Odmrzavanje nezamrznute kampanje!

Pa, da nastavimo sa razotkrivanjem misterije datuma „nultog pacijenta“, započetim u prošloj kolumni...

I zbog čega je „Struka i Politika“, baš u danima kada je zvanična statistika dnevno beležila po 350 novozaraženih i između pet i sedam smrtnih slučajeva, kada je priznala da je „kovid pozitivno“ 400 osoba iz gerontoloških centara, da je zaraženo više od 10 odsto zaposlenih u zdravstvenim ustanovama – zaključila da je „kriva zaravnjena“, da se „vidi svetlo na kraju tunela“, „da ima leka“, opet, „na kraju tunela“ (setih se one pijane iz JNA, gde se umesto „zvezda petokraka“, pevalo „u tunelu usred mraka, sija flaša od vinjaka / konjaka“)...?

Zašto je, posle onog višenedeljnog „juriša na nevidljivog neprijatelja“, odjedanput komandovano „Heroji u belom, stoj – nadrilekari i kriptoapotekari napred!“, zašto su jedan čovek i jedna stranka, usred Srbije sa kolektivnom „nanog(v)icom“, krenuli u (partijsku ili funkcionersku, po volji vam da je definišete) kampanju diljem Srbije, od Krnješevaca do Novog Pazara i od Niša do Čortanovaca?

Ustav Republike Srbije propisuje da izbore za poslanike Narodne skupštine predsednik Republike raspisuje 90 dana pre isteka mandata prethodnog skuštinskog saziva, a da se izbori održavaju u roku od 60 dana od dana raspisivanja, što je Vrhovnik i ispoštovao 4. marta, uprkos, dakle, naknadnom priznanju (verujem, i pravovremenom upozorenju) Veselog Pulmologa da je virus, u tom trenutku, već bio u Srbiji! Zakon o izboru narodnih poslanika predviđa da, od dana raspisivanja do dana održavanja izbora, ne sme proteći manje od 45 niti više od 60 dana, kao i da se izbori za poslanike održavaju najkasnije 30 dana pre isteka poslaničkih mandata. Što je Vrhovnik i ispoštovao time što je izbore zakazao za 26. april, jer mandat sadašnjeg saziva parlamenta ističe 3. juna.

Da vidimo dalje: od 4. marta, kada su izbori raspisani, do 15. marta, kada je proglašeno vanredno stanje, „potrošeno“ je samo 11 dana izborne kampanje, što znači da je, do zakazanog termina izbora, 26. aprila, bio ostao još 41 „nepotrošen“ dan kampanje! Ako bi se, na primer od dana današnjeg, poštovala, već raspisana dužina kampanje, nedostajući 41 dan ističe 1. juna (a to je petak), što bi značilo da bi izbori, i to s minimumom zakašnjenja (sve i da to velikodušno tolerišemo), mogli da se održe tek u nedelju 7. juna, a to „pada“ četiri dana nakon isteka, zakonom propisanog, četvorogodišnjeg mandata sadašnjeg skupštinskog saziva.

Dakle, da bi se ispoštovao Ustav, sa ukidanjem vanrednog stanja (odnosno, odmrzavanjem izborne kampanje) se već zakasnilo... 

Ono što je, dalje, važno: Narodna skupština (njen sadašnji saziv) nije raspuštena! Jedino što, nekim čudnim tumačenjem nekih vladinih odluka o zabrani okupljanja, najviše zakonodavno telo u zemlji, navodno, „ne može da se sastane“. Jer, naredbama o zabrani okupljanja u Republici Srbiji na javnim mestima u zatvorenom prostoru, Vlada je dva puta ograničavala broj ljudi na okupljanju u zatvorenim uslovima. Već 11. marta Vlada je donela odluku o zabrani okupljanja više od 100 ljudi u zatvorenom prostoru, a 15. marta i zaključak kojim se zabrana javnog okupljanja u zatvorenim prostorijama, sa 100 ljudi koliko je prethodno bilo definisano, smanjuje na cifru od 50 osoba!

Onda su tri člana najvišeg rukovodstva „Deteta koje je poraslo, osamostalilo se“ (citat: Njegova eks Ekselencija), dakle, Es-en-esa, dakle, Vrhovnik, Vrhovnikova Bildeberg Tajnica i Naša Maja, iako takvu odluku donosi Narodna skupština Srbija, sami proglasili vanredno stanje na teritoriji čitave Srbije, jer, Bože moj, Skupština se, zbog prethodno donetog zaključka Vlade (!), nije mogla sastati!? Sa sve komandom, „Prozor noćas mora pasti“, pardon „Predaja nije opcija“! Bilo je to u trenutku kada je u Srbija brojala 48 zaraženih, bez ijednog smrtnog slučaja od koronavirusa.

