Od Zemuna do Ulan Batora

Naša priča

Nažalost, napadnuti građanin bio je samo novinar, mada ne običan. Svako demokratsko društvo, pa i naše, ima svoje svete krave koje su ravnopravnije i samim tim zaštićenije od drugih, običnih i manje običnih, krava. Pripadnici ove povlašćenu političke kaste, svakako su novinari, ali i druge javne ličnosti koje treba zaštiti od delovanja javnosti na koju inače same vole da deluju. To može biti i glumica u penziji kojoj je po zakonu privremena oduzeta mesečna nadoknada, jer se potrudila da nešto preko toga zaradi. Odmah će se podići novinarska kuka i motika da zaštiti pripadnicu iste povlašćene kaste od delovanja zakona, uz preteći huk oštrenja novinarskih pera protiv surove i bezdušne države.

Običnom građaninu i, na sreću, neobičnom novinaru s početka priče pretili su metalnom šipkom. Odnos je bio dva prema jedan, ako izuzmemo prisutne obične građane koji se nisu mešali u poslove od javnog značaja, jer i ne razumeju baš najjasnije kakvi su to poslovi. Dotični novinar, mnogo puta pre, mahao je nad glavama stotina hiljada građana ubojitom metalnom šipkom svojih najprobranijih reči koje je sistematično citirao Slobodan Antonić. To su one reči koje, i ako ne ubiju, nanose svim tim ljudima emocionalne povrede i u javnosti degradiraju njihovo dostojanstvo. Te iste reči, da ih nije upotrebljavao ovlašćeni korisnik, zvale bi se najobičnijim govorom mržnje.

Da, reći će neko, ali on je koristio samo reči, a oni su se latili šipke. Da, reći će drugi, izađite na ulicu i ponavljajte prolaznicima one probrane reči iz svojih novinarskih tekstova, pa vidite da li će vam neko, možda, udariti šamar. I to će biti savim privatni šamar zbog vašeg javnog teksta kojim je izražen protest protiv vređanja u tom istom tekstu, jer ipak ogromna većina građana niti ume niti ima priliku ili dopuštenje da objavi svoj tekst, iako su i oni isto tako ravnopravni građani.

To je kao u Farmi, životinjskoj ili nekoj drugoj, svejedno. Dozvoljen je svaki oblik provokacije i vređanja koji vodi ka fizičkom nasilju, osim samog tog fizičkog nasilja koje se stalno priziva i iščekuje.

Njihova priča

U dalekom Ulan Batoru ulicama krstare nacističke grupe koje nasiljem obezbeđuju rasnu čistotu.[1]Kažu da su nikle preko noći, kao pečurke posle kiše, i da se uskoro neće moći kontrolisati. Kažu i da je ovaj socijalni virus, kao i onaj u Avganistanu, pušten iz laboratorija obaveštajnih službi. Novinari najuglednijih novina, najuglednijih demokratskih zemalja (Tajm, Gardijan) s neskrivenim razumevanjem dočekuju tamošnje neonaciste, jer su svastikom krenuli protiv Kine, a možda čak i Rusije!

Zaključak

Naši novinari ipak nemaju toliku demokratsku širinu. I bez uniformi i bez kukastih krstova i bez izjašnjenja, naši neonacisti su po definiciji pripadnici organizacije Obraz, ili neke druge slične svejedno, a ako i nisu, onda te organizacije treba zabraniti, a nasilnike koji nisu njihovi članovi treba proglasiti simpatizerima, jer su na Fejsbuku sami napisali da im se te organizacije dopadaju.

Ako neko još nije razumeo pouku ove priče, onda treba dodati da je zadati javni trend, takoreći obavezujući diskurs, da se nacionalne organizacije proglase nacionalističkim, a odmah zatim i nacističkim. Na ovaj način se podriva i delegitimizuje nacionalni identitet i istovremeno, na marginama društva kao u retorti, uzgajaju radikalne društvene grupe koje već sutradan mogu biti na zgodan način upotrebljene protiv neke zapadne ambasade ovde ili neke zemlje tamo istočnije gde još nisu razumeli šta je to prava demokratija.

Ovde je nacionalni ponos nepoželjan, jer ima otklon od zapadne strane sveta, tamo je vrlo poželjan, jer će biti upotrebljen protiv suseda koje treba oslabiti. Zapadni jahači apokalipse jašu Mongolijom, a sibirska prostranstva već se mogu osmatrati sa njihovih konja u pokretu.