Medijske igre i „put bez alternative“

Ukoliko se sećate dečije igre „gluvih telefona“ neće vam biti ni naročito teško da shvatite na koji način se u Srbiji izveštava na bilo koju vest ili iznet stav koji bi mogao negativno da utiče na zvaničnu evroentuzijatsku politiku. Ipak, ponekad se u toj igri naših medija (koju oni igraju sa građanima Srbije) do te mere pretera imate utisak da se nalazite u skeču „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ pa da niste sigurni da li je moguće da se zaista dešava to što vidite da se dešava. Jer, ta igra služi za zabavu dece, dok bi izveštavanje sa ozbiljnih političkih skupova trebalo da bude ozbiljna stvar - za odrasle

Poslednjih dana imao sam priliku da čujem dva Rusa kako govore o srpsko-ruskim odnosima danas, koji su pritom veoma dobro upućeni u geopolitičke prilike.

Prvi je bio Oleg Dziza, bivši savetnik ruske ambasade u Beogradu, koji je na tribini Srpskog liberalnog saveta izgovorio mnoge zanimljive stvari o kojima se u srpskim medijima inače ćuti. Suština koju je on želeo da prenese je, da je nakon reizbora Vladimira Putina za predsednika Rusije, ta zemlja dobila prostor da vodi dosta drugačiju spoljnu politiku nego što je do tog trenutka bio slučaj jer je jednostavno došlo do potpunog učvršćivanja vlasti koju on predstavlja (to bi donekle i objasnilo zašto su se ove Putinove izborne pobede toliko plašili u određenim centrima, kao i i zašto je bila podignuta onolika buka nakon toga u zapadnim medijima).

Dziza je međutim, spomenuo da bi Srbija, ukoliko bi se okrenula Rusiji, od strane Rusije bila posmatrana kao nešto dragoceno (mada nije iskoristio tu reč), jer bi bila jedina država na Balkanu van NATO, što je sasvim dovoljan razlog da joj se posveti velika pažnja. Nažalost, ova tribina je, kao što je obično slučaj, protekla u potpunom medijskom muku (odnosno, tu su srpski medijski „telefoni“ bili skoro potpuno gluvi), sa izuzetkom RTS-a, čija je ekipa napravila kratak izveštaj pre početka govora, dok ste o samom sadržaju izrečenog mogli da saznate samo na internet stranici NSPM-a.

Međutim, naizgled suprotan slučaj koji se sinoć desio sa državnim savetnikom Ruske Federacije Modestom Kolerovom pokazao se kao potencijalno mnogo gori u ovoj „igri gluvih telefona“. Za razliku od tribine Srpskog liberalnog saveta, ovaj događaj je, prirodno, ipak dobio veću medijsku pažnju. Tako se desilo da sam, otprilike u isto vreme kao i kolege sa Tanjuga, pisao izveštaj o tome, pa sam mogao da uporedim svoje i njihove izvode. Onaj deo koji me je najviše iznenadio je rečenica koju je Kolerov zaista izgovorio, ali koja je bila potpuno istrgnuta iz konteksta u kojem je sam Kolerov odgovarao na pitanje o „bezalternativnosti srpskog puta“ ka EU.

Naime, jedan mladić (najverovatnije student filozofije) je pre no što je postavio pitanje konstatovao da se u srpskim medijima plasira priča da „EU nema alternativu“, pa je zamolio Kolerova da kaže šta misli o tome. Kolerov mu je, istina, odgovorio na način koji je Tanjug preneo – da Srbija nema drugu alternativu osim EU jer se nalazi tu gde se nalazi. Međutim, problem je u tome što je on nakon toga rekao (citiram):

„Jedino pitanje sa kojim se Srbija suočava danas je, da li bi je, ukoliko bi ušla u EU, sama EU stavila na prugu kojom se vozi Hrvatska, ili na prugu na kojoj je Rumunija. I to je pitanje izbora Srbije.“

Zaključak je jasan, Kolerov je govorio o području na kojem se Srbija nalazi, i da će najverovatnije sa svih strana biti okružena sa zemljama EU, ali da treba da odluči o tome da li i sama želi da bude deo EU, jer joj ta organizacija najverovatnije sprema put Rumunije i Bugarske (a kakvo je stanje tamo već je pisano na NSPM-u). Naravno da je svima koji su bili prisutni bilo potpuno jasno da je Kolerov na ironičan način želeo da ismeje tu, već odavno prežvakanu frazu da je EU Srbiji „jedina alternativa“.

Ispada da neko ne želi da Srbija čuje šta neki upućeni Rusi govore, ali i kad mora nešto da se čuje od njih, ne treba da bude naročito verno preneseno. Da li neko narod ove zemlje smatra za decu, pa se prema njemu tako i ophodi (jer igra gorepomenutu igru), ili pak, situaciju shvata suviše ozbiljno, pa ne dopušta da se čuju neki „disonantni tonovi“ za vladajuću političku „melodiju“, teško je reći.

Svestan sam toga da će mnogi koji budu pročitali Tanjugove izvode odmahnuti rukom i reći „znao sam, uvek su nas prodavali za šaku dolara“ ili „pa, to je realno“ (bezalternativni EU put) i slično. Takođe sam svestan i da će mnogo veći broj ljudi čuti ili pročitati Tanjugov izveštaj nego što će pročitati ovaj tekst, ali i pored svega neće mi biti u potpunosti jasno zašto se to radi jer, svi oni (uredništva i novinari) žive u istoj zemlji u kojoj živimo svi mi, pa bi trebali da znaju da bi, poput dece koja neprestano igraju igru „gluvih telefona“, posle nekog vremena mogli da izgube kontakt sa stvarnošću.