Zašto se od Srbije traži da prizna Kosovo - uporedni primeri Kipra i Bangladeša

Nakon potpisivanja protivustavnog Briselskog sporazuma, razmene oficira za vezu, dolaska ministara iz Prištine u Beograd, neukusnog slikanja sa Tačijem, prijema u MOK, uslovljavanja pregovara sa EU de jure priznanjem Prištine, i potpisivanja "dogovora" o pravosuđu u februaru, u martu 2015. takozvano Kosovo je primljeno u FIBA. Iz prethodnog je jasno da je zapadnim državama veoma stalo do formalnog priznanja Kosova od strane Beograda i da je to prioritet u politici prema Srbiji.

Ipak, zašto zapadne države tako uporno insistiraju na priznanju od strane Beograda ako se zna da je već preko 100 članica UN priznalo Kosovo i da je na teritoriji te južne srpske pokrajine od 1999. stacionirino nekoliko hiljada zapadnih vojnika? Takođe, zašto zapadne države iz nedelje u nedelju tako grozničavo pritiskaju Srbiju, iako se zvanični Beograd potpisivanjem Briselskog sporazuma faktički odrekao Rezolucije SB UN 1244, a u domaćem javnom informativnom diskursu radi sve da bi se zaboravilo pitanje KiM.

Uporedni primeri dve nasilne secesije (Bangladeša i Severnog Kipra) daju odgovore na ta pitanja, ali i pokazuju da ''još nije gotovo'', kako to tvrdi S. Antonić.

Kipar

Dvadesetog juna 1974. Turska je iskrcala svoje vojne snage na Kipar. Turci su ubrzo osvojili čitav severni deo ostrva. Dva meseca kasnije, Turska krši uspostavljeno primirje i osvaja još veći deo ostrva, uključujući i luke gde je grčko stanovništvo bilo u većini. [1] Turske snage proteruju oko 200.000 Grka sa severnog dela ostrva. Kipar je faktički podeljen na dva dela, između kojih su postavljene mirovne trupe UN. Danas od ukupne površine ostrva na turski deo otpada 3.335 km² (ili oko 36%), što je 2 puta više od turskog udela u stanovništvu.

Međutim, centralne vlasti u Nikoziji nikada nisu priznale nasilnu secesiju severnog dela ostrva. Naprotiv, odbijale su čak i planove o ponovnom ujedinjenju koji ne bi predviđali povratak izbeglica i odlazak turskih vojnika (pred ulazak u EU 2004. Nikozija je odbacila američki plan o ujedinjenju ostrva). [2] Zato nasilna secesija severnog dela ostrva nikada nije priznata od strane UN. Takozvanu Tursku Republiku Severni Kipar (oko 300.000 stanovnika, od toga je veliki broj doseljen iz Turske) danas ne priznaje nijedna država osim Turske i Pakistana.[3] Međutim, kada se Srbija poziva na primer Kipra, iz EU redovno odgovaraju da je to sui generis.

Bangladeš

Nekoliko godina pre događaja na Kipru, 1971, izbija pobuna u Istočnom Pakistanu protiv centralnih vlasti izazvana brutalnim akcijama pakistanske vojske (takozvanim bangladeškim genocidom iz marta 1971) i nepriznavanjem rezultata izbora na kojima je pobedila Avami liga. (Kisindžer ironično navodi u memoarima da je Islambad tada pokušao da sa manje od 40.000 vojnika uspostavi vojnu vlast nad 75 miliona stanovnika.) [4]

Nakon što je pakistanska vojska proterala oko 8 miliona ljudi u Indiju, Nju Delhi (podržan od strane SSSR) ulazi u rat u novembru 1971. Nakon dve nedelje borbi Indija i secesionisti iz Bangladeša pobeđuju pakistansku vojsku.

Bangladeš uz diplomatsku pomoć Indije i SSSR priznaje oko 100 država. Sa druge strane, Pakistan uz pomoć Kine i Saudijske Arabije pokušava da spreči članstvo Bangladeša u UN. Međutim, SAD u tom periodu napuštaju svog saveznika Pakistan i priznaju Bangladeš (Kisindžer to objašnjava činjenicom da je ''Indija mnogo veća, ima četiri ili pet puta više stanovnika'') iako su te dve države imale sporazum o pomoći iz 1959. [Kissinger 1981: 64]. [5]

Pakistan 1974. u februaru de jure priznaje Bangladeš.[6] Zauzvrat, Bangladeš preuzima polovinu pakistanskog spoljnog duga, a Indija oslobađa oko 90.000 pakistanskih vojnika iz zarobljeništva i povlači se sa oko 13.000 kvadratnih kilometara teritorije koju je zauzela u Zapadnom Pakistanu. [7]

Takvi ustupci Pakistana ''otvaraju vrata'' za članstvo Bangladeša u UN. SB UN Rezolucijom 351 u junu 1974. preporučuje GS UN da primi Bangladeš u članstvo [8]. GS UN prihvata tu preporuku i 17. septembra 1974. Bangladeš postaje članica UN.

