Ne može se živeti od članstva u EU

Za sve one voljne da razmišljaju svojom glavom jasno je da se može živeti jedino od proizvodnje, a ne uvoza iz Evropske unije. Za ilustraciju pogledajmo samo potez gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa iz DS-a, po struci mašinskog inženjera, koji uvoz 30 tramvaja iz Španije po ceni od 80 miliona evra opravdava 'ulepšavanjem Beograda'.

Na stranu da su češki tramvaji dva puta jeftiniji, ali postavlja se jedno drugo fundamentalno pitanje: da li inženjer Đilas zna da se u Srbiji odavno proizvode šinska vozila i da je moguće proizvesti tramvaj koji nije svemirska tehnologija. Svaki inženjer će znati da je savršeno moguće, uz dobru državnu organizaciju i podršku angažovati na primer projektante iz fabrike vagone za osnovu, iz Ikarusa za karoseriju, a iz Severa iz Subotice za pogonske motore. Projekat sigurno mogu podržati elektroinženjeri sa dva vrhunska elektrotehnička fakulteta u Srbiji. Ili, mi izgleda inženjere školujemo samo da rade na zapadu ili u politici kao Đilas ili kao trgovci u predstavništvima evropskih firmi koje nam prodaju sve, pa i ono što možemo sami proizvesti?

Uzgred, zagovornike neoliberalnog koncepta nemešanja države u privredu treba uputiti na nemačku kancelarku Angelu Merkel i njeno angažovanje za spas Opela i uslovljavanja svakog dogovora da se ne zatvori nijedna fabrika u Nemačkoj. I Nemcima je odavno jasno da ih samo proizvodnja a ne uslužne delatnosti, a daleko bilo uvoz, može izvesti iz krize.

A kod nas, umesto podrške projektima proizvodnje, uzimaju se krediti za uvoz koji moraju da se vrate od neke proizvodnje i to sa kamatama, a postojeća proizvodnja je manja iz godine u godinu, dok je dug sve veći. Ne može se doveka živeti od kredita MMF-a, kao što se izgleda nekima čini. Naravno da će posle otplate kamata cena jednog tramvaja biti veća od 3 miliona evra, a sigurno je da bi se mogao napraviti u Srbiji za daleko manje para.

Bojim se da, ako ovako nastavi da se radi u Srbiji, ni čukununuci Dragana Đilasa ni bilo čiji drugi, neće moći otplatiti dug u koji nas uvaljuju političari koji ne razmišljaju.

I dok se sve ovo može očekivati od političara bez imalo znanja ekonomije i tehnologije i proizvodnje, ne može i ne sme se očekivati toliko nepoznavanje ekonomije od inženjera i intelektualaca. Međutim, postavlja se pitanje da li u zemlji, u kojoj se od članstva u Evropskoj uniji očekuje dobar život samo od prodaje usluga, a ne od proizvodnje, može uopšte neobaveštenom narodu objasniti kakvim ga stazama vode ljudi koji nisu ni dobri inženjeri, a još manje dobri ekonomisti, pa ni političari?

Ne može se živeti od članstva u EU, a ne bi trebalo ni od prodaje istog sluđenom narodu u Srbiji. Sramota me je što neke moje kolege inženjeri na pozicijama moći u Srbiji ne shvataju ovo. Razumem da na kratke staze i oni i njihove porodice, pa i stranke mogu živeti od politike, ali pitanje je da li oni shvataju da svojim delovanjem stvaraju okolinu koja nije dobra ni za koga u Srbiji, pa neće biti dobra ni za njihove potomke.

(Autor je diplomirani mašinski inženjer sa više od dve decenije iskustva u konstruisanju mašina i delova u Srbiji, Kanadi i SAD)