Prvi decembar 1918 – prvi decembar 2009.

Na današnji dan 1918. godine, novosadska Skupština Srba, Bunjevaca, itd, donela je odluku o prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji, pobednici nad tamnicom naroda Austrougarskom monarhijom.

Devedeset godina kasnije, Narodna skupština Republike Srbije sastavljena od „evropejaca“ i njihovih čankoliza ozvaničila je početak procesa razgradnje Srbije, procesa koji se neće zaustaviti dok Srbija ne bude svedena na „potrebnu“ veličinu, tj. na granice od pre Berlinskog kongresa. To će biti Srbija za koju njen predsednik i njegova svita misle da će biti prihvatljiva i bezopasna za susede, Srbija po kojoj će bez straha i uz saradnju njenih organa krstariti strani obaveštajci, koji će, opet, bez problema naše građane vrbovati za saradničke pozicije, jer je u društvu već dostignuto „potrebno stanje svesti“ po kome je rad za CIA, MI-6, BND, a zašto ne i hrvatski SIS, bošnjački AID, slovenačku SOVA – pitanje časti, jer onaj ko nije interesantan tajnim službama – i ne vredi mnogo.

Sve češće uhvatim sebe kako se sa nostalgijom setim vremena od pre 25-30 godina. Koliko god „onaj“ režim bio rigidan i nedemokratski, pitam se šta smo njegovom zamenom izgubili, a šta dobili?

Izgubili smo slobodu da putujemo po celoj zemlji bez problema da će nas neko popreko pogledati, jer mu se ne sviđa naš akcenat. Izgubili smo i „crveni pasoš bez mane što prelazi sve grane...“, izgubili smo radna mesta i radničke savete. Izgubili smo poslove po inostranstvima, Bliskom istoku i SSSR-u, od kojih su mnogi izdržavali porodice. Izgubili smo hiljade ljudskih života u ratovima koje „nismo vodili“ i od naših loših primanja izdvajamo za invalidnine invalidima koji su to postali pitajboga zbog čega.

Izgubili smo armiju koja je bila snažan faktor odvraćanja, protiv koje se nije usudio da krene ni Amer ni Rus, a koja je uništena po nacionalističkim potrebama nacionalnih vrhuški. A od onoga što je ostalo, svi koji vrede su oterani u penziju, pa se i onaj poznati „Ponošev vagon“ prikačio na budžet Srbije, a većina tih penzionera pedesetogodišnjaka tezgari kao obezbeđenje po firmama tajkuna i tako uzima hleb stotinama tehnoloških viškova...

A šta smo zauzvrat dobili?

Dobili smo „beli Šengen“ koji će moći da koriste oni kojima su i dosad vize vadile agencije. Da, biće od koristi i onim srećnicima koji su, ostavši bez posla u svojoj zemlji, našli posao u EU. Koristiće ga i naša omladina koja će sad moći da „kulira“ pred evropskim kafićima, tačnije, koristiće ga oni koji nađu sponzora da im plati put „da vide sveta“.

Dobili smo takođe i inostranstvo na sat vremena od Beograda, ali tamo baš nisu oduševljeni kada nas vide i iz nekog razloga nas zovu „paradajz turistima“. Dobili smo arhaični kapitalizam i prvobitnu akumulaciju kapitala sa devizom: nije važno kako sam zaradio prvi milion! Gde gazda može da vas šutne nogom u stražnjicu kad mu se ćefne. Da vam pozove ženu u 23 časa da pomogne kod istovara robe, a onda je za nagradu vodi na ćevape i muziku, a vi nemate tu šta da pričate, pošto vam je njena plata važna stavka u budžetu. Za vreme radničkih saveta toga nije bilo.

Dobili smo kontraverzne biznismene – džipadžije sa šibadžijama koji prave poslove direktno sa državom, a to nam se predstavlja kao tržišno ponašanje, ma koliko to bilo uvredljivo za bilo čiju inteligenciju...

I na kraju, ali ne i poslednje, dobili smo intelektualce koji konačno mogu da pišu šta im je volja, ali koga briga?