Na rubu pameti

Na medijsku listu očajnika juče se upisao bivši uspešni privatni biznismen Dragan Marić koji godinama pravnim sredstvima i očajnički pokušava da reši problem sa avioprevoznikom JAT-om. Do sada mu u tome nije pomogao niti štrajk glađu ispred republičke skupštine, a pred očima celog njenog saziva koji je tu svaki dan dolazio na posao, niti peticija ponekih samosvesnih građana, niti domaći, niti evropski sud u Strazburu! Na listu očajnika stupio je odmah nakon Zorana Bulatovića koji je u okviru štrajka sa svojim kolegama iz društvene firme odsekao sebi prst, time preteći da činom samouništenja zaseni i parcijalno samouništenje svoga kolege po očaju!

Dragan Marić je medijsku pažnju uspeo da dobije tako što je izabrao To mesto – Predsedništvo Srbije – za svoje samouništenje bombom, i to nakon ispisanih 11.000 mejlova. U tom mimohodu do ivice smrti i nazad do života, pomogla mu je, pretpostavljam po svom izraženom profesionalnom instinktu psihologa, poslanik Aleksandra Janković koja je pročitala njegov dopis. Potom je usledila prava policijska i neuropsihijatrijska hajka. S pravom!

Suštinsko rešavanje individualnog problema odmah se rasplinulo u lekarsku priču bez granica, u strah vlastodržaca od pomahnitalog „naroda“ itd.

Kao potpisnik peticije g. Marića pre nekoliko godina, i kao poštovalac pravih privatnika koji se nisu obogatili na jaslama društvene svojine, a ujedno i kao veliki kritičar razbludelog pravnog sistema, pokušala sam da razmislim o čemu se tu zapravo radi.

Na osnovu članaka iz medija, razumela sam da je g. Marić za vreme sankcija pomogao jugoslovenskom avioprevozniku JAT-u i da je za te potrebe napravljen fiktivni ugovor da bi JAT došao do novca iz Irana, a da je kasnije taj ugovor uzet kao validan, pa je g. Marić ostao kratkih rukava. Ako je tako (izvinjavam se ako nisam dobro shvatila!), sasvim je razumljivo da Sud u Strazburu nije razumeo postojanje ovakvih ugovora. Ovakva pravna problematika za vreme sankcija zahtevala je predan rad naših sudskih i skupštinskih organa, a ne da ljudi koji su pomagali društvu (radnicima društvenih preduzeća), ostanu često i van margina društva! Čak i da postoji krivica oko papirologije, postoji istina oko novca! Ko je potpisnik tog ugovora u ime JAT-a? Šta je svedočio taj čovek? Da li se neki sindikat oglasio po ovom slučaju?

Proglasiti nekoga neuračunljivim često je mnogo lako u odnosu na proglašenje istine. Tome teže sva uplašena, nedorečena, neprofesionalna društva i pojedinci! Postati neuračunljiv, po aršinima drugih, to uostalom svaki čovek može, pusti li se niz beskonačno traženje pravde u institucijama u kojima pameti ima tek u ponekom zametku...

Setih se da je „očajnika na rubu pameti“ bolje od većine psihologa opisao Krleža u svojim Glembajevima kada njegov „junak“ kaže da bi još čovekom mogao biti kada bi mu samo neko pružio ruku...

Pokušavajući da se oslonim na svoju pamet, molim državne organe da ispitaju slučaj Dragan Marić – JAT. Molim nekoga ko ima novac da pomogne g. Mariću da isplati dug (bio on „sudski“ njegov ili ne), možda otkupom prava na snimanje filma o njegovom životu.

U ovome času „Milioner iz blata“ isteruje suze na oči i najokorelijih kapitalista... Verujem da „Draganovi milioni u blatu“ možda ne bi naterali suze, ali osmeh sigurno, pri pomisli na ideje o milionima koji leže u našem „živom“ blatu...

Verujem da bi g. Marić, kada bi mu neko pružio ruku, pružio ruku Zoranu Bulatoviću i njegovim kolegama da ponovo postanu zaposlenici i vlasnici svojih života...

Nije očajan predlog, zar ne?