Srbi "drugog reda" – na Vidovdan 2021. godine

Ne treba podsećati na činjenicu da su Srbi u Republici Srbiji koji žive na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija građani drugog (i poslednjeg) reda. To je jasno svakom ko želi da sagleda istinu. Takođe je i pravni položaj raseljenih lica sa Kosova i Metohije u pogledu ostvarivanja svojih prava u opštinama iz kojih su raseljeni od 1999. godine jako nepovoljan. To se pre svega odnosi na ostvarivanje ličnih i imovinskih prava koja je skoro nemoguće ostvariti.

Teško je nabrojati a još teže izdvojiti najveće probleme Srba sa Kosova i Metohije. Jedan naš-njihov problem zaslužuje posebnu pažnju jer se o njemu do sada nije govorilo (svakako se on ne može porediti sa problemima koje imaju, na primer, porodice nestalih i kidnapovanih lica). Reč je o pravnim problemima u vezi sa prijavom prebivališta, a što je svakako povezano i sa ostvarivanjem drugih prava koja nije moguće ostvariti ukoliko lice nema prijavljeno prebivalište.

Za Srbe koji imaju prebivalište na teritoriji AP KiM važe posebna pravila u pogledu prijave prebivališta na teritoriji Srbije izvan AP KiM. Možda na prvi pogled izgleda čudno i nestvarno, ali je tako! 

Za Srbe koji imaju prebivalište na teritoriji AP KiM važe posebna pravila u pogledu prijave prebivališta na teritoriji Srbije izvan AP KiM. Možda na prvi pogled izgleda čudno i nestvarno, ali je tako! Za njih važi posebna uredba koju je donela Vlada Republike Srbije 2009. godine prema kojoj se uvodi razlika između srpskih državljana koji imaju prebivalište u većem delu Srbije i onih koji imaju prebivalište na teritoriji AP KiM. Reč je o Uredbi o postupku utvrđivanja ispunjenosti propisanih uslova za izdavanje pasoša za lica sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (Službeni glasnik RS, broj 76 od 16. septembra 2009).

Za njih nije dovoljno da samo predaju dokumenta, kako to predviđa Zakon o prebivalištu i boravištu građana i da promene prebivalište jednim odlaskom u policijsku upravu. Razlika se tiče procedure u postupku prijave prebivališta, jer da bi im se odobrilo prebivalište oni moraju da „prođu bezbednosne i druge provere“. Da bi se izvršile takve provere potrebno je da prođe određeno vreme i neizvesno je da li će se odobriti prijava prebivališta. Rešenje iz Uredbe znači da im se ne mora odobriti prijava prebivališta, jer će to zavisiti od „provere“, pa je neshvatljivo kako neko može da živi u svojoj državi bez prijavljenog prebivališta.

 Navedena uredba je doneta bez pravnog osnova, ali je zaista neshvatljivo i neprihvatljivo što je njen donosilac zaboravio na odredbe Ustava. Zaboravio je da Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija (član 182) i da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (čl. 21).

Osim što je neustavno i nezakonito, nije ni moralno a kamoli patriotski da za Srbe sa Kosova i Metohije važe posebna pravila u sopstvenoj državi

Podsetićemo da se u Republici Srbiji svakodnevno govori o potrebi da se izmene propisi o zabrani diskriminacije i ravnopravnosti. Takođe, postoje posebni postupci u kojima se mogu ostvariti prava ukoliko je neko diskriminisan pa je onda pravni nonsens da i dalje važi navedena Uredba.

Osim što je neustavno i nezakonito, nije ni moralno a kamoli patriotski (patria – domovina, očevina) da za Srbe sa Kosova i Metohije važe posebna pravila u sopstvenoj državi. To što je trenutno stanje takvo da su Srbi na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija građani drugog reda, nikako ne znači da to trebaju biti i u Republici Srbiji. Naprotiv.