Preko Račka do Velike Albanije

Početkom novembra meseca tekuće 2010. g. američka administracija je konačno nakon čitavih 15 godina politike hranjenja albanskog secesionizma na Kosovu i Metohiji otvorila svoje prave karte iz kojih se jasno vidi koji su bili pravi i jedini ciljevi Pentagona i Bele kuće u kolevci Srpstva. Da se potsetimo da je upravo američka administracija bila ta koja je sredinom 1995. g. osnovala i nakon toga latentno naoružavala tzv. „Oslobodilačku vojsku Kosova“ – klasičnu terorističku organizaciju tipa Hamas ili Hezbolah, a koja se od početka svog terorističkog delovanja javno zalagala za otcepljenje Kosova i Metohije od ostataka Srbije i kreiranje Velike Albanije po političkim planovima Prve Prizrenske lige iz 1878. g. kao i svih ostalih albanskih liga nakon Berlinskog kongresa. Tako smo konačno nakon čitavih 15 godina čuli jasno i glasno od strane operativnog miljenika Vašingtona za kosovsko pitanje – penzionisanog generala američke vojske Viljema Vokera, bivšeg šefa tzv. Verifikacione misije OEBS-a za Kosovo i Metohiju iz 1998. g./1999. g., da podržava inicijativu za ujedinjenje Kosova sa Albanijom.

Naravno, nije teško zaključiti a ni videti da se iza ovakvih „privatnih“ izjava Vokera u stvari kriju zvanični stavovi Vašingtona. Voker je i izabran da otpočne diplomatsku propagandu i borbu za legalizaciju stvaranja Velike Albanije upravo stoga što je i odradio najveći deo posla za američku administraciju početkom 1999. g. pripremivši teren za vojnu agresiju NATO pakta na SRJ izfabrikovavši mit o „masakru“ u selu Račak. Ne bi nas začudilo da se uskoro Bela kuća ponovo propagandno pozove na ovaj slučaj radi verifikacije proglašenja nove Velike Albanije u Tirani na osnovu Tačijeve filozofije da onaj ko je napravio Srebrenicu nema više moralnog prava na Kosovo a nakon Račka politička sudbina Kosova se nalazi isključivo u albanskim rukama. Stoga, nije na odmet da se potsetimo na Vokerov Glajvic.    

Takozvani „masakr u Račku“ iz januara 1999. g. je bio ključni događaj u ratu Beograda protiv velikoalbanskih terorista koji je namerno iskonstruisan od strane NATO pakta kako bi se dao moralni alibi zapadnoj alijansi i Pentagonu da konačno i vojno okupiraju Kosovo i Metohiju. Poslužio je NATO-Briselu, Beloj kući i Pentagonu kao corpus delicti na osnovu koga se može pristupiti sprovođenju naredne faze plana otkinuća KosMeta od Srbije nakon što je NATO-ovska UČK/OVK svoj posao odradila koliko je mogla i morala od godine 1995. kada su je Pentagon i CIA i osnovali i sukcesivno naoružavali. Zapadnoj alijansi je ovaj iskonstruisani „masakr civila“ u selu Račku odigrao smišljenu i dobro isplaniranu ulogu slučaja Glajvic iz 1939. g. a koji je poslužio Hitleru kao corpus delicti navodne poljske agresivne politike prema Nemačkoj na osnovu koga je austrijski kaplar imao formalno moralno odrešene ruke za invaziju Poljske.

Zapadnoj alijansi je ovaj iskonstruisani „masakr civila“ u selu Račku odigrao smišljenu i dobro isplaniranu ulogu slučaja Glajvic iz 1939. g. a koji je poslužio Hitleru kao corpus delicti navodne poljske agresivne politike prema Nemačkoj na osnovu koga je austrijski kaplar imao formalno moralno odrešene ruke za invaziju Poljske.

