Срби "другог реда" – на Видовдан 2021. године

Не треба подсећати на чињеницу да су Срби у Републици Србији који живе на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија грађани другог (и последњег) реда. То је јасно сваком ко жели да сагледа истину. Такође је и правни положај расељених лица са Косова и Метохије у погледу остваривања својих права у општинама из којих су расељени од 1999. године јако неповољан. То се пре свега односи на остваривање личних и имовинских права која је скоро немогуће остварити.

Тешко је набројати а још теже издвојити највеће проблеме Срба са Косова и Метохије. Један наш-њихов проблем заслужује посебну пажњу јер се о њему до сада није говорило (свакако се он не може поредити са проблемима које имају, на пример, породице несталих и киднапованих лица). Реч је о правним проблемима у вези са пријавом пребивалишта, а што је свакако повезано и са остваривањем других права која није могуће остварити уколико лице нема пријављено пребивалиште.

За Србе који имају пребивалиште на територији АП КиМ важе посебна правила у погледу пријаве пребивалишта на територији Србије изван АП КиМ. Можда на први поглед изгледа чудно и нестварно, али је тако! 

За Србе који имају пребивалиште на територији АП КиМ важе посебна правила у погледу пријаве пребивалишта на територији Србије изван АП КиМ. Можда на први поглед изгледа чудно и нестварно, али је тако! За њих важи посебна уредба коју је донела Влада Републике Србије 2009. године према којој се уводи разлика између српских држављана који имају пребивалиште у већем делу Србије и оних који имају пребивалиште на територији АП КиМ. Реч је о Уредби о поступку утврђивања испуњености прописаних услова за издавање пасоша за лица са подручја Аутономне покрајине Косово и Метохија (Службени гласник РС, број 76 од 16. септембра 2009).

За њих није довољно да само предају документа, како то предвиђа Закон о пребивалишту и боравишту грађана и да промене пребивалиште једним одласком у полицијску управу. Разлика се тиче процедуре у поступку пријаве пребивалишта, јер да би им се одобрило пребивалиште они морају да „прођу безбедносне и друге провере“. Да би се извршиле такве провере потребно је да прође одређено време и неизвесно је да ли ће се одобрити пријава пребивалишта. Решење из Уредбе значи да им се не мора одобрити пријава пребивалишта, јер ће то зависити од „провере“, па је несхватљиво како неко може да живи у својој држави без пријављеног пребивалишта.

 Наведена уредба је донета без правног основа, али је заиста несхватљиво и неприхватљиво што је њен доносилац заборавио на одредбе Устава. Заборавио је да Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија (члан 182) и да су пред Уставом и законом сви једнаки (чл. 21).

Осим што је неуставно и незаконито, није ни морално а камоли патриотски да за Србе са Косова и Метохије важе посебна правила у сопственој држави

Подсетићемо да се у Републици Србији свакодневно говори о потреби да се измене прописи о забрани дискриминације и равноправности. Такође, постоје посебни поступци у којима се могу остварити права уколико је неко дискриминисан па је онда правни нонсенс да и даље важи наведена Уредба.

Осим што је неуставно и незаконито, није ни морално а камоли патриотски (patria – домовина, очевина) да за Србе са Косова и Метохије важе посебна правила у сопственој држави. То што је тренутно стање такво да су Срби на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија грађани другог реда, никако не значи да то требају бити и у Републици Србији. Напротив.