Komentar dana | |||
Popustljivost prema mini-fašizmu |
subota, 21. januar 2012. | |
Još uvek je otvoreno pitanje da li beogradska „književna“ odbrana „antologijskog“ teksta crnogorskog kolege Nikolaidisa zaslužuje lisice ili ludačke košulje. U svakom slučaju ona zaslužuje promišljanje. Jer, zaista, kako je došlo do toga da na ključnim mestima u državi godinama sede individue (oblici organizma) koje po svom preziru prema zajednici u kojoj žive prevazilaze sve istinske neprijatelje te zajednice? Svi znamo da neprijatelje imamo i da ih imamo odavno. Svi znamo da su ti neprijatelji ojačani delovanjem zapadnih sila koje su na prostoru bivše SFRJ, u strahu od „srpskog nacionalizma“, omogućile nastanak mini-fašizama. Ovo „mini“ ne znači da je reč o beznačajnoj ili bezopasnoj pojavi, već to „mini“ sugeriše da iza tih fašizama ne stoji duga i bogata nacionalna istorija, već se radi o delirijumu praznog identiteta koji nedostatak tradicije nadoknađuje neprijateljstvom prema svom poreklu. Srpski narod čuva mesto tog porekla. Danas nije lako stajati kao čuvar na tom mestu. Ugričićev lik simbolizuje neprihvatljivu meru u kojoj je neprijatelj, služeći se „reformama“, pritiscima, „politikom pomirenja“, okupirao našu zemlju i uzeo joj ono što nije uspeo da joj uzme oružjem – slobodu i suverenitet. Ovaj tekst nastaje dok Vlada Srbije odlučuje o Ugričićevoj sudbini. Bilo bi potpuno pogrešno, a možda čak i nepravedno, ako bi samo Ugričić bio proteran sa visoke državne funkcije. Potrebno je dubinski očistiti državni (uključujući i kulturni) aparat od svih onih koji, iako ekonomski zavise od našeg naroda, ne prezaju da ga u svakoj prilici pljuju i ponižavaju. Mladi ljudi koji danas traže posao u javnom sektoru u Srbiji i te kako su svesni činjenice da ga nikad neće dobiti sem ukoliko ne počnu da recikliraju lozinke i mantre o „Miloševićevim ratovima“, „nacionalističkim devedesetim“, „suočavanju sa prošlošću“, obavezno ispoljavajući snishodljivo i uvlakačko ponašenje prema svima koji dolaze iz susednih zemalja. Svako ko je ikada učestvovao na nekom regionalnom seminaru može da posvedoči koliko je to odvratan prizor. Srpski studenti su, po pravilu, oštriji prema politici svoje zemlje, za razliku od svojih kolega iz susedstva koji ni u najočiglednijim nepravdama ne vide nikakav problem. Zanima vas dokle će to da traje? Trajaće sve dok od Srbije ne ostane kamen na kamenu. Jer kad te eldepeizovane generacije dođu na kormilo ove zemlje, Srbija će postati lak plen za svoje susede, koji već sada, s vodom u ustima, zlurado govore o Kosovu, Vojvodini i „Sandžaku“. Ne treba ni pominjati koju će ulogu u tom slučaju odigrati NATO. Velika je šteta što naši mediji, osim one najbizarnije rečenice u kojoj autor Nikolaidis žali što nisu ubijeni Tadić, Dodik, patrijarh Irinej i, verovatno, mnogi drugi, nisu preneli i sledeću rečenicu: „Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni.“ Radi se o standardnoj komunističkoj tezi koju autor upotrebljava na središnjem mestu u svom tekstu. Drugim rečima, ovde se ne radi prosto o pozivu na terorizam, ovde se radi o pozivu na crveni terorizam. Kada bi beogradski levičari imali petlju za nešto više osim za kreveljenje po Filozofskom fakultetu oni bi stali u odbranu svog podgoričkog kamarada s kojim se sasvim sigurno slažu i u ciljevima i u metodama. Međutim, Nikolaidis u nezavisnoj Crnoj Gori vidi antiratni projekat za koji ne važi ono za šta on tvrdi da kao univerzalni konstitutivni gest svake civilizacije važi za sve moderne države koje se temelje na činovima velikog nasilja. Ono što važi za SAD, Španiju, Srbiju (i valjda ceo svet), svakako ne važi za Crnu Goru. U čemu se sastoji ta čudnovata povlašćenost crnogorske države u odnosu na sve ostale države? Ni u čemu ozbiljnom osim u glavi Nikolaidisa koji se od svog fašizma ne može izlečiti ma koliko da čita Žižeka i Benjamina. Dokle smo došli: Dragan Bujošević mora da brani Politiku od beogradskih čuvara Nikolaidisovog prava na mržnju. Demokrate i naprednjaci ćute. Sivi oblaci nad Srbijom. |