Član 48 Zakona o Narodnoj skupštini, inače, propisuje da se parlament „sastaje bez poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja“, što, iako postoji mogućnost održavanja elektronskih sednica, nije ni pokušano! Simptomatično je, međutim, da samo osam od 250 aktuelnih poslanika, primećuje da postoji taj zakonski osnov koji se da tumačiti i kao poslanička obaveza. 

Ni Ustav Srbije ni Zakon o izboru narodnih poslanika ne govore ništa o tome šta se dešava ukoliko aktuelnom sazivu parlamenta mandat istekne u toku ratnog ili vanrednog stanja, što je u ovom trenutku situacija koja se – ni de fakto ni de jure, ne može izbeći!

Zakon o izboru narodnih poslanika (član 3) kaže da Narodna skupština ima 250 poslanika koji se biraju na četiri godine, dok član 27 propisuje da se izbori za poslanike „održavaju najkasnije 30 dana pre isteka mandata poslanika kojima ističe mandat“, što bi značilo da je 3. maj (bio) taj poslednji rok za održavanje izbora.

Inače, „do prekida izbornih radnji“, potvrđene su sledeće liste (ukupno devet) za parlamentarne izbore: „Aleksandar Vučić – Za našu decu“; „Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) – Dragan Marković Palma“; „Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka“; „Vajdasági Magyar Szövetség-Pásztor István – Savez vojvođanskih Mađara – Ištvan Pastor“; „Aleksandar Šapić – Pobeda za Srbiju“; „ZA Kraljevinu Srbiju (Pokret obnove Kraljevine Srbije, Monarhistički front) - Žika Gojković“; „Ujedinjena demokratska Srbija (Vojvođanski front, Srbija 21, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Stranka moderne Srbije, Građanski demokratski forum, DSHV, Demokratski blok, Zajedno za Vojvodinu, Unija Rumuna Srbije, Vojvođanska partija, Crnogorska partija); „Milica Đurđević Stamenkovski – Srpska stranka Zavetnici“; „Akademik Muamer Zukorlić – Samo pravo – Stranka pravde i pomirenja (SPP) – Demokratska partija Makedonaca (DPM)“.   

A šta da rade, recimo, stranke koje su najavile izlazak na izbore, a zbog uvođenja vanrednog stanja još nisu uspele da prikupe i predaju 10.000 potpisa sa podršku svojim izbornim listama? Član 14 istog ovog zakona je više nego jasan: „Izborna lista dostavlja se Republičkoj izbornoj komisiji najdocnije 15 dana pre dana određenog za održavanje izbora“, što bi, da nije bilo prekida izborne kampanje, značilo da su imali vremena do 11. aprila za predaju liste. S obzirom da je, pre zamrzavanja, utrošeno samo 11 dana izborne kampanje (a 41 dan je „neutrošen“), to znači da izbora ne može biti ako se svim strankama ne obezbedi još najmanje 26 dana, od dana „odmrzavanja“ kampanje, da bi to mogli da učine 15 dana pre novog termina izbora. Uz to, čak i u slučaju ukidanja vanrednog stanja, mere socijalne distance će ostati na snazi, što otežava mogućnost dovođenja 10.000 ljudi po jednoj listi kod notara.

I ova činjenica, dakle, onemogućava da se izbori održe do 3. juna, odnosno da se ispoštuje rok za održavanje konstitutivne sednice novog parlamentarnog saziva koji ističe za narednih 30 dana, tj. 3. jula.

Ukoliko bi, pak, Vrhovnik odmrzavanje kampanje računao od dana prestanka vanrednog stanja, „neutrošeni“ 41 dan kampanje pao bi u duboko leto, nepodesno za izborne radnje, čak i ako ne bude masovnijih odlazaka na letovanja.

Republička izborna komisija (RIK) je, 16. marta, u skladu sa Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja, donela Rešenje o prekidu svih izbornih radnji u sprovođenju izbora za narodne poslanike Narodne skupštine koji su raspisani za 26. april 2020. godine. Ovim rešenjem se privremeno zaustavlja izborni proces dok traje vanredno stanje prouzrokovano širenjem tzv. korona virusa, i biće, sledi ključna reč - nastavljen po donošenju odluke o prestanku vanrednog stanja.

Zato se požurivanje prestanka vanrednog stanja i nasilno „priviđanje svetla na kraju tunela“ Vrhovništvu, iz njihovih egoistično partijskih razloga, i čini jedinim, kakvim – takvim, rešenjem.