Selo Račak se nalazi nedaleko od Štimlja na jugu KosMeta i u toku antiterorističko-separatističke borbe legalnog i legitimnog državnog aparata Srbije protiv šiptarskih UČK bojovnika ostalo je markantno po tome što je upravo u ovom selu napravljena jedna od najjačih terorističkih baza na čitavom KosMetu i to stoga jer se selo nalazi na niskim padinama Crnoljevske planine ali na dovoljnoj visini da se sa ovog lokaliteta mogu lako kontrolisati putni pravci prema Crnoljevskoj klisuri, Prištini i Uroševcu. Takođe, iza sela se nalazi visoravan pokrivena šumom kroz koju vode putići prema Ćaf Dulju, Klečki i Mališevu. Albanski teroristi su tako iz ove dobro snabdevene, organizovane i utvrđene baze mogli nesmetano da čitavih godinu dana vrše napade po gerilskom principu „pucaj pa beži“ na policiju i vojsku države protiv koje se bore ali su isto tako ovu bazu koristili i za kidnapovanje okolnih civila kako Srba tako i ne-Srba. Koliko je civila otetih od strane UČK iz baze u Račku završilo u „Žutoj kući“ na „vadi-bubreg“ operacionom stolu do sada nije utvrđeno. Da je selo Račak bilo terorističko uporište pretvoreno u vojni objekat govori i činjenica da u selu nije bilo žena, dece i staraca, tj. svih onih koji su nesposobni da nose oružje. Dakle, u ovoj bazi su ostali nakon evakuacije vojno-nesposobnog stanovništva isključivo punoletni i vojno-sposobni muškarci. Inače, selo je pre oružanog konflikta na KosMetu brojalo oko 2000 žitelja.

Država Srbija je tek u prvoj polovini januara meseca 1999. g. rešila da konačno likvidira ovu terorističku bazu a taj operativni zadatak je poveren republičkoj policiji iz obližnjih Štimlja i Uroševca pojačanoj specijalcima iz Beograda. Dakle, odlučeno je da se u obračun sa odlično naoružanim, snabdevenim i utvrđenim terorističkim formacijama ide sa pešadijskim policijskim odredima po sistemu „nož na nož“ i sa nešto artiljerije. Međutim, kako to rade nešto civilizovanije i iskusnije nacije i države u sličnim okolnostima antiterorističke borbe možemo da vidimo a i naučimo na primeru izraelske države i državno-bezbednosnih organa koji bi u ovakvom slučaju borbe protiv Hezbolaha ili Hamasa zasigurno upotrebile svoje vazdušne snage koje bi za nekoliko minuta efikasno i trajno rešile problem terorista. U svakom slučaju, stručni organi državne bezbednosti Republike Srbije su se odlučili na pešadijski napad na terorističku bazu visoko u brdima i konačno nakon nekoliko sati borbe uspeli da je pacifikuju uz nešto poginulih albanskih gerilaca obzirom da se njihov najveći broj povukao u brda iznad sela ili razbežao po okolini.

Nakon toga na scenu međunarodnih medija stupa novi Glajvic kao uvertira za vojnu akciju NATO pakta protiv Savezne Republike Jugoslavije. Na ovom slučaju pretvaranja Račka u Glajvic mogao bi i šef Hitlerove propagande – dr. Jozef Gebels da pozavidi. Naime, šta se to stvarno dogodilo u selu Račku 15. januara 1999. g. nakon intervencije policijskih snaga legalne i legitimne države Srbije protiv albanskih secesionističkih terorista? Kao prvi korak, penzionisani general vojske SAD – Viljem Voker u svojstvu glavnog inspektora zvanične Verifikacione misije OEBS-a (Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju – the OSCE) na KosMetu dolazi 16. januara izjutra sa albanskim vodičima prvi nakon navodnog masakra na lice mesta da se uveri šta se to dogodilo u Račku. Ovde se, inače, može postaviti krucijalno pitanje tehničkog karaktera šta jedan državljanin SAD-a, i to bivši profesionalni vojnik, radi na čelu evropske civilne misije za bezbednost i saradnju na teritoriji Evrope, tj. Republike Srbije?

