nekom operacijom sličnom Solunskom frontu. To je, međutim, bila iluzija. Oni jesu bili patriote i nisu hteli sa Hitlerom, ali to nije bilo državničko razmišljanje, već neka mržnja i strast koja u politici ne može da donese neke koristi. Pučisti su bili i dobro plaćeni, ali treba reći i da su Britanci naplatili sve što su u Jugoslaviji potrošili za organizovanje državnog udara, od zlata koje je jugoslovenska vlada deponovala u Londonu i Njujorku. 

Jugoslavija i srpski narod su prepušteni svojoj sudbini. Ja sam već rekao šta o tome mislim, odnosno da bi mnoge stvari izgledale drugačije da je Hitler poštedeo Jugoslaviju od vojne intervencije, bar u to vreme. Stojim čvrsto iza toga, iako to nije istorijski način razmišljanja, i to ne preporučujem, ali mi se nametnula ta hipoteza. Niko ne može da dokaže šta bi zaista bilo, to je pretpostavka ili verovatnoća, ali u tim trenucima je Srbima to moglo da donese neki spas i da spreči sve ono što se kasnije dogodilo. 

U kolikoj meri je Britanija uticala na kraj Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i sudbinu Draže Mihailovića?

Britanci su Dražu pustili niz vodu, ali što se tiče oba pokreta otpora u Jugoslaviji, i komunističkog i rojalističkog, tu su ipak Amerikanci vodili glavnu reč. Ruzvelt i general Maršal, kao načelnih združenih snaga američke armije su izbegavali da imaju bilo kakve sukobe sa SSSR-om i Staljinom. Oni su smatrali da su Istočna Evropa i Balkan interesna sfera SSSR-a, što se najbolje vidi po sudbini Poljske, koja je bila prepuštena Sovjetskom Savezu, iako su Poljaci činili ogromnu glasačku mašinu u Demokratskoj stranci SAD, koja je birala predsednika. Isto su uradili i na Balkanu i sprečili Čerčila da otvori balkanski front iskrcavanjem trupa na dalmatinskoj obali. Britanija je tada već bila u drugom planu, sudbinu rata su rešavali SAD i SSSR. 

Vaša istraživanja ruše ustaljenu sliku i iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima, ali da li je vaš rad dopro do onih koji danas vode politiku? 

Mitove nije lako razbiti, tek smo počeli da ih krckamo i krnjimo. U našoj profesiji to ide sporo, a mislim da naši današnji političari nemaju pojam o tome. Oni idu od slučaja do slučaja, ne postoji jedna dosledna politička linija ni pravac. Govore o nekim savezništvima tokom dva svetska rata na koje više niko ne obraća pažnju. 

U vašem delu ste osvetleli prošlost, ali da li, iako ste istoričar, možete da date predviđanje o budućnosti Velike Britanije?

Britanija je tokom istorije bila u više velikih kriza, i ona ulazi u još jednu, ne samo zbog Škotske. Ne bi želeo da budem prorok, ali Britanija se sada suočava sa škotskim nacionalističkim pokretom, koje je isto tako ozbiljan kao nekad irski. Ipak, niko ne zna u kojoj meri će Škoti uspeti da ostvare svoje cilj, jer su oni u velikoj meri involvirani u državni aparat Velike Britanije, i po funkcijama i po privrednim delatnostima. U Škotskoj se nalaze najveće britanske rafinerije nafte, i zbog blizine Severnog mora Škoti su postali i ekonomski faktor. Oni nisu više sirotinja kao nekad, koja je izvozila samo vojnike i siromašnu radnu snagu. Sada imaju osećanje da su nešto, da mogu iz sebe nešto da izvuku, i škotska tvrdoglavost će sigurno nešto uraditi. Ali, po mom dubokom uverenju, mnogo veći problem za Britaniju je to što ona danas ima heterogeno društvo. Više nema engleske homogenosti koja je nekad postojala, sada imaju ogroman broj muslimana i drugih naroda iz raznih delova nekadašnje imperije. Predgrađa Londona su postala naselja u kojima skoro isključivo žive Indusi, Pakistanci ili drugi, a pojedini gradovi i delovi Engleske više liče na neke indijske ili pakistanske gradove. Britanska vladajuća elita tvrdi da je ta etnička raznovrsnost velika snaga, ali to može da bude snaga dok se manjine penju ka vrhu. U jednom trenutku, kada dođu do vrha, pitanje je kako će se ponašati. Takođe, ogromne sume novca su ušle u Englesku i njenu privredu, sa strane, iz Saudijske Arabije, ili Ujedinjenih Arapskih Emirata, i niko ne može da kaže sa sigurnošću dokle će to da traje i koje će posledice imati. 

(Razgovor vodio Mladen Đorđević)