Zemlja koja je pojela sebe

Srbija je u velikim ekonomskim i socijalnim problemima koje je vlast prikrivala da bi pobedila na izborima i ugodila interesima domaćeg i stranog kapitala, posebno, interesima stranih banaka. Nezaposlenost je, prema zvaničnoj statistici, 24%. Oko 30% od ukupno 7 miliona stanovnika je na ivici egzistencije. Zdravstvo u Srbiji ovih dana je rangirano pri dnu liste evropskih zemalja. Plate i penzije su među najnižima.

Zaduženost zemlje je preko 50% domaćeg proizvoda. Teret otplate spoljnog duga daleko je iznad mogućnosti otplate iz sve tanjeg deviznog priliva. Socijalni mir do sada je održavan prevashodno deviznim doznakama srpske dijaspore vrednim oko 4,5 milijardi dolara godišnje. Priliv iz dijaspore je veći od zbira svih drugih izvora zajedno: od „povoljnih kredita“, „donacija“, „podrški“ deviznim rezervama i „restruktuiranjima“, „grinfild“ investicija. Rupa u budžetu je ogromna. Birokratija i feudalci u ruhu boraca za „evropske regione“ ne kane žrtvovati stečene interese i pozicije. Ne jednom su nadjačali institucije, kojih je Srbija nominalno prepuna.

Jedina izgledna mogućnost za otplatu dospelih dugova i pokrivanje budžetskog deficita su nova, svaki put, skuplja zaduživanja. Da, to su još povećanje poreza (PDV), kresanje plata i penzija. PDV za veći deo roba iznosi 17%, a „nezavisni“ analitičari čak i u interegnumu, pripremaju javnost na povećanje do 25%. Spirala zaduživanja i daljeg siromašenja nacije je suština koja nam se najavljuje kao produživanje „privremenog stanja“ bez vidljivog kraja. Srbija je, kroz budžet, provizije, druge, znane i manje znane načine, sama sebe pojela. Po svemu sudeći, na pragu je, da pojede i svoje ostatke - „Telekom“,  Elektroprivredu (EPS) i železnice. Kako i dolikuje „lideru u regionu“! Po tome je, zaista, jedinstvena.

Ko može pomoći Srbiji?

Stara-nova vlada koja je, u osnovi, odgovorna za stanje? Belosvetski „krivci“ za nomsku krizu i njeno „prelivanje“ u Srbiju?

Evropska unija koja sve teže sama sa sobom izlazi na kraj? Oni koji traže priznanje nezavisnostiKosova, „Republiku Vojvodinu“ i „autonomiju Sandžaka“ u zamenu za obećanje „boljeg života“ ostatku Srbije? Rusija - koju je nezadovoljna pronatovskom politikom (do)sadašnje vlade?

SAD - koje su nezadovoljne oklevanjem Srbije da podnese formalni zahtev za članstvo u NATO-u? MMF - koji je nezadovoljan nepoštovanjem ugovorenih uslova za dosadašnje kredite? Kina čija je filozofija „daleka voda ne gasi požar“?

Može li se nova-stara Vlada, kakva god bio „dogovor o principima“, okrenuti Srbiji, napraviti inventar onoga čime raspolaže, ispoštovati svoj narod, potom sve druge? Može li postati svesna resursa Srbije. Može li bar malo iskontrolisati slepu neuzvraćenu ljubav prema Brislu? Može li priču o „jedinom putu“ odložiti u arhivu kao i svako drugo javno priznavanje inferiornosti? Može li se manje grliti i tapšati po ramenima sa briselskim komesarima?

Previše puta su nas žedne preko vode prevodili. Ako jednom rukom daju jedan evro pomoći, drugom ruikom uzmu bar 100 evra kroz razne rasprodaje, vezane kredite, debalans u razmeni. To je prava istina a ne priča o medu i mleku koji ka našim trpezama teku „putem bez alternative“. 

Može li novoj-staroj vladi doći u pamet da je Srbija više uložila u temelje Evropske unije nego mnoge članice EU?

Filozofiju da je neko potrebniji Srbiji, nego Srbija njemu, treba odbaciti.

Vreme je za drugačiji prilaz:

Srbija nije ničiji dužnik, niti zarobljenik. Svako je potreban Srbiji onoliko koliko je Srbija njemu potrebna. Ni manje ni više.