SFRJ osamdesetih

U vreme socijalizma, osamdesetih godina, svi smo bili srećni, odlično smo živeli, nikad nije bilo gužvi u prevozu, osećao se duh zapada. Daleko od toga da je bilo ideološke indoktrinacije. Svako je smeo da govori šta je hteo...

Kad će i hoće li neko, napokon, prikazati istinu o „najsrećnijim osamdesetim godinama“?

Da podsetim, nije bilo kafe, deterdženta, čokolade su zamenjivale šećerne table, zbog nestašice benzina je važilo pravilo par-nepar na tablicama, nije bilo niti jednog uvoznog prehrambenog proizvoda u maloprodaji, od stranih proizvoda prodavali su se samo oni koji su imali licencu za proizvodnju u SFRJ.

Pod optužbom za kontrarevolucionarnu delatnost gubio se posao, išlo se u zatvor, milicija je tukla sve političke nepodobne elemente, par puta i u redakciji „Komunista“. Postojala je samo jedna stranka, vladajuća, komunistička i svako drugo organizovanje bilo je strogo zabranjeno. Od tehničkih uređaja su mogli da se kupe samo oni domaći, a izuzetno „Filips“ ako biste imali deviza kod sebe, a devize je bilo nemoguće naći drugačije nego preko gastarbajtera, jer dinar nije bio konvertibilan. Iz zemlje je bilo dozvoljeno izneti maksimalno 200 maraka po osobi. Za većinu evropskih zemalja nisu bile potrebne vize, ali je prosečna plata bila oko pet puta manja od italijanske, koja je tada bila na začelju po evropskim primanjima. U Trst se išlo u šoping po cipele, farmerke, tašne, košulje, gaće, čarape, deterdžent, kafu, čokoladu, pa čak i mleko i šećer u pojedinim, ali čestim periodima.

Stabilizacija je bila ključna reč tokom čitavih osamdesetih, jer, priznavale su to i vlasti, u zemlji je vladala opšta ekonomska kriza. Restrikcije struje po grupama bile su neizbežne svake zime. Nekad su bile oštrije, nekad manje oštre, a u težim periodima jedna grupa je ostajala bez struje po osam sati dnevno.

Štampa je bila strogo kontrolisana. Beograd je bio apsolutni rekorder po dnevnim novinama - izlazilo ih je čak četiri. U Zagrebu jedne, u Ljubljani jedne, u Sarajevu jedne, u Splitu jedne, u Skoplju jedne, u Novom Sadu dve (jedne na mađarskom) i u Prištini jedne (na albanskom), i u Titogradu jedne, ali je u svima pisalo isto.

Bilo je dva televizijska kanala, a svaka republika i pokrajina imala je po jedan televizijski centar. Denvnik je bio strogo cenzurisan. Prvi program počinjao je oko 10, a drugi oko 14 sati. Do uvođenja tzv. noćnog programa koji je trajao od 22 do 12.30 (negde 1985), program se završavao u 22 sata.