Gromoglasna najava „ublažavanja mera“ za nastavak izborne kampanje bi malo značila. U zabrani „direktnih socijalnih kontakata“ leži, zapravo, eliminisanje svih neposrednih kanala komunikacija sa biračima tokom kampanje. A kako će to onda motivisati birače na izlazak na izbore, o tome da ih opozicione stranke (čak i one konstruktivne) privole da glasaju za njih, a ne za Vrhovnika koji kampanju nije ni prekidao, besmisleno je i govoriti?

Sve ostalo je bacanje prašine u oči, ionako zaplašenom narodu.

Ta propagandna teza koju, poslednjih dana, besprizorno papagajišu vučićoidi o tome da „svetski lideri iz korona krize izlaze jači nego ikad“, sve i da je tačna, jeste rezultat istraživanja javnog mnenja u nenormalnim istraživačkim uslovima – u vanrednim ili poluvanrednim stanjima u kojima se ispitanici plaše i vlastite senke.

Pa, onda, red novog zastraživanja tipa izjave ovog ili onog stručnjaka ili vidovnjaka kako nam tek sledi, još ubitačniji, drugi talas epidemije, ima za cilj samo jedno – da građanima poruči da su njihove sudbine i životi u rukama vlastodržaca, da samo od tih političara zavisi hoće li i ko će preživeti ovu svetsku pošast!

Pa, onda, red utešnog nadrilekarstva za „boljku kojoj (inače) nema leka“! Uz puno razumevanje, pa čak i svesredno sasluženje „Struke i Politike“, za lečenju pomoću „fante“ i podrigivanja, „UV pranja i zračenja“, do ozoniranja krvi...

(No, kad smo kod toga, evo i mog malog doprinosa, opet iz štiva dr Alekse Stojkovića, fizikusa Okruga užičkog iz 1901. godine, koje bi i današnja Struka, umesto klipova ružičastih nadrilekara, mogla da pročita. Stojković je zabeležio da su sveštenici u tom okrugu, od 1008 smrti te godine,  vrlo retko upisivali influencu kao uzrok, jer je „nisu vodili kao samostalnu boljku, već su samu komplikaciju beležili (zapalenje pluća, vrućica, nazeb) kao uzrok smrti“. A šta je ovaj lekar mogao da radi i savetuje u to vreme obolelima od influence koja je, baš kao i koronavirus, opasna, prevashodno, za one kojima je „imunološki organizam istrošeniji“, kod kojih se „imunitet borio i protiv drugih bolesti“? Dakle, Stojković, još 1901: „Kažem im da im je lek: mleko, čist vazduh i vlažne, dobro isceđene, umereno hladne obloge. Vrlo često puta dovoljno je samo otkloniti ono što škodi bolesniku (popraviti higijenske pogodbe) u neposrednoj okolini njegovoj, pa da se mortalitet kakve zle bolesti svede na minimum, bez recepta, bez leka, bez novčanih žrtava!“ )

Zbrinjavanje / zbrzavanje izbora (da citiram, od Vrhovnika lično, jedinog sertifikovanog „Fašistu“ u Srba), uz još jedno zaobilaženje Ustava i zakona, ne samo da nije to rešenje nego otvara nove podele.

Jasno je da Vrhovnik beži od prelazne (tehničke) vlade kao đavo od krsta, jer je, verovatno, u pravu kada poručuje da bi to bio pokušaj da se on „politički izoluje“. To je ta autokratska priroda koja ne ume da deli vlast. Da je zaista želeo da „Bojkot opoziciju“ izvede na izbore, on bi to poodavno uradio tako što bi dozvolio, kako-tako demokratske, izborne uslove.

Ako već Ustav ne ostavlja nikakav prostor za produžetak mandata sadašnjeg parlamenta, ima li rešenja, a da to ne liči na nekog evropskog „brzog Gonzalesa“ koji je pokojnom Miloševiću, u februaru 1997, kao „bog iz mašine“, izručio rešenje – „leks specijalis“? Očigledno da ustavnog nema – a i za „leks specijalis“ ovoga tipa neophodan je opštedruštveni i opštegrađanski konsenzus, kakav smo, neki milom, a neki silom, prihvatili te 1997. A, da podsetim, Milošević kome su pripisivani najgori mogući epiteti, prihvatio je tada svoj izborni poraz u četrdesetak gradova i opština Srbije.

Pre mi liči da će ovaj danas, umesto u prizivanju konsenzusa o ovome pitanju, „izlaz“ da potraži u nekoj neukusnoj pošalici tipa „evo vam Koštuničin ustav, uzmite ga pod mišku, pa idite s njim na Kosovo“.

  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)