Prodavac

Da, ja sam taj što prodaje bubreg. Moram. Ide septembar, deca treba da pođu u školu, isekli su struju, tužila me elektrodistribucija, osudili me da platim, nisam imao, pa sudija odrezao zatvor. Pozajmio sam pare od zelenaša, platio struju, moram da vratim, jer je dug sa kamtom sve veći. Znam da je besplatno školovanje, ali ipak košta. U početku sam prodavao krv ali nije dugo trajalo. Dvadeset evra po boci. Dva puta sam tako pa me posle odbili, kažu malokrvan. A  bio sam  dobrovoljni davalac, dao sam je preko pedeset puta. Pa kad dam, onda nas posluže sendvičima i sokovima, a ovi sad ništa. Uzmem pare pa kupim hleb i šećer da deca imaju šta da jedu. Za mene nije važno.

Bez posla sam. Nema ga, ni onog najslabije plaćenog. Nekad u onoj staroj SFRJ sam radio na normu kao metalostrugar. Pobedio na saveznom takmičenju. Imao sam veću platu nego direktor. Direktori se sad zovu menadžeri. Onaj prvi što nas je kupio nije bio loš. Primali smo minimalce, doduše neredovno, a kad smo se pobunili poslao je privatno obezbeđenje pa smo se potukli sa njima. Da smo znali šta nas čeka ćutali bi i trpeli. Drugi nas je odmah sve otpustio. Žalili smo se sindikatu i državi, kažu da je sve urađeno po zakonu.Tako sam se našao na ulici, žena takođe. Umrla je posle par meseci. Srce, rekli su. Nikada pre nije bolovala od srca.

Noću izlazim pa preturam po kontejnerima. Sramota me po danu. Sramota me je i noću, ali nemaju deca šta da jedu. Hvala Bogu, odlični su učenici, sve petice. Nekad sam tako stvarno mogao da nas lepo nahranim. Bacali su ljudi i suhomesnato i polupojedno pile, flaše u kojima je još bilo koka kole i sokova. Sada ima samo pobuđavelog hleba. Ja  to buđavo proberem, pojedem, pa ono što nije buđavo dam deci.U početku mi je bilo muka, sad sam navikao, postao otporan, jer u buđi ima penicilina. Socijalnu pomoć nekad primimo, nekad ne. Traje još kraće nego pre, jer su i to smanjili, a sve je poskupelo. Zbog krize kažu.

Znam da će nam biti bolje kad nas prime u Evropsku uniju. Uostalom glasao sam za stranku koja nas sigurno vodi u Evropu. Dok nisu došli na vlast bio sam na ulici, protestvoao, duvao u pištaljke, jurišao na kordone. I sad sam na ulici, ali razlika je u tome što onda nisam imao jasnu evropsku perspektivu, a sad imam. Eto još godinu, dve pa će nas primiti u evropsku porodicu. Ma znaju bolje ovi naši kad će da nas prime, nego stranci. Zato ću opet da glasam za njih. A kad uđemo u Evropu, tamo je sve sređeno. Zna se cena za sve. Prodaću koštanu srž iz grudne i obe butne kosti. Pa kad se od tih para malo prehranim opet će krv da mi valja, pa ću i nju da prodajem, ali sada po evropskim cenama. Tako ćemo ja i deca da živimo život dostojan čoveka.

A dotle? Pa dotle su tu pristupni fondovi. Evropa kao što svi znamo podržava prava manjina, a u Evropi jedino u Srbiji ima gubavaca, znači da je u pitanju ugrožena manjina. Ako budem imao sreće da ogubavim dobijaću i ja iz tih fondova. Verujem bez trunke sumnje da će se naša socijalno odgovorna vlast izboriti za specijalne povlastice i primanja iz specijalnih evropskih fondova za sve gubave Srbe. Tako ćemo mi srpski gubavci da živimo život dostojan čoveka  čak pre nego što uđemo u Evropu. Ostali neka se strpe još godinu, dve ili neka i oni ogubave. Ako do tada ne budemo u Evropi bar ćemo imati nove izbore. I kao što rekoh, makar gubav, opet ću da glasam za ove naše.