Na ovaj primer uspešne secesije se pozivaju zapadni pravnici. Na primer, poznati profesor međunarodnog prava sa Kembridža (izabran za stalnog sudiju MSP u novembru 2014. godine) DŽejms Kroford [prema Rakić 2009: 95]. iznosi: ''Ako međunarodno pravo ne daje nikakvo pravo na jednostranu secesiju izvan kolonijalnog konteksta – onda je jedini način na koji neka celina može jednostrano da se otcepi primena tradicionalnog sredstva koji se sastoji u pobedi u ratu za nezavisnost - kao što je Bangladeš učinio 1970-71. uz pomoć Indije..."[9]

Na osnovu ovakve problematične analogije Kroford je zastupao i stav da je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Takav stav je iznosio u periodu 2008-2010. kao predstavnik Velike Britanije pred Međunarodnim sudom pravde.[10]

Pakistanski pristup

Kada se prethodni stavovi imaju u vidu, postaje jasno zašto zapadne države tako uporno traže od Beograda da i formalno prizna takozvano Kosovo. Potpisivanje briselskog sporazuma od strane Beograda nije dovoljno da bi se zaokružila nezavisnost Kosova. Uporedni primeri secesije Republike Severni Kipar i Bangladeša to jasno pokazuju. Nikozija 40 godina od secesije severnog dela ostrva nije priznala Severni Kipar. Zato ta secesionistička tvorevina nije danas članica UN. Njena nezavisnost sa aspekta međunarodnog prava nije zaokružena (i daleko je od perfektne) i to je činjenica koja se ne može osporiti i pored faktičke okupacije severnog dela ostrva od strane Turske.

Sa druge strane, Pakistan je priznao nezavisnost Bangladeša i nepovratno izgubio polovinu stanovništva i države. Zauzvrat mu je otpisana polovina tadašnjih spoljašnjih dugova i oslobođeno je oko 90.000 zarobljenika i 13.000 kvadratnih kilometara teritorije koje je Indija kontrolisala u zapadnom delu Pakistana.

Međutim, čak kada bi i sledila primer Pakistana, Srbiji se ne nudi ništa slično. Dugove Kosova od nekoliko milijardi dolara prema MMF i Svetskoj banci već godinama plaća Srbija (Beograd je pristao na takav odnos). Takođe, ako bi priznala nezavisnost Kosova, Srbija bi izgubila oko 100.000 svojih sunarodnika koji žive na toj teritoriji, kao i 1.200 kvadratnih kilometara teritorije na severu Kosova koje faktički ne kontroliše Priština (nuda potestas ili suvernitet kome nedostaje prostor delovanja, vidi Knežević 2006: 173].

U tom kontekstu, jasno je da je načelo teritorijalnog integriteta još uvek jače u međunarodnom javnom pravu od prava na samoopredeljenje naroda. Postmodernističke teorije poput one koje zastupa Kroford imaju za cilj da sakriju tu činjenicu. Uostalom, i sam profesor Kroford priznaje da je jedina uspešna oružana secesija sa aspekta međunarodnog javnog prava ona koju je izvršio Bangladeš. Ali on očigledno iz političkih razloga, prećutkuje da je secesija nije uspela zato što su Indija i secesionisti porazili pakistansku vojsku. Ona je uspela tek kada je je Pakistan priznao Bangladeš.

Sa druge strane, kiparski Grci su takođe doživeli vojni poraz 1974. godine od strane secesionista i Turske. Ali oni nikada nisu priznali Tursku Republiku Severni Kipar. Zato ta secesija nije uspešna.

Zbog toga se može zaključiti da su ''ključevi'' nezavisnosti takozvanog Kosova još uvek u rukama Beograda. Zato su i toliko uporna nastojanja sa Zapada da se i formalno prizna Kosovo. Primer Kipra pokazuje i kako se treba suprotstaviti tim nastojanjima u okviru međunarodnog javnog prava (primenom načela teritorijalnog integriteta). Međutim, ako srpska vlast oličena u ''svemoćnom premijeru'' u budućnosti nastavi sa politikom kao Pakistan povodom secesije Bangladeša, Kosovo će biti nepovratno izgubljeno.