Komentar dana | |||
Svi predsednikovi stubovi 2 |
četvrtak, 20. avgust 2009. | |
Nadam se da će mi cenjeni Nikola Tanasić, čija pisanija sa velikim uživanjem i uvažavanjem pratim, oprostiti što sam naslov njegovog članka uzeo i za moj, ali stvarno nisam mogao da nađem bolji za moja razmišljanja o vratolomijama srpske spoljne politike koju sprovode predsednik i podređeni mu ministar spoljnih poslova.
Nekako slučajno, sa pojavom orkana svetske ekonomske krize koji je, kao što znamo, šansa za pokretanje vetrenjača srpske privrede i koji nas je zaobišao, ali je ipak uspeo da isprazni solidni srpski budžet i poremeti ravnotežu stabilnih monetarih rezervi, počela su da niču i dva nova stuba, odnosno oslonca srpske spoljne politike – Rusija i Kina. Takođe sasvim slučajno, upravo te dve države imaju novce koje su voljne da plasiraju u Srbiju pod povoljnijim uslovima za vlasti u Srbiji (pogrešno bi bilo napisati – srpskih vlasti), nego što to čine MMF, EU, ili SAD. Prosto rečeno: daju više, jer traže manje. Ne zahtevaju smanjenje penzija, plata koje se finansiraju iz budžeta (prosveta, sudstvo, zdravstvo, vojska, policija, državna administracija...), i time stvaranje nezadovoljnih glasača koji bi na izborima kaznili vladajuću koaliciju, sa sve predsednikom na čelu. Promena kursa leta, odnosno vrludanje spoljne politike u Srbiji (pogrešno bi bilo napisati – srpske), tako postaje malo jasnija, ali ne i krajnje odredište, domet i rezultati. Problem je, međutim, što su ova dva novootkrivena stuba u sukobu sa stubovima (NATO, SAD, EU, MMF), koji su vladajuću koaliciju i predsednika uzdigli do vladarskih visina i tamo je održavaju, pa u mulju svetske i politike koja se sprovodi u Srbiji (pogrešno bi bilo napisati – srpske) oslanjanje na jedne znači i potonuće drugih i sledstveno tome rizik za one na vrhu tih stubova, koji može dovesti do toga da slete sa njih i završe u već pomenutom mulju. Svakako, neko će da pomisli kako je ipak izvodljivo bezbrižno i sa lakoćom balansirati na svim stubovima, međutim, zapitajmo se koliko je moguće uzeti ruske pare i hrliti u NATO, ili, isto to ali malo drugačije, oslanjati se na podršku SAD (NATO), a dopuštati da sa ruskim kapitalom ulazi i ruski uticaj u Srbiju. Na primer, šta će se desiti ako Rusi požele da kupe jednu ili više TV stanica sa nacionalnom frekvencijom koje bi nesumnjivo imale visoku gledanost i na tlu Srbije putem medija počnu da menjaju evro-atlantsku mantru? Šta će se desiti ako ruske ili kineske banke u svojim filijalama u Srbiji počnu stanovništvu da nude mnogo povoljnije kredite nego što to čine filijale zapadnih banaka i tako ih onemoguće da putem pljačkanja stanovništva i dalje zarađuju enormne profite, istovremeno udarajući zapadnjake tamo gde su najosetljiviji? Ipak nije sve tako crno. Rešenje se nazire, a zove se regionalizacija, iako postoji disproporcija stubova i regiona. Na primer, u jednom od regiona, na Kosovu i Metohiji, već su snažno udareni stubovi SAD, NATO i EU. Oni su takođe snažno posađeni i u glave vlastodržaca u Srbiji (pogrešno bi bilo napisati – srpskih). U drugi region, na primer Rašku oblast, mogao bi da se zasadi stub iz Saudijske Arabije ili Irana – i ovi stubovi imaju puno para. U Vojvodinu je već počeo da se ukopava stub EU za prepoznatljivim ukrasnim elementima iz Mađarske, Nemačke, Hrvatske i Vatikana. Šumadijskom regionu dobro bi pristajao stub koji bi podigao "Fijat". Ostali regioni bi bili rezervisani za Rusiju, Kinu, Šangajsku inicijativu, nesvrstane i ostale koji bi novčanim prilozima bili voljni da pomognu. Opasnost od sukoba interesa (stubova) ne postoji, pošto će svaki region biti država za sebe. Ukoliko se na horizontu napora političke vrhuške u Srbiji (pogrešno bi bilo napisati – srpske) da ostane i opstane na vlasti, pojavi još koji stub koji može da se muze (dijaspora), lako će se stvoriti region i za njega. A stub srama je već prenatrpan. |