Moralna devalvacija

 Nacionalna valuta svaki dan slabi. Onda se kao malo povrati, pa opet nezaustavljivo slabi. Samo je pitanje tempa, politički odlučivo. Dogovor(e)na ekonomija na delu cveta (ili je u korovu, kako ko vidi). Uz sopstvene džepove, cene na pijacama i u radnjama, za obične građane, najvidljiviji izraz nesposobnosti ovdašnjih vlasti da racionalno i koliko toliko ekonomski održivo vode zemlju.

U bespomučnoj trci Srbijom i svetom, pokušavajući da imitira (nedostižnog u toj oblasti) Đinđića, Tadić vizuelnom bujicom devealvirane verbalne valute pokušava da upali motivaciono-inspirativni prekidač kod građana. Sve ovo čini u nadi da će se narod pred cunamijem „savetničkih“ virtualnih informacija, odreći prava na sopstveni sud i mišljenje. Za razliku od verbalne valute čiji su izvori u aranžmanu njegovih savetnika neiscrpni, realnog novca nema. Prodali su (uz neispitan APR sistem) ono što je bilo kom kupcu predstavljalo neku vrednost. Nekad za džabe (finansisko tržište), nekad za bilo kakvu siću (industriju, poljoprivredu). Urušavanjem realne ekonomije države, pre svega poljoprivrede, ispunjavali su dodeljene im uloge, što je od njih očekivano od onih koji su ih doveli na vlast (građani Srbije?). Održavanje nekog privida ekonomskog funkcionisanja bilo je još moguće zaduživanjem kod poverilaca koji su imali nekog interesa da pospešuju ovakvo privredno besmisleno stanje u Srbiji. A izgleda da je sada i tome došao kraj. Srbija je dovedena u stanje da više ozbiljno niko u svetu ne želi da se njom bavi. Zahvaljujući političkoj „eliti“ koja nas je vodila, poslužili smo kao poligon gde se međunarodni odnosi testiraju i menjaju (na našu štetu). Još jedino njenim neinformisanim građanima se čini da žive na mestu koje je važno za svet, ili Evropu, a pogotovo region (polu postojeća država). Trudeći se da ga građani shvate ozbiljno (kao poslednje mesto vlasti u koje još po neko od njih veruje) Tadić im se svakodnevno preko ekonomsko-politički kontrolisanih medija obraća važnim saopštenjima i navodnim vizionarskim idejma. Te genijalno-izbaviteljske vizije poput „koridor 10 je naša najveća razvojna šansa“ ili „poljoprivreda je naša najveća prednost“ ili „budućnost je u nauci i novim tehnologijama“ ili „mi smo lider u regionu(na čelu sa mnom)“, su samo već stotinama puta u poslednjih pedeset godina ponavljne floskule od, kako se pokazalo, vrlo nesposobnih (tu smo gde smo) srpskih državnika. Nijedan od njih (naravno kao što neće ni Tadić) nije odgovarao, sem pred sudom istorije, što sigurno nije pravda. Tadić bi makar morao da odgovori zašto sve to nije urađeno poslednjih deset godina u kojima je on sve vreme učestvovao kao jedan od najodgovornijih, a poslednjih pet godina i kao najodgovorniji za stanje u zemlji?

Postavlja se pitanje da li je (za sada), odricanje prava građana na sopstveno mišljenje posledica depresija, apatija, nepoznavanja činjenica, slabog obrazovanja ili odličnog rada predsenikovih savetnika? Ili možda većina građana u opoziciji vidi samo još ružniju varijantu eventualne vlasti, kako to sugerišu predesednikovi savetnici? I da li u Srbiji postoji tiha većina spremna da se jednog bliskog dana pokaže i glasno saopšti da se ovako više ne može? Može li neka opozicija da se građanima Srbije predstavi (i na koji način), kao kvalifikovana, da napravi koreniti preokret u ne samo ekonomskom segmentu društva? Da li opozicija sebe vidi samo kao nastavljača sadašnje politike drugim sredstvima? Da li i oni koriste svoju devalviranu verbalnu valutu ili misle da uvedu neki čvršći oslonac privredi i građanima? Postoje li istine koje moraju da se kažu običnom normalnom čoveku, građaninu Srbije, da ih on razume prihvati i usvoji? Šta građani moraju da znaju o sopstvenoj odgovornosti za sebe i porodicu? Šta moraju da znaju o odnosu prema radu i njegovoj ceni svugde u svetu? Šta moraju da znaju o Kosovu i Metohiji? Šta moraju da znaju o najvažnijim geopolitičkim kretanjima koja će direktno uticati na njihov život? Sigurno da sve to i još puno toga moraju građani da znaju, a pre svega moraju da saznaju (da bi ovo iznad prihvatili) kako smo, ko nas je dovde doveo, i kako će ti biti sankcionisani (ili abolirani) za svoja (ne)dela.