среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Формирање ЗСО као анекс Бриселског споразума - правна позадина и последице
Косово и Метохија

Формирање ЗСО као анекс Бриселског споразума - правна позадина и последице

PDF Штампа Ел. пошта
Дејан Мировић   
четвртак, 27. август 2015.

Након преговора одржаних у Бриселу 25. августа 2015. премијер Вучић је честитао је српском народу формирање ЗСО. Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, отишао je корак даље тврдњом да је извојевана победа од ''5 према 0''.

Међутим, када се анализирају ове еуфоричне и неприкладне изјаве, поставља се питање да ли се права српског народа на КиМ могу штитити на основу међународног споразума? Прецизније, ЗСО је формиран на основу Бриселског споразума, који је - нема сумње - међународни уговор. Одговор на ово питање је потврдан, под услов да се делови српског народа налазе у другој држави. У супротном, ова материја би се уређивала националним законодавством.

Прецизније, Србија је прво 2013. године закључила основни међународни споразум (Бриселски) којим предаје део своје територије и суверености другој уговорној страни. Затим је закључила анекс истог уговора (ЗСО, телекомуникације, енергетика, мост на Ибру), којим се дају одређена права српској мањини, али у оквиру Бриселског споразума.

То је правна суштина споразума потписаних 25. августа 2015. у Бриселу између Вучића и Мустафе.

Да је ова теза тачна, показује тумачење Бриселског уговора (према општеприхваћеним критеријумима који је дефинисао још члан Комисије УН за међународно право академик Милан Бартош).[1]

1. Бриселски споразум је међународни уговор јер га тако тумачи већина уговорних страна. Српске власти тврде да је реч о уговору који потпада под српско законодавство. За ЕУ и Косово је то међународни уговор и он између њих има правну снагу. Српско тумачење уговора је интерно и не обавезује Брисел и Приштину. У случају спора око подељеног тумачења уговора, према међународном праву, надлежан је Међународни суд правде.

Пресуде у случајевима БиХ против Србије, када је наша држава осуђена јер ''није спречила геноцид'', СРЈ против НАТО држава, када је МСП одбио надлежност и саветодавно мишљење поводом проглашења независности Косова, у којем је МСП утврдио да Резолуција 1244 не гарантује сувернитет Србије (?!), јасно показују какво би било тумачење Бриселског споразума од стране МСП.

2. Прећутно тумачење такође показује да је Бриселски споразум међународни уговор. Прецизније, Србија је допустила опште изборе у јуну 2014. иако то није било изричито наведено у Бриселском споразуму по косовским законима на територији севера покрајине. На основу тих извора, српски представници су заузели места у косовском парлементу и влади. Дакле, у парламенту и влади који не признају сувернитет Србије и сматрају Косово самосталном државом.[2]

3. Ако је воља или намера уговорних страна била различита код уговора, онда се тумаче припремни радови или преговори. Приштина и Брисел за време преговора нису никада крили да је њихова намера била да добију апсолутну независност Косова од Србије. Постоји небројено изјава које то потврђују од стране приштинских и бриселских званичника, укључујући и последње Могеринијеве и Тачијеве поводом потписивања споразума о ЗСО ( ''Значајно достигнуће у процесу нормализације односа '' и ''Србија потписивање споразума признала Косово као независну државу'').

4. Телеолошко тумачење показује какав је циљ уговорних страна. Према међународном праву, ако није био јасан приликом састављања уговора, онда се разматра његово дејство након потписивања. У том контексту, несумњиво је да је након потписивања Бриселског споразума ојачана косовска независност. Укинуто је српско правосуђе и полиција на КиМ, косовски парламент и влада су први пут добили одређен легитимитет уласком српских представника, административна граница између Србије и Косова је скоро у потпуности трансформисана у државну. Дакле, циљ уговора је постао јасан током времена, то је косовска независност од Србије.

5. Када постоји више тумачења једног уговора, онда се узима у обзир оно које је најефикасније за примену тог уговора. Нема сумње, ефикасност примене одредби које јачају косовски сувернитет у последње две године показује да је циљ Бриселског уговора била независност Косова. Са друге стране, тек после две и под године од потписивања Бриселског споразума, Србија је успела да у дневни ред примене уговора убаци Заједницу српских општина (иначе, ЗСО тек треба у наредна четири месеца да добије статут). [3]

6. Када постоји недоумица у тумачењу уговора, онда се они у међународном праву тумаче уз помоћ повезаних уговора. Након потписивања Бриселског споразума, Косово је у октобру 2014. парафирало Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Питање је времена (очекивало се то већ у јуну ове године) када ће ССП бити и свечано потписан. Општепознато је да ЕУ закључује ССП само са државама. Дакле, јасно је да повезани уговор са Бриселским третира Косово као државу. (Зато је била потпуна депласирана тврдња Уставног суда Републике Србије, када је бранио став да Бриселски споразум није међународни уговор јер се Косово може упоређивати са Гренландом, а Србија са Данском).