U traženju odgovora na ovo pitanje dolazimo do činjeničnog stanja da je OEBS u stvari ne samo evropska organizacija (mada bi po samom svom nazivu to jedino i trebala isključivo i da bude) već euro-azijsko-severnoamerička obzirom da su njeni partneri-članice pored članica iz Evrope i zemlje iz Centralne Azije kao i Kanada i SAD sa prostora Severne Amerike. Sve skupa njih 56 članica. Dakle, produžena ekspozitura NATO pakta na severnoj hemisferi zemljine kugle. Možda baš iz ovog razloga Belorusija i nije član ove organizacije mada joj po geografskim parametrima mesto baš tamo i pripada za razliku od npr. Kanade i SAD-a.

Nakon prispeća na lice mesta „masakra“ i uviđaja događaja penzionisani američki general je svojim ličnim specijalnim mobilnim telefonom izvestio o rezultatima svoje „stručne“ obzervacije događaja američkog predsednika Bila Klintona, glavnog tužioca UN Tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu i naravno, obavezno, Komandu NATO snaga u Briselu. Vokerov zaključak nakon kratkog vremenskog uviđaja „slučaja u Račku“ je bio da su policijske snage Republike Srbije počinile veliko kriminalno delo nad nedužnim i mirnim albanskim civilima-seljacima nad kojima su se srpski policajci fizički iživljavali (nije precizirano da li pre ili nakon fizlika) vadeći im oči, otkidajući im glave, itd. Dakle, sistem „Jasenovac i Gradiška Stara to je kuća Maksovih mesara“ s tim što su ulogu krvnika u Račku prema Vokerovim planovima na sebe preuzeli redarstvenici Republike Srbije u funkciji psihopatološko bolesnih pripadnika Pavelićevih ustaških „srbosek“ postrojbi.

Istoga dana kada i Voker na mesto događaja u Račku pokušala je da stigne i istražna sudijnica Danica Marinković – zvanični predstavnik po istražno-sudskoj hijerarhijskoj dužnosti Republike Srbije, dakle države na čijoj se teritoriji i dogodio navodni masakr njenih sopstvenih građana. Po logici stvari prvo je trebalo da stigne baš gospođa Marinković pa tek onda neki Voker – predstavnik tamo neke međunarodne organizacije ali na brdovitom Balkanu vozni red nikada nije funkcionisao po svetskom redu vožnje. Međutim, ono što se dogodilo nakon pokušaja zvaničnog organa države Srbije da pristupi mestu događaja radi zvaničnog državnog uviđaja zasigurno spada u anale povesti međunarodnog terorizma: istražni sudija države na kojoj se navodni kriminalni akt nad civilima etnomanjine dogodio nije mogao ni da priđe mestu događaja, a kamo li da započne sam uviđaj, usled snažne puščane vatre žitelja sela Račka koji su na taj način onemogućili zvanični istražno-sudski uviđaj Republike Srbije!

Sam Viljem Voker nije ni prstom mrdnuo da omogući ovaj uviđaj a do dana današnjeg nije nikada zvanično objašnjeno zašto žitelji sela Račka nisu pucali na Viljema Vokera dok je uviđao situaciju u jaruzi ispod sela ali jesu i to žestoko na sam pokušaj istražnog sudije države Republike Srbije da uradi to isto. Dakle, autentični uviđaj u „slučaju Račak“ je obavljen od strane američkog penzionisanog generala ali ne i od strane zvaničnog državnog službenika države na čijoj se teritoriji masakr i dogodio. Taj državni službenik jeste obavio uviđaj ali sa 24 časa zakašnjenja obzirom da je sudijnici Marinković tek sutradan dozvoljeno da poseti mesto događaja. Vremenski period sasvim dovoljan da se mesto navodnog zločina upakuje i prepakuje za svetske mas-medije. 

Istoga dana kada i Voker na mesto događaja u Račku pokušala je da stigne i istražna sudijnica Danica Marinković – zvanični predstavnik po istražno-sudskoj hijerarhijskoj dužnosti Republike Srbije, dakle države na čijoj se teritoriji i dogodio navodni masakr njenih sopstvenih građana.

