Nečipovani psi protiv nečipovanog Srbina

Uprkos odluci da što ređe pišem, jutrošnji događaj me je naterao da opet sednem za kompjuter i dohvatim tastaturu.

Običavam da ujutro istrčim desetak kilometara po Novom Beogradu i Zemunu. Pretežni deo te maršrute je pored Dunava od vojne baze, do kraja šetališta kod hotela „Jugoslavija“. Deo staze kojom ustaljeno trčim je oivičen žbunjem, i kako se pokazalo  idealan za zasedu.

Jutros sam imao sreće da je koji sekund pre mene tim delom prošao biciklista. Iz žbunja je izleteo čopor lutalica i napao ga. On je brzo promakao, a oni su se ustremili namene. Ovo mi nije bio prvi susret sa njima. Za dvadeset dve godine koliko stanujem na Novom Beogradu to mi se događa bar tri, četiri puta godišnje, sve na toj stazi. Imao sam spremnu taktiku i dovoljno vremena da je sprovedem. Izvukao sam iz džepa šorca traku sa ključevima i trčeći unatraške (jer sam znao da ako im okrenem leđa neću im pobeći sve i da nadmašim Juseina Bolta), počeo da se branim.

Iako sam do sada imao skoro stotinak ovakvih susreta (od jednog nosim ožiljke na listu leve noge), ovog puta je bilo stvarno gusto. Čopor je imao osam članova i uprkos brzom trčanju unazad opkolili su me sa svih strana. Sapleo sam se i pao. Tada su nečipovani džukci valjda osetili sažaljenje prema nečipovanom Srbinu, okrenuli se i otišli.

Pošto sam pretrčao još dvadesetak metara zastao sam da predahnem. Prišla mi je žena i rekla da su i nju napali juče dok se tuda šetala. Obavestila je inspekciju i oni su obećali da će doći u ponedeljak. Za vikend ne rade, psi mogu slobodno da napadaju.

Petnaestak minuta kasnije drugi čopor koji izgleda čuva splavove blizu hotela me je takođe napao, ali su brzo odustali. Godišnju kvotu napada upotpunilo je dvoje lutalica koji žive ispred ulaza susedne zgrade, kada sam izašao da trčim i kada sam se vraćao. Ove godine imao sam još takvih susreta.

Da sam sujeveran pomislio bih da mi je prst sudbine ukazao na blistavu političku karijeru, s obzirom da je žrtva ovakvih napada skoro bila i Jelena Trivan. Pomislio bih da je to moguće kada bi postojala partija koja je protiv ulaska Srbije u EU. Da sam član neke od onih NVO verovatno bih u ovim događajima video još jedan dokaz genocidnosti u Srba, jer ako su psi takvi, po komandnoj odgovornosti su i ljudi takvi, pošto je pas najbolji čovekov prijatelj, pa makar taj čovek bio i Srbin.

Ali nisam.

Pre nekoliko godina su napali i moju ćerku na ulici. Sa dva dobra udarca nogom ih je oterala.

A ovo pišem zbog onih koji nemaju brze noge i hladnu glavu da se spasu džukela koji su u evropskoj Srbiji zaštićeniji nego ljudi.