Vidovdanski rijaliti, ili parada pijanstva i kiča

Sećam se živo, iako je davno bilo, kako su nas, decu moje generacije roditelji  svakog Vidovdana vodili na Gazimestan. Iako nismo znali svu visinu, dubinu i značaj tog dana, ipak smo onako dečje naivno osećali da se radi o nečemu izuzetno važnom.

Sećam se da smo, kako smo prelazili u više razrede, sve tečnije čitali stihove Kneževe kletve sa zida gazimetanske kule. Svega se sećam. Ne sećam se doduše da sam tih davnih vidovdana viđao sveštenike na Gazimstanu a ni političare. U stvari, davno je bilo pa sam možda zaboravio, a bio sam i mali pa ih možda nisam prepoznavao. Moguće je. Svakako to nije umanjivalo svetost tog dana koju smo živo osećali.

Par decenija kasnije, po prvi put pojavljuje se crv sumnje i  neverica da Srbi jednako razumeju značaj, tragiku i veličinu ovog velikog dana, verovatno i najsudbonosnijeg u srpskoj istoriji. Naime 1989. godine, ceo srpski narod, kao i država, pripremaju se za obeležavanje šeststote godišnjice sudbonosnog istorijskog događaja.    Na Kosovo nakon šest vekova stižu i mošti svetog Kneza Lazara. „Vratio se knez, da ponovo povede svoj narod“ – govorilo se šapatom. Danima se vernici poklanjaju svetom knezu, a onda sviće i taj šeststoti Vidovdan od sudbonosnog boja.

Stotine hiljada Srba hrli na Kosovo, i svi listom okreću leđa Lazaru čije mošti ostaju u Gračanici, i kreću na govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Godinama nakon toga trudio sam se da u tomvidovdanskom govoru otkrijem nešto od nacionalizma što se stavljalo Miloševiću na teret i  što je navodno predstavljalo osnov za raspad države , i nikako nisam uspevao.Sve u svemu bio je to jedan osrednji „tranzicioni“ govor, svakako nevredan okretanja leđa Lazaru.

Nakon tog govora svašta je srpski narod preturio preko glave, pa je i na Gazimestan mnogo godina bilo nemoguće otići. To su mogli samo retki zvaničnici i to uz pozamašnu oružanu pratnju. Neki su, kao na primer predsednik Nikolić ili Karađorđev naslednik („Imajte poštovanija!“) bivali propisno izviždani. Neki pak svesni sopstvene istorijske uloge negativaca se nisu ni usuđivali da na tom svetom mestu izađu pred narod i pretke, znajući kako će biti dočekani.

Vidovdanski posetioci Gazimestana su posebna priča. Neretko pod dejstvom alkohola, iako se radi o prazniku koji se praznuje  u sred posta, pokazivali su svoj odnos prema svetinji. Stiče se utisak da se nalaze na tom mestu samo da bi napravili  „selfi“ kojim bi hvalili svoje alkoholom poduprto „junaštvo“ na društvenim mrežama.

Ovogodišnji Vidovdan je ipak dostigao vrhunac kiča, a što bi konačno moralo da zabrine i crkvene i državne vlasti, ako je i jednima i drugima upšte i stalo. Zbog čega?

Centralno mesto obeležavanjapovuklo se prema severu, pa nije bila ni Gračanica ni Gazimestan, već Kosovska Mitrovica. Razlog,  otkrivanje spomenika knezu Lazaru.  

Nema naravno ničega lošeg u tome da se postavi spomenik i u Kosovskoj Mitrovici, naprotiv. Međutim mi nebismo bili mi, kada i takav projekat i ideju ne bismo upropastili.

Da je odluka o postavljanju spomenika doneta na prečac govori činjenica da je na tom mestu pre samo nekoliko meseci uređen skver, sa travnjakom i časovnikom. Da je bilo ikakvog plana i da se nije radilo u žurbi, spomenik bi radila neka srpska firma. S obzirom da se radilo na brzinu, spomenik Lazaru gradile su albanske građevinske firme[1] koje su raspolagale tehničkim i ljudskim resursima za takav poduhvat. Bruka nije bitna, samo ako se može ušićariti neki dnevno-politički poen.

I pored velike žurbe, gradnja se nije dovršila na vreme, pa se radilo i na sami dan praznika, što bi se reklo: „na crveno slovo“.  A u popodnevnim časovima sledi i dnevno-političko poentiranje.

Spomenik otkriva direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić uz asistenciju upravo onih koji su u procesu predaje državnog suvereniteta preuzeli kosovske poluge vlasti. Koliko različito od Lazarevog zaveta?!  Kakvo vređanje njegove žrtve!

Đurićevo obezbeđenje (očigledno poznato organima gonjenja) mrko gleda kako publika reaguje, a publici u jednom trenutku prekipi pa povika čuvenu narodnu umotvorinu (koja je premijeru po sopstvenom priznanju simpatična): „Vučiću pederu“! Na to obezbeđenje reaguje brutalno[2]  prebijajući mlađe ljude, a što Marku Đuriću u Kosovskoj Mitrovici nijeprvi put[3].  Sve u svemu – jadno. Falile su samo još Zvezde Granda i Farme, pa da poraz bude kompletan.

Spomenik jeste grandiozan, ali očiglednonije za mesto na koje je postavljen. Onako usađen među soliterima deluje kao da je neko želeo da ga sakrije. Kao da je neko želeo da ispadne golemi Srbin pred okupljenim pukom, a da se to ne vidi dalje od mesta događaja. Na 20 metara od spomenika nalazi se spomenik ruskom konzulu Ščerbini ubijenom upravo u Kosovskoj Mitrovici 1903. godine, koji je praktično postao nevidljiv, delujući kao kakva igračka.

Spomenik je postavljen tako da knez zakrivljenim prstom pokazuje, barem po autorima ove umotvorine, prema Gazimestanu. Komšije to tumače da nam Lazar pokazuje prema Prištini, poručujući gde nam je glavni grad. Meni lino izgleda da pokazuje na obližnju poslastičarnicu i ko da kaže: „E tu je najbolja boza“!.

Bilo kako bilo, zloupotreba kosovskog zaveta, velikih datuma i istorijskih ličnosti, radi političkih poena mora odmah da prestane. Nastavimo li ovako sa ruganjem nacionalnim simbolima i svetinjama, ostaćemo i bez simbola i bez svetinja. One nas podsećaju ko smo i onda kad mi u svojoj slabosti to zaboravimo.

A možda je upravo to razlog kičeraja kome smo izloženi.