U svakom slučaju, Amerikanac je imao čitav dan prednosti u odnosu na državu Srbiju što se tiče informisanja „svetske“ javnosti šta se to dogodilo u Račku što je ovaj penzionisani general i maksimalno iskoristio u smeru u kojem je to i hteo. Bio je ne samo prvi već i jedini od zvaničnika koji je neposredno nakon događaja bio na licu mesta pa se logički nametao i zaključak za gledaoce BBC-a, CNN-a, DW...da je njegov iskaz i najobjektivniji. Koristeći prednosti „prve posete mesta zločina nakon zločina“ Voker je na licu mesta tog 16. januara održao i otvorenu konferenciju za (zapadnu) štampu rekavši jasno i glasno u svojstvu nekakvog višedecenijskog kriminaloškog „stručnjaka“ za vrste i načine upucavanja iz vatrenog oružja da je ovaj „zločin nad albanskim civilima“ počinjen od strane srpske (tj. gramatički tačnije rečeno srbijanske) policije koja je ne samo upucala već nakon fizičke likvidacije i izmasakrirala četrdeset (40) žitelja sela Račka. Voker ovom prilikom nije propustio da napomene da je ovaj slučaj „nezapamćen zločin“ koji se „kosi sa pravilima ratovanja“.

Ostalo je ipak sa njegove strane nerazjašnjeno koliko je ovaj zločin nezapamćeniji u odnosu na zločine američke vojske u kojoj je on bio aktivni general u Koreji ili Vijetnamu (o Iraku i Avganistanu da i ne spominjemo). Ne verujemo da akademski obrazovani general američke vojske nije upoznat sa upotrebom napal bombi za spržavanje čitavih sela u Vijetnamu ili sečenje uha silovane Vijetnamke od strane njegovih soldata kao dokaz da je nakon ove (ne)rabote i fizički likvidirana što je zasigurno odstupanje od pravila ratovanja po mnogim međunarodnim konvencijama.

Neosporno je da su strani novinari koji su se zatekli zajedno sa Vokerom na mestu događaja tog 16. januara prenosili doslovce i bukvalno sve „ekspertske“ tvrdnje ovog generala utrkujući se ko će više ocrniti ne samo srpske policajce već i srpsku naciju u celini poistovećujući je sa „zverima“ koje rastržu nevin i nezaštićen albanski narod. Sutradan, 17. januara je u elitnom prištinskom hotelu „Grand“ održana i zvanična međunarodna konferencija za štampu koju je sazvao i kojoj je predsedavao sam Voker očito sa ciljem da je pretvori u javnu tribinu međunarodne srbofobije nakon koje bi „međunarodna zajednica“ imala opipljiv motiv da sprovede u delo Pentagonov plan otcepljenja KosMeta od Srbije stavljanjem ove južne srpske pokrajine pod okupaciono-kolonijalni protektorat NATO pakta.

Analiza Vokerovih izjava na ovoj hotelskoj konferenciji za štampu kao i kritički osvrt na čitav slučaj zaslužuju posebnu pažnju jer se preko njih dolazi do zaključka da je „slučaj Račak“ bio unapred isplaniran i režiran po uzoru na Hitlerov Glajvic iz avgusta 1939. g. ili Klinton-Izetbegovićevu Srebrenicu iz jula 1995. g.:

Voker je obavestio svet da su srpske snage izmasakrirale 45 albanskih meštana sela Račak među kojima i jednu Albanku i jednog dvanaestogodišnjeg dečaka Albanca. Ukoliko uporedimo njegovu prvobitnu izjavu od samo jednog dana ranije koju je dao sa lica mesta kao prvi „međunarodni posmatrač“ nakon masakra dolazimo do zaključka da se broj ubijenih Albanaca za samo 24 časa iznebuha povećao za čitavih pet leševa. Dan ranije Voker takođe nije spominjao nikakvu ubijenu žensku osobu a kamoli dete ali sada tvrdi da su i te dve žrtve među autentičnim žrtvama od 15. januara. Da su stvarno i leš žene i leš deteta postojali 15./16. januara Voker bi ih verovatno držao u rukama ispred međunarodnih fotoaparata i kamera a ova fotografija i video-klip se ne bi skidali nekoliko narednih dana ako ne i sedmica sa svih mas-medija Novog svetskog poretka. Međutim, kao što je već spomenuto, međunarodnim novinarima je omogućeno da fotografišu 16. januara mesto događaja ali baš niko nije uslikao leš niti Albanke niti albanskog dečaka a svi leševi (njih 40 prema prvobitnoj Vokerovoj izjavi) su ležali jedan pored drugog na jednom mestu u jednoj jaruzi u kojoj je prema samim Vokerovim rečima izvršena egzekucija streljanjem.

Prema saopštenju penzionisanog „eksperta“ američke vojske srpska policija je streljala na jednom mestu nedužne i nezaštićene albanske meštane sela Račka tog 15. januara i ostavila ih na licu mesta onako na gomili lepo spakovane kao “Eva” sardine u konzervi (falile su pored leševa još samo vizit karte i kopije radnih knjižica egzekutora uz primerak knjige „Velika Srbija“ Vladimira Ćorovića sa posvetom Slobodana Miloševića).

Prema saopštenju penzionisanog „eksperta“ američke vojske srpska policija je streljala na jednom mestu nedužne i nezaštićene albanske meštane sela Račka tog 15. januara i ostavila ih na licu mesta onako na gomili lepo spakovane kao “Eva” sardine u konzervi (falile su pored leševa još samo vizit karte i kopije radnih knjižica egzekutora uz primerak knjige „Velika Srbija“ Vladimira Ćorovića sa posvetom Slobodana Miloševića) iz jednog razloga – nisu imali mogućnosti da uklone leševe usled jake albanske paljbe iz samog sela Račka. Dakle, logično je zaključiti da su iz nekog neobjašnjivog razloga Albanci iz Račka dozvolili srpskoj policiji da strelja meštane sela jer u trenutku egzekucije nisu otvarali paljbu na policiju ali jesu nakon streljanja pa policija nije uspela da izvrši asanaciju terena. Ti isti Albanci dan kasnije takođe nisu pucali iz tog istog sela na Vokerovu ekipu koja je došla da izvrši uviđaj ali jesu otvorili žestoku paljbu istog tog dana na vozilo državnog tužioca Republike Srbije pa se iz tog razloga tog istog dana uviđaj nije mogao obaviti od strane organa države Srbije ali jeste od strane američkog državljanina.

Ključna činjenica u čitavoj ovoj priči upravo i jeste direktno samopriznanje Viljema Vokera da su tog 15. januara 1999. g. (kao i nakon toga) u selu Račku bili naoružani Albanci koji su pucali i na koje se pucalo od strane organa javnog reda države Srbije. U svim tzv. „normalnim“ državama na svetu naoružani civili koji otvaraju vatru na legitimne organe javnog reda se nazivaju teroristima i kriminalnim banditima i kao takvi i tretiraju ali jedino na KosMetu ih zapadni mirotvorci nazivaju aktivistima za ljudska prava. U svakom slučaju, sam Voker je nehotice i nesvesno priznao da se srpska policija u stvari na KosMetu borila upravo protiv naoružanih terorista i kriminalaca. Naime, sam Voker je samoga sebe priterao uza zid laži želeći da nađe racionalno opravdanje za navodnu činjenicu da su srpski policajci ostavili leševe na mestu egzekucije dok su u Srebrenici samo četiri godine ranije njihove etničke kolege navodno uklonile najveći broj muslimanskih leševa koji se i dan danas traže širom Bosne i Hercegovine ali i Srbije. Dakle, moglo bi da se zaključi da su Bosanski Srbi obrazovaniji i umniji od srbijanskih Srba u šta bi malo ko na zapadu poverovao pa je stoga Voker zakrpio čitavu stvar sa epizodom otvaranja vatre iz Račka (ali samo) nakon egzekucije pa navodno stoga srpska policija nije mogla da primeni praksu iz Srebrenice. Možda je Voker po njegovom mišljenju i uspeo ovom hipotezom da zakrpi rupu zvanu Račak ali je zato otvorio ventil istine po pitanju čitavog KosMeta jer je sada postalo jasno da se policija bori već nekoliko godina protiv organizovanog terorizma a ne nenaoružanih i nezaštićenih civila. U samom selu Račak su pronađene velike količine razornog naoružanja isto kao i nekoliko meseci ranije u selu Klečki gde je postojao i krematorijum za Srbe pored dobro utvrđenih sistema rovova i bunkera.

Nekolicina novinara je još prvog dana nakon uviđaja konstatovala da su leševi pomerani i da na telima ubijenih Šiptara nema fizičkih povreda onakve prirode o kojima je govorio sam Voker. Primećen je i još jedan zanimljiv detalj: na nekim leševima su još uvek stajale na glavama nacionalne albanske bele kape („keče“) iako je poznato da su one skrojene tako da spadaju sa glava nosioca i pri najmanjem njegovom naginjagu glave na bilo koju stranu.

Činjenica ostaje da je tok borbe srpskih specijalnih policijskih snaga sa teroristima u Račku tog 15. januara pratila i TV ekipa agencije „Asošiejted Pres“ kao i jedan novinar francuskog dnevnog lista „Le Figaro“. Prema njihovim izveštajima, nakon višečasovne borbe između srpske policije i albanskog UČK na bojnom polju je ostalo 15 pripadnika ovih poslednjih u šta su se uverili i pripadnici OEBS-a koji su još istog dana posetili Račak (dakle pre Vokera). Ovom prilikom su pored ubijenih pripadnika UČK pronašli i dva ranjena seljana. Sutradan 16. januara nakon povlačenja policije Račak je ponovo zauzet od strane UČK čiji su pripadnici i doveli Vokera u jarugu gde je zatekao po sopstvenim rečima 40 leševa a ne 45 ili 15. Vokerova priča se uglavnom zasniva na tvrđenjima meštana sela Račak da su navodno srpski policajci 15. januara išli od kuće do kuće i hapsili meštane koje su kasnije istog dana streljali. Međutim, ova verzija apsolutno odudara od izveštaja reportera lista „Le Figaro“ Rene Žirara kao i članova TV ekipe „Asošiejted Pres“-a koji su direktno pratili borbe u selu Račak 15. januara. Sam list „Le Figaro“ je objavio svedočenje svog sopstvenog ratnog reportera Rene Žirara u broju od 20. januara 1999. g. u kome se kaže da „policija Srbije nije morala ništa da krije jer je oko pola devet pozvala TV ekipu da snimi operaciju. Obavešten je i OEBS a poslata su i dva vozila sa američkim diplomatskim oznakama“. Dakle, srpska država je obezbedila direktan TV prenos akcije širom sveta sa održavanjem stručnog časa borbe protiv terorističkih bandi koja se kasnije može izučavati na policijskim akademijama. Slično je bilo i februara 1998. g. sa akcijom protiv Jašari klana u Prekazu.

Viljem Voker nije do dana današnjeg nikada ni pokušao da odgovori na pitanje francuskih novinara u hotelu „Grand“ gde se nalaze čaure od ispaljenih metaka iz pušaka streljačkog stroja srpske policije? Neverovatno je ali istinito da nikada nije pronađena ni jedna jedina čaura metka kojim su navodno streljani šiptarski civili iz Račka.

U istom navedenom broju „Le Figaro“-a list navodi da i „Mond“ i „Gardijan“ sumnjaju u verodostojnost Vokerovih tvrdnji uz navođenje izjava grupe posmatrača OEBS-a koji su prvi došli u selo još tog istog dana kada su vođene borbe a koji nisu videli nikakve tragove ili indicije o pokolju meštana od strane srpske policije. Očito je da su pripadnici UČK koji su se u selo vratili narednog dana svoje poginule od prethodnog dana spakovali u obližnjoj seoskoj jaruzi i doveli Vokera da obavi svoj deo posla. Kog posla može se pročitati u „Njujork Tajmsu“ od 19. januara 1999. g. gde se navodi da je ministarka spoljnih poslova SAD-a Medlin Olbrajt na sam dan borbi u Račku imala sastanak sa svojim bliskim saradnicima za spoljnu politiku Vašingtona na kome ih je upozorila da sporazum Slobodana Miloševića sa Ričardom Holbrukom kao specijalnim izaslanikom za Balkan američkog predsednika od 13. oktobra prethodne godine o uvođenju misije OEBS-a na KosMet u svojstvu posmatrača može da „svakog dana bude prekršen“. Taj dan „a la Markale i ulica Vase Miskina“ je bio baš tog dana kada je sastanak i održan.  

Viljem Voker nije do dana današnjeg nikada ni pokušao da odgovori na pitanje francuskih novinara u hotelu „Grand“ gde se nalaze čaure od ispaljenih metaka iz pušaka streljačkog stroja srpske policije? Neverovatno je ali istinito da nikada nije pronađena ni jedna jedina čaura metka kojim su navodno streljani šiptarski civili iz Račka. Ukoliko su sve čaure pre napuštanja mesta zločina pedantno pokupljene od strane egzekutora opet se postavljaju dva pitanja: kako to da su srpski policajci imali vremena da pokupe sve čaure ali ne i da sklone same leševe, i kako to da su uspeli da pokupe ama baš sve čaure tako da ni jedna jedina nije ostala u jaruzi (Homo Balcanicus je inače u evropskim okvirima poznat po svojoj aljkavosti za razliku od nemačke pedanterije).

Voker je pokušavao da ubedi međunarodnu javnost da je masakr izvršen nad nedužnim civilima koji su mirno ispijali svoje jutarnje kafe na terasama svojih kuća ili u njihovim dvorištima. KosMet je verovatno jedino mesto na kugli zemaljskoj na kome se kafe ispijaju na otvorenom pri temperaturi ispod nule (15. januar). Ili su Albanci posebno genetički obdarena nacija otporna na minus temperature.

Šef OEBS-a, Knut Volebek, je na istoj toj konferenciji za štampu u Prištini unapred optužio srpsku stranu za zločin u Račku tvrdeći da je „potvrđeno“ da je dotični masakr napravila srpska specijalna policija. Ko je „potvrdio“ od strane pravih i relevantnih stručnjaka ko je, kada i kako počinio ovaj navodni zločin nije objašnjeno od strane Volebeka koji je ovo tvrđenje izneo u svetsku javnost pre uviđaja prvih do tada profesionalnih stručnjaka koji su došli na lice mesta da izvrše uviđaj a to su bili finski i srpski patolozi.

Ova izmiksovana ekipa finsko-srpskih patologa je na osnovu svog zajedničkog prvog i jedino autentičnog izveštaja uočila da su mnogi od usmrćenih Albanaca pronađenih u jaruzi imali na nogama vojničke čizme ili tragove od nošenja istih, istovetan donji veš, oznake UČK/OVK, na pojedinim leševima su se nalazili vojnički kaiševi i remenici za municiju, bluze vojničkih boja i dezena, dok je u džepovima kod izvesnog broja leševa ustanovljena određena količina bojeve municije. Dakle, niti se radilo o civilima niti o nedužnim građanima ali ono što je najbitnije, organizatorima ove podmetačine nije čak ni stalo da bar koliko-toliko uklone očigledne dokaze prevare obzirom da su bili samouvereni da njihova priča jednostavno mora da prođe onako kako je oni budu ispričali.

Najbitnija stavka ovog autentičnog patološkog izveštaja je bila ta da su rane iz vatrenog oružja na telima ubijenih pričinjene sa većeg odstojanja od odstojanja koje se obično koristi za egzekuciju streljanjem. Dakle, masakra nije bilo jer su ubijeni usmrćeni u borbi na daljinu prilikom razmene vatre.

Iako su prvi i jedino autentičan izveštaj finsko-srpskih patologa potpisali svi sa obe strane, šefica grupe finskih patologa, Ranta, menja iskaz finskog dela ove bilateralne ekipe patologa i to verovatno pod nečijim direktnim pritiskom. Ovaj novi i drastično izmenjeni iskaz se u potpunosti uklapao u zvaničnu Vokerovu priču o Račku.

Da je Albancima bio potreban međunarodni politički marketing slučaja Račak govori i činjenica da je sahrana poginulih organizovana dugo nakon samog događaja od 15. januara kako bi se u međuvremenu pogreb mogao pretvoriti u politički miting i promociju OVK. Stoga je sama sahrana najpre ličila na sveopšti kosmetsko-albanski politički miting na kome se OVK javno i bez skrupula veličala sa sanducima pokojnika pokrivenim zvaničnim zastavama države Albanije (u mnogim civilizovanijim državama na svetu i u Evropi za isticanje zastave druge države na javnom mestu države prebivališta se dobija zatvorska i novčana kazna sa mogućnošću gubljenja državljanstva zemlje prebivališta). Na pogrebu je inače svirana i pevana državna himna susedne Republike Albanije.

Prilikom pogreba nastradalih u Račku pripadnici OVK su održali javne govore u slavu ubijenih kao istaknutih i zaslužnih boraca ove klasične terorističke paravojne formacije ali i kao verne sledbenike ideologije stvaranja Velike Albanije i tako još jednom potvrdili ispravnu politiku državnog rukovodstva Republike Srbije u borbi protiv velikoalbanskog terorizma na svojoj sopstvenoj državnoj teritoriji. Simptomatično je da na ove velikoalbansko-šovinističke OVK govore nije reagovao Viljem Voker koji je i sam ovom prilikom održao prikladan govor koji se apsolutno uklapao u secesionistički ram organizacije ove političke sahrane. Čak šta više, u poslednjih deset godina Voker je veoma viđeni i dragi gost meštana sela Račka koji svoje mesto prebivališta danas i nazivaju „Vokerovim selom“ a brdo iznad sela „Vokerovim brdom“. Dalji komentar nije ni potreban.

Na kraju ovog teksta da se osvrnemo i na pitanje kako se u principu civilizovanije nacije u svetu bore protiv domaćeg terorizma koji ima inostranu pozadinu pomoći. Dana 31. maja tekuće 2010. g. komandosi regularne armije države Izrael su izvršili u međunarodnim vodama (dakle ne u teritorijalnim vodama države Izrael) desant na konvoj brodova „međunarodne pomoći“ Palestincima u Gazi pod izgovorom da se u konvoju od nekoliko brodova koji su plovili pod zastavom države Turske švercuje oružje za palestinske teroriste tipa Hamas i Hezbolah. Tom prilikom je izraelska armija otvorila vatru i usmrtila desetak osoba zatečenih na brodovima a 30 ranila i to zato, kako je Jerusalim informisao svetsku javnost, jer su izraelski vojnici pri pretresu konvoja napadnuti noževima i palicama (dakle ne vatrenim oružjem). U „slučaju Račak“ je zasigurno dokazano da su albanski teroristi pucali iz vatrenog oružja na policiju države Srbije isto kao i na državnog tužioca te države koji je došao na zvanični uviđaj dan kasnije. Međutim, dok je izraelskoj armiji u traganju za vatrenim oružjem koga nisu ni našli jer ga nije ni bilo u konvoju brodova za Gazu bilo dovoljno da otvore vatru na „humanitarce“ to što su navodno napadnuti „noževima i palicama“, državnoj policiji Republike Srbije se od strane tih istih „humanitaraca“ uskraćuje pravo da uzvrati vatrom na otvorenu vatru iz dugih cevi i to na svojoj sopstvenoj državnoj teritoriji.