7. Чувени судија МСП Макс Хубер је тврдио да је текст уговора увек важнији од намере уговорница. У тексту Бриселског споразума нема ниједног позивања на основ српског правног сувернитета на КиМ, Резолуцију 1244 СБ УН. Можда је намера Београда приликом потписивања Бриселског споразума заиста била да очува сувернитет Србије на северу КиМ. Међутим, тога нема у тексту Бриселског споразума (чак ни чувене фусноте Борка Стефановића).

8. Argumentum e contrario показује да косовски сувернитет искључује српски и обрнуто. Не могу постојати два тумачења Бриселског споразума која се међусобно искључују. Не могу постојати два равноправна сувернитета на истој територији (на пример над имовином оперативног дистрибутивног система ЕПС као што то пише у споразуму од 25.8.2015 према речима премијера).[4] То је неодрживо чак и на краћи рок.

Дакле, само једно тумачење је тачно. Оно Брисела и Приштине да је Косово према Бриселском споразуму независна држава, или српско да је Косово део Србије. Догађаји након потписивања Бриселског споразума указују да је тачније оно Приштине и Брисела.

9. Argumentum ab absurdo показује да у сукобу два тумачења треба одбацити оно које води ''апсурдним, бесмисленим и нелогичним резултатима''.[5] Тачније, апсурдно је, нелогично и бесмислено тврдити да је Србија сачувала свој сувернитет на КиМ тако што је предала Приштини полицију, правосуђе, административну границу и натерала Србе да учествују у парламенту и влади Косова. Споразуми од 25. августа 2015. не мењају ове чињенице, посебно ако се има у виду да се Србија обавезала тог дана да Косову преда позивни број, отвори мост на Ибру, а председника ЗСО подреди Приштини.[6]

10. Наравно, српске власти могу увек да изнесу неколико јаких аргумената у корист свог тумачења да је Бриселски споразум део унутрашњег права Републике Србије. Бриселски споразум никада није ратификован као међународни уговор у Народној скупштини Републике Србије. (Усвојен је као Одлука 26. априла 2013., у Народној скупштини.) [7]

Међутим, у међународном праву су познати случајеви и када су међународни уговори усвајани декларацијама. У међународном праву се то назива ''прећутна ратификација''. (Познати су и случаји када се због уцена и притисака надмоћнијег уговорног партнера није била предвиђена ратификација. На пример, тако је Хитлер натерао Чешку да потпише уговор о сопственом распрачавању 1939. године. Да ли је тако било у односима између ЕУ и Србије приликом потписивања Бриселског споразума, питање је на које могу да одговоре само руководиоци Републике Србије који су учествовали по сопственом признању у ''филигранским'' преговорима са ЕУ.)

Власти у Београду могу да изнесу аргумент да Бриселски споразум није регистрован као међународни уговор у секретаријату УН. Међутим, има много примера међународних уговора који нису годинама регистровани у секретаријату УН.[8]

Коначно, уредбе и подзаконски акти које влада доноси на основу Бриселског споразума такође представљају једну врсту примене међународног уговора. Тако је поступало Савезно извршно веће у СФРЈ приликом примене међународних уговора који нису били ратификовани у Скупштини. Зато нема места еуфорији која прати потписивање споразума о ЗСО. Прецизније, ЗСО се може дефинисати као грчевити покушај да се сачувају остаци српског сувернитета на КиМ, катастрофално нарушени олаким потписивањем Бриселског споразума. То што су исти актери потписали Бриселски споразум и његов анекс о ЗСО не мења ову чињеницу и њихову одговорност за незавидну правну ситуацију у којој се нашао српски народ на КиМ након потписивања тог уговора 2013. и његовог анекса 2015. 


[1] Бартош М., "Међународно јавно право/уговорно право'', Службени лист СФРЈ, Београд, 1986. стр. 319.

[2] У међународној теорији се наводи неколико примера прећутног признавања обавеза. Јужна Африка је прећутна признала мандатне обавезе након Другог светског рата на територији Југозападне Африке, Албанија је учестовавање у преговорима о накандаи штете признала надлежност МСП у спору са са Британијом.

[3] Политика, 26.8.2015

[4] Исто.

[5] Бартош М., ''Међународно јавно право/уговорно право'', Службени лист СФРЈ, Београд, 1986. стр. 349

[6] Политика, 26.8.